Tekstovi sa tagom: homofobija

Transparenti koji nam obećavaju da će ljubav jednog dana pobediti mržnju podsećaju na ono što je Magnus Hirschfield izgovorio 1919. godine na berlinskoj premijeri filma Drugačiji od drugih –“Uskoro će doći dan kada će nauka pobediti grešku, pravda nepravdu, a ljubav će odneti pobedu nad mržnjom i neznanjem”. Taj dan još uvek čekamo.

Mnogi ne znaju da je Hugh Hefner bio jedan od prvih boraca za LGBTIQ prava, te je, iako su ga često optuživali za seksizam i objektivizaciju modela, imao daleko progresivnije poglede od mnogih savremenika. Tako je u Playboy-u, davne 1955. godine, objavljena kratka priča „Pokvareni čovek“, koju je napisao Charles Beaumont, a koja se bavi distopijskom budućnošću i promenjenim odnosima između homoseksualnosti i heteroseksualnosti. Uredništvo magazina Esquire je odbilo da je objavi kao previše kontroverznu, te je Playboy to rado učinio. U nastavku vam nudimo priču koja je još pre 62 godine počela da menja svet.

Novinar, fotograf, pesnik, te ruski disident, Slava Mogutin, nedavno se osvrnuo na svoj petnaestogodišnji rad, a kroz monografiju u kojoj su sakupljeni načini na koje je ovaj umetnik preispitivao kodove mačizma, te mnoge tabue.

To je ono s čime se gejevi u osnovi i dalje susreću kao i nekada, kako sa iskušenjem tako i sa neprijateljstvom - mada su granice dopuštenog proširene do stepena koji je nekada bio nezamisliv. Pitanje je koliko su se osnove na kojima naše društvo počiva, a koje sam toliko često pominjao, izmenile. Stoga se pažnja i dalje mora poklanjati tradicionalnim preprekama za istinsku emancipaciju. Stereotipi koji služe da odrede insajdere i autsajdere su osnovni, jer mi živimo u izrazito vizuelnom dobu.

"Iz Vašeg pisma sam zaključio da Vam je sin homoseksualac. Zanima me zašto ste namerno izbegli ovaj izraz dok ste ga opisivali. Homoseksualnost nije prednost, ali nije ni nešto čega se treba stideti", napisao je Frojd zabrinutoj majci.

Kada teolozi i moralisti govore o homoseksualnosti, kontracepciji, abortusu i drugim oblicima ljudskog ponašanja kao nečemu neprirodnom i tvrde da zbog toga ta ponašanja treba smatrati pogrešnima, s kojim značenjem oni upotrebljavaju pridev neprirodno? Da li žele da kažu da su homoseksualno ponašanje i upotreba sredstava za kontracepciju u suprotnosti sa zakonima prirode kojima se bavi nauka, da li žele da kažu da postoje veštački oblici ponašanja, ili reči prirodno/neprirodno u njihovoj upotrebi imaju neko treće značenje?

Šta se dogodilo? Kakva je istorija zapadnog društva? Ono sa čime smo suočeni je društveni poredak - ili, ako hoćete, čitav niz poredaka - koji su doveli do stvaranja homoseksualnog tabua. Šta to tačno znači? Šta je tabu i zašto? Ovo poslednje pitanje bih uputio bilo kom čitaocu koji bi mogao da pronađe bolji odgovor od onih koje sam ja pronalazio pri svojim povremenim izletima u antropologiju i psihologiju. A ono što sam pronašao je sledeće: svako društvo, ili vladajuća klasa u njemu, ima izvesnu intuiciju za to šta je loše za njega i šta je to što ugrožava njegovo postojanje. Bilo da su dobri ili loši u očima Gospodnjim, na osnovu takvih intuicija se neupitno deluje. Milom ili silom, ako ne pravnom regulativom, onda putem običaja, sve ono što je loše stavlja se pod potpunu zabranu. A pomoć pruža propagandni front. Zabrana za sobom povlači preuveličavanje do tačke stvaranja mitova o opasnostima koje donosi ono što je zabranjeno. Prema tome, posmatrano sa „objektivne", tj. spoljašnje, tačke gledišta ono što se kaže protiv onoga što je zabranjeno uvek je apsurdno: preuveličavanje (kao u svim religijama) se smatra potpuno opravdanim ako je neprijatelj — greh. A neprijatelj je uvek greh, s obzirom da je greh upravo ono što neprijatelj jeste.

Kao i crnci, homoseksualci pate od stereotipa koje su prihvatili. Govorite ljudima dovoljno dugo da su manje vredni, i oni će u to poverovati. Većina nas su „pederčine" jer mi verujemo da smo u velikoj meri onakvi kakvima nas društvo konstantno obeležava; kao primer pokazujemo osobine koje opravdavaju našu stigmu. Postoji veliki broj neurotičnih, nesrećnih, kompulzivno promiskuitetnih homoseksualaca, prema kojima se neko može odnositi kao prema „patološkim slučajevima". Njihova je patologija, međutim, rezultat društvenih pritisaka i načina kako su oni te pritiske internalizovali, a ne rezultat homoseksualnosti kao takve. Ako su ljudi dovedeni do toga da osećaju krivicu u vezi sa bitnim delom njihovog identiteta, oni će, po svemu sudeći, osetiti velike psihološke pritiske.

Zamislite da ste u baru sa svojim partnerom/partnerkom, popili ste pivo ili dva, slušate muziku, držite se za ruke, zagrlite se, možda i brzo poljubite. Ništa strašno, zar ne? Ipak, kada se radi o istopolnim parovima i običan poljubac se doživljava kao provokacija. Kada je poljubac prestao da bude poljubac?

Kako gotovo svaka LGBT osoba tokom ranog razvojnog perioda usvaja negativne stavove o homoseksualnosti, izgradnja zdravog identiteta i samopoštovanja će zavisiti od toga kako sa tim odluči da se nosi. Neke osobe, kod kojih ona ostane neosvešćena, ceo život će nastaviti da žive mrzeći sebe i druge LGBT osobe, svaljujući sav teret odgovornosti i krivice za nasilje koje trpe na njih/sebe same. Čak i površan pregled oglasa na sajtovima za upoznavanje će otkriti veliku količinu sadržaja prepunih mržnje, stigmatizacije i optužbi usmerenih na druge LGBT osobe. Ovo se može razumeti kao vid odbrambenog mehanizma „ako pljujem druge – nisam kao oni“. Vređajući ostale, koji su „feminizirani“, „promiskuitetni“, „na sceni“, „bolesni“ i pripisujući im sve one najgore stereotipe koje većinsko heteronormativističko društvo ima o LGBT zajednici, osoba uverava sebe da ona sama nije takva („loša“), nalazeći time opravdanje za sopstveno bivstvovanje.

Mnogi muškarci koji su uhapšeni tokom “gej čišćenja” su oženjeni. U Čečeniji ne postoji gej zajednica, niti se o tome priča, pa mnogi gej muškarci misle da su jedini, te, pod pritiskom porodice i društva, sklapaju heteroseksualne brakove. Ali je oduvek želeo decu. Prva supruga ga je napustila, pošto su saznali da ne može da ima dece. “Alah mi je podario decu drugi put,” rekao mi je. Nadao se da će ga to što ima porodicu “učiniti muškarcem.” Čak je pomislio da funkcioniše, pošto je uspevao da ima seks sa suprugom. Ali kada je pokušao da “testira svoju muževnost” tako što je hteo da ima seks sa drugim ženama, nije mu uspelo. “Šta bi to moglo da znači,” pitao je, “Zašto nemam problem kad spavam sa svojom ženom?”

Rainbow Riots, album koji je napravilo nekoliko umetnika iz Ugande, Jamajke i drugih zemalja u kojima je opasno biti drugačiji, stavlja akcenat na aktivističke pokrete u sredinama sa jakom anti-LGBTIQ retorikom.

Nakon dva meseca pažljivog odmeravanja odluke o svom nasledniku na mestu prvog ministra Vlade Srbije, predsednik Aleksandar Vučić je saopštio da će mandat za sastav buduće vlade poveriti dosadašnjoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave Ani Brnabić. Buduća premijerka Srbije u široj javnosti je prepoznatljiva kao nestranačka ličnost, tehnokrata školovana na Zapadu, uspešna menadžerka i ministarka sa veoma dobrim rezultatima u radu dosadašnje vlade, ali i kao prva javno deklarisana gej osoba na tako visokoj poziciji u državnim institucijama. Kao što se i moglo predvideti, Vučićeva odluka o imenovanju Brnabićeve za mandatara za sastav nove vlade izazvala je oprečne rekacije u zemlji. I dok je bilo za očekivati da njen izbor bude osporavan od strane proruskih i ultranacionalističkih snaga u zemlji, posebno je začuđujuć stav prograđanskog i proevropskog dela opozicije i javnosti koji je, zajedno sa Palmom i Dverima, gotovo horski ustao protiv ove odluke predsednika Srbije, valjda razočaran što se na mestu budućeg premijera neće naći Ivica Dačić ili neko od stranačkih kadrova SNS-a.

Isto istraživanje pokazuje da 42% ispitanih se slaže sa stavom da Parada ponosa doprinosi povećanju straha i mržnje prema LGBT osobama. Strah od nasilja i osećaj elementarne nebezbednosti duboko determiniše sve životne prilike. Budući da smo upoznati sa stravičnim događajima koji su ispratili prvu „uspešnu” Paradu ponosa 2010. godine, nije čudan ovakav stav ispitanika/ca. Efekti koje osećaju mogu biti vrlo destabilišući po njihove privatne živote. Oktobra 2012. su na televiziji i svim medijima videli jasnu i poražavajuću sliku stanja u društvu, stanja koje odašilje poruku mržnje prema njihovoj seksualnosti, dok su im u glavi odzvanjale neumoljive reči „ubij pedera”.

Nacionalna država sa muškom figurom u centru postala je norma tokom celog XX veka, nacionalna Jagodina sa muškim Palmom u centru detaljno sledi taj primer. Iako ne odiše militantnom maskulinošću, pa samim tim izgleda manje opasno, jasno je da cenjeni političar bitno doprinosi kolektivnom homofobičnom umu bar u poslednjih deset godina