Tekstovi sa tagom: homofobija

Iako se onima koji imaju oko za kvir teme čini da se stvari ubrzano menjaju, glasovi koji se čuju su još uvek tihi, a lica koja su spremna da se pokažu još uvek retka, pa je zajednica i dalje najvećim delom nevidljiva, a pritisak veliki, budući da ide i dalje od nasilja, a sve do izolacije i odbačenosti od većinskog društva koje takođe povređuju i ostavljaju nesagledive posledice.

Očekuje se da srpski nacionalisti u bratski Boston pošalju pakete pomoći, jer šta je ponos bez kavurme i rakije.

Hodočašće na izvorište homofobije ponekad vas povede neočekivanim stranputicama, pa je jedna od njih i tekst koji je objavljen u Reviji mladih 1971. godine, te deo: „Treba razlikovati one "pasivne" i one "aktivne" homoseksualce. "Pasivni" su u manjini, ali zato "opasniji". "Aktivnih" homoseksualaca ima više. Prema njima često izričemo vaspitne kazne odvajanjem u druge prostorije, samice ili odeljenje sa pojačanim nadzorom.“ Ako pažljivo čitamo postaje nam jasnije odakle strah od nepoznatog, te ko su krivci za širenje dezinformacija i anegdota koje manjine već decenijama guraju u mračne fioke.

Sa dve drugarice sam krenula ka Studentskom centru: grupa mladića nas je pratila, vređajući nas i pljujući na nas, u gomili ljudi. Moja prijateljica se osvrnula i samo im rekla: smirite se duše. Meni je došlo da urlam. Prolaznici su komentarisali na razne načine, uglavnom šta se petljamo sa uvrnutima, treba ih sve poubijati, prljaju našu novu Srbiju. Neki su jednostavno bili uplašeni ili zbunjeni. Ali nikoga nisam čula da kaže: pustite ih, i oni su ljudi kao i mi, imaju osnovna ljudska prava.

Mnogo je pitanja koja nemaju jasne odgovore. Svi smo mi individue, protkane svojim željama, motivima, strahovima, dilemama i čitavim spektrom emocija koje oslikavaju našu jedinstvenost, i svako od nas zna zašto ide tim putem, iako se nekome taj put čini težim. “Ne možeš razumjeti, dok se ne nađeš u toj situaciji”, kaže moja prijateljica Merima. Možda ne mogu, ali mogu ti reći da nećeš biti sama i nezaštićena ako se nekada otrgneš od straha i ponovo udahneš život. Zakon je štit koji, da bi ostvario svoju funkciju, mora biti korišten onda kada je to potrebno.

Hodočašće na izvorište homofobije ponekad vas povede neočekivanim stranputicama, pa je jedna od njih i tekst koji je objavljen u Čiku 1972. godine, te deo: „Jagger, na primer, ima čitavu koreografiju sa mikrofonom kojim barata kao falusom, prvo ga držeći između nogu i grčeći se za dušu i oči šiparica iz prvih redova, a zatim simulira felacio za homoseksualce iz mračnih uglova dvorane.“ Ako pažljivo čitamo postaje nam jasnije odakle strah od nepoznatog, te ko su krivci za širenje dezinformacija i anegdota koje manjine već decenijama guraju u mračne fioke.

Od prikazivanja prvog filma, pa sve do danas, on je bio važno i snažno sredstvo za slanje poruka koje bi u drugim komunikacijskim kanalima zalutale u beznačajnost i nebitnost.

Peder (augumentativ: pederčina; deminutiv: pederčić; u psovci: mamu pedersku) – osoba koja voli samo sebi, da je njemu dobro. Onaj koji prima (zlato, srebro, dukate, novac, nekretnine…), a ne daje. Pojam koji se najčešće dovodi u vezu sa ratnim profiterima koji su se “bez ispaljenog metka obogatili” i koji (ili njihovi potomci) unose nemir svojom malograđanštinom u kulturne urbane sredine. Politički peder: onaj koji “jede hljeba bez motike“”(popularno: bijeli hljeb), koji živi na grbači naroda s enormno visokom platom isplaćenom od poreskog novca tog istog naroda. Onaj koji “daje guzice” onoj stranci koja će ga postaviti na što značajniju funkciju u zemlji. Hinja: peder koji poltronski izvršava naredbe svoga šefa, iako zna da su pogrešne i na štetu drugih osoba, dok u isto vrijeme, dodvoravajući se oštećenim osobama, ne radi ništa kako bi se šteta otklonila ili umanjila. Lik peder: osoba muškog pola koja nervira pojavom.

Muškarci širom sveta, u želji da izbegnu bilo kakav nagoveštaj seksualnog konteksta, počnu da izbegavaju sve dodire koje bi u životu mogli da iskuse, i to slobodno može da se nazove „izolacijom od drugih“. Homofobične predrasude, te različite kampanje koje u svakom pokretu vide potencijal za seksualno zlostavljanje, društvo vraćaju u doba puritanskog odnosa prema fizičkom dodiru, a to posebno važi za muškarce, pa ovi mogu da provedu dane, nedelje, čak mesece, a da ne dodirnu drugo ljudsko biće. Posledice koje nedostatak fizičkog dodira ima na zdravlje takvih osoba su nesagledive.

U pismu upućenom Ujedinjenim nacijama, Yusof tvrdi da zakoni imaju za cilj da “obrazuju, spriječe, rehabilitiraju i njeguju”. Pismo je poslano nešto više od sedam dana nakon što je ova mala azijska zemlja uvela smrtnu kaznu za osobe homoseksualnih identiteta.

“U slučaju da niste čuli, bojkotujemo Dorchester hotel”, rekao je Jordan Tannahill. “3. aprila je Sultan od Bruneja objavio da će kamenovanje do smrti biti nova kazna za homoseksualnost i preljubu. Ne odobravamo brutalnost nad našim LGBT sestrama i braćom na Brunejima.”

Čitavo čovečanstvo čeka još dug put do boljih i tolerantnijih društava, a do tada nam ostaje da slušamo stihove poput onog koji je u Srbiji već ušao u antologiju: „Ko ne skače taj je peder!“ Ili da utakmice, po receptu većine, gledamo u svoja četiri zida.

Početak je vjerovatno najteži u cijelom procesu, posebno ukoliko osoba koja napušta svoju zemlju nema nekog kod koga bi mogla boraviti dok se sama ne snađe za smještaj i posao.

Već neko vreme se ističu opasnosti od brisanja kvir istorije, te sve više umetnika pokušava da vrati moć glasovima koji su odavno ugušeni. Pričanje priča je osnovna i snažna alatka u vraćanu moći i osećaja dostojanstva, i koristan kanal za pojedince i pojedinke koji imaju šta da ispričaju.

Adam D. Blum, psihoterapeut i osnivač Gay Therapy centra nedavno se pozabavio problemom koji utiče na kvalitet života i psihičko zdravlje mnogih mladih gej ljudi. Radi se o potrebi da se bude savršeno, a u sklopu odbrambenog mehanizma koji pripadnike kvir zajednice tera da sebi postavljaju visoke standarde, te da previše vremena provode na poslu.