Tekstovi sa tagom: hiv

Televizijski snimak iz osamdesetih godina prošlog veka prikazuje građane Sunderlanda u Velikoj Britaniji, te otkriva stavove o homoseksualnosti koje su imali u to vreme. Javno mnjenje je bilo više podeljeno nego što se danas misli, pa iako je situacija u Srbiji, te nekim drugim zemljama, u to vreme sigurno bila drugačija, kratki intervjui su dragoceno svedočanstvo za pripadnike LGBTIQ populacije širom sveta

Kako povratiti nadu? Potpuno otvorenim i iskrenim razgovorom. Bez ikakvog okolišanja, uvijanja, bežanja, bez ulepšavanja ili prećutkivanja. Realno, istinito, iskreno. Nikad, ali nikad ne smete lagati pacijenta. Istina vas čini slobodnim. I nema čistijeg i lepšeg osećaja od istine koja izgradi neverovatno poverenje! Kada najteži period prođe, pacijenti rado dođu da zajedno popijemo kafu. I tada se najlepše ispričamo. Pričamo o svemu. I o teškim momentima. I o lepim; I o budućnosti. I o nadanjima. To su tako "filigranski" momenti ... sitnice koje jako mnogo mogu da znače.

U Drop-in centru LGBTIQ osobe mogu da prijave nasilje, da dobiju podršku i pomoć, razgovor sa stručnim licima i osobama koje su prolazile kroz iste ili slične probleme. U planu je i besplatna telefonska linija za sve one kojima je potrebna pomoć, a do tada u centar mogu da se jave preko mejl adrese dpc.egal@gmail.com.

Već neko vreme se ističu opasnosti od brisanja kvir istorije, te sve više umetnika pokušava da vrati moć glasovima koji su odavno ugušeni. Pričanje priča je osnovna i snažna alatka u vraćanu moći i osećaja dostojanstva, i koristan kanal za pojedince i pojedinke koji imaju šta da ispričaju.

Jedan je od onih literarnih junaka koji je u sebi spojio toliko drugosti da je svima nama, baždarenim na senzibilnost ka otpadnicima, odmah ušao pod kožu: Arapin, gej muškarac kojem je epidemija AIDS-a odnijela partnera i pet najboljih prijatelja, mentalni bolesnik, musliman u katoličkom internatu, kršćanin u egipatskom bordelu, neshvaćeni pjesnik, junak koji odmor od sebe i svih tih Drugih u sebi traži na mjestu toliko drugačijem od svih njegovih domova, bliskoistočnih, evropskih, američkih, u utočištu svih odbačenih: na klinici za hitne psihijatrijske slučajeve.

Naučnicima je bilo potrebno mnogo vremena da ponove rezultate programa koji je pre 12 godina doveo do izlečenja jednog pacijenta koji je živeo sa HIV-om. Takozvani „londonski pacijent“ postavio je temelje za uspešno izlečenje bolesti koja se i danas smatra neizlečivom. Nakon tišine koja je potrajala lekari su 4. marta objavili rezultate još jednog slučaja koji opisuju kao „dugoročnu remisiju“, dok ga eksperti u medijima nazivaju „izlečenjem“, mada je nakon samo dva slučaja još uvek rano da se govori o leku. I jedan i drugi slučaj „izlečenja“ rezultat su presađivanja zdrave koštane srži, a procedure su bile deo lečenja raka koji se pojavio kao posledica života sa HIV-om. Malo je verovatno da će se presađivanje koštane srži u budućnosti koristiti kao lek za HIV, budući da su procedure rizične, te postoje lekovi koji uspešno kontrolišu bolest. Povodom ovih slučajeve podsećamo na tekst iz 2015. godine koji je nastao u sklopu projekta „HIV među nаmа: ljudi kаo svi drugi“.

Upućeni tvrde da je interesovanje za epidemiju HIV-a počelo kada je njen prijatelj Rock Hudson preminuo od bolesti izazvane HIV-om 1985. godine.

Uradila je kao što joj je rekao i preživela, da bi iz fabrike u koju su je poslali bila oslobođena u maju 1945. godine. Nakon toga je otišla u Australiju gde je radila u nekoliko trgovačkih objekata sve dok se nije preselila u Kings Cross u okolini Sidneja, a u vreme kada je počela epidemija HIV-a. Ostatak života je provela pružajući psihološku i emotivnu podršku osobama koje žive sa HIV-om. Preminula je 2001. godine, a da nikada ništa nije saznala o čoveku koji joj je spasio život.

Na Božić 2016. je u 54. godini života umro George Michael, jedan od najpoznatijih pop izvođača druge polovice 20. stoljeća. Gordan Duhaček se na dvogodišnjicu pjevačeve smrti prisjeća značenja lika i djela Georgea Michaela kao umjetnika i gej muškarca.

Film počinje tekstom koji objašnjava da je napredak u lečenju i prevenciji HIV-a doveo do toga da u nekim delovima sveta bude manje zabeleženih slučajeva, ali, iako se društvo sve više udaljava od vremena kada je HIV predstavljao nešto nepoznato i zastrašujuće, te izazvao epidemiju koja je odnela mnoge živote, stigma i nedostatak edukacije i dalje opstaju, i vode do diskriminacije i izopštavanja iz društva.

I tada je shvatio da mora da piše o svom iskustvu, da ga pročisti tako što će ga pretvoriti u dramu, što znači da će svi saznati o tome, uključujući i njegove roditelje. I zbog toga im je napisao pismo. Počinjalo je sa „Dragi mama i tata,“ da bi nastavio sa: „Postoji nešto što već jako dugo želim da vam kažem: ja sam HIV pozitivan.“ Dva dana kasnije dobio je poruku u kojoj su pisali o tome koliko ga vole, a majka je nakon toga došla u njegov stan i donela mu kućnu biljku. „Zašto si donela biljku?“ pitao ju je. „Ne znam. Šta drugi obično donose kada im sinovi saopšte ovako nešto?“ Nakon toga su počeli da razgovaraju. „Nisam ljuta zato što mi nisi rekao,“ počela je majka, „Ljuta sam zato što si morao da prođeš kroz sve to.“

Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom.

Čovek o kome nam govore i koji treba da postane slobodan već je, po sebi, rezultat potčinjavanja čiji koreni sežu mnogo dublje u prošlost. Jer, njega nastanjuje ona ’duša’ koja je i sama točkić u mehanizmu ovladavanja i upravljanja telom. Duša je rezultat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela. ( Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjevati: Nastanak zatvora, Prosveta, Beograd, 1997)

Mario Lemešić jedan je od rijetkih ljudi u Hrvatskoj koji otvoreno govori kako je živjeti s HIV-om. Javnosti je postao poznat koncem 2013., kad mu je ravnateljica škole u kojoj je radio kao kuhar priopćila da ima informaciju o njegovu HIV statusu koju je navodno dobila na sastanku u Gradskom poglavarstvu. Tad je za Lemešića počelo jedno od najtežih razdoblja u životu.

Da bismo HIV pozitivne osobe otpuštali sa radnih mesta, da bismo ih napustili (ako su nam partneri, rođaci ili prijatelji), da bismo diskriminisali njihovu decu u vrtićima i školama, da bismo odbili da ih lečimo – moramo prvo da ih demonizujemo. A to radimo pomoću šarolike lepeze jezičkih figura. I reči mogu da ubiju, kako u socijalnom, tako i u bukvalnom smislu