Tekstovi sa tagom: homoseksualnost

Bez obzira na ideološka razilaženja, istoričari i sociolozi homoseksualnosti slagali su se u jednom: jedan od najvažnijih faktora koji je u posthelenističkom periodu determinisao homoseksualnost kao progonjenu supkulturu jeste Crkva. Nikada Crkva nije bila toliko kritikovana i podrivana kao tokom 18. veka u Francuskoj. Oštri politički traktati protiv Bestidnice, književne satire protiv sveštenstva, savršeno osmišljeni filozofski tekstovi - sve je to kampanju protiv Crkve učinilo još uspešnijom. Napad se činio oštrijim zbog toga što se Monarhija, zbog unutarnjih raskola, i sama do te mere urušila da više nije bila u stanju da nametne stroge moralne standarde koji bi imali bilo kakvu težinu. Ukratko, istovremeno raspadanje verskih i političkih struktura moći, zaduženih za donošenje i sprovođenje moralnih normi, samo je po sebi dovelo do stvaranja plodnog tla za intenzivnije i raznorodnije razmišljanje o homoseksualnosti.

Razdoblje od 1680-ih do 1850-ih svedoči o važnim promenama u istopolnim odnosima (posebno među muškarcima) u Evropi. Prvo, u najvećim zapadnoevropskim gradovima pojavila se bogata subkultura koju neki istoričari etiketiraju kao "gej" podkulturu. Drugo, intelektualci XVIII veka počeli su da o sodomiji raspravljaju u svetovnim, radije nego u religijskim pojmovima. I treće, revizija kaznenih zakona krajem XVIII i početkom XIX veka promenila je - i uglavnom poboljšala - zakonski položaj sodomista u većini zemalja.

Kad bi ubirač poreza došao na posed, vodan je naokolo u prisustvu zavodljivog mladića, što je pažnju od stoke i ostalih oporezovanih stvari brzo skretalo ka postelji. Dečaci uvežbani za ovu rabotu bili su, prirodno, korisniji u druge svrhe - i o tome su pričali. Bili su u razumljivom iskušenju da se izlože na ulici kad god bi im nešto zatrebalo. A sudeći prema eseju Rassegna, roditelji su se često hvalisali time kako su njihovi sinovi spavali sa tim-i-tim begom ili komandirom policije. U kulturi koja je štitila žene i devojčice, dečaci su rano' stupali u međusobne ljubavne odnose, često potajno snevajući o čoveku koji bi ih voleo i pružio im luksuz. Kada bi se mogući kandidat pojavio, sila je bila sasvim izlišna; dečaci su se nestrpljivo podavali u potrazi za pravom ljubavlju, i u nekim slučajevima bi je uistinu i našli

Kako gotovo svaka LGBT osoba tokom ranog razvojnog perioda usvaja negativne stavove o homoseksualnosti, izgradnja zdravog identiteta i samopoštovanja će zavisiti od toga kako sa tim odluči da se nosi. Neke osobe, kod kojih ona ostane neosvešćena, ceo život će nastaviti da žive mrzeći sebe i druge LGBT osobe, svaljujući sav teret odgovornosti i krivice za nasilje koje trpe na njih/sebe same. Čak i površan pregled oglasa na sajtovima za upoznavanje će otkriti veliku količinu sadržaja prepunih mržnje, stigmatizacije i optužbi usmerenih na druge LGBT osobe. Ovo se može razumeti kao vid odbrambenog mehanizma „ako pljujem druge – nisam kao oni“. Vređajući ostale, koji su „feminizirani“, „promiskuitetni“, „na sceni“, „bolesni“ i pripisujući im sve one najgore stereotipe koje većinsko heteronormativističko društvo ima o LGBT zajednici, osoba uverava sebe da ona sama nije takva („loša“), nalazeći time opravdanje za sopstveno bivstvovanje.

Pitanje gej identiteta je već duže vremena postalo paradoksalno pitanje, ako ne i nerešivo: gej identitet je istovremeno politički nužan i politički katastrofalan. Gej identitet je nužan, suštinski bitan i neophodan, jer je uvek u opasnosti od nestajanja, potiskivanja i „nevidljivosti". To je identitet koji treba po svaku cenu afirmisati, neprekidno, i to utoliko više ukoliko je i dalje obeležen kao sraman, patološki i devijantan

Stounvolska vizija bila je da prajd treba da bude produkt autentične pobune ugnjetenih kvir grupa, i da se toj pobuni pridruže i druge diskriminisane grupe, koje bi se zajedno borile za pripadanje i prihvaćenost u javnom tj. svakodnevnom životu. Tako da nam jedino preostaje da idemo napred, sećajući se slogana Queer nacije koji je ušao u antologiju: „We're here. We're queer. Get used to it. „ Ili onoga što je Conchita Wurst izgovorila pošto je pobedila na Evroviziji: „We are unstoppable!“, a što će tek ući u antologiju.

Pesnik Bo Juyi bio je birokrata tadašnje carske Kine, a postao je guverner provincije Suchow 825. godine. Njegovi ljubavnici i bivši ljubavnici često su odlazili da služe po provincijskim gradovima širom carstva, pa je sa njima razmenjivao poeziju i stihovana pisma koja sadrže brojne izraze romantične ljubavi. Svom bliskom prijatelju, Qian Huiu, poslao je poetsku uspomenu na jedno veče koje su proveli zajedno. Ipak, njegova najveća ljubav bio je Yuan Zhen

Pojava homoseksualnosti kao vrlo primetnog i dokumentovanog društvenog fenomena poklapa se s onim sjajnim i prelomnim razdobljem u zapadnoj kulturi poznatim kao renesansa. Premda je epoha od poznog 14. do poznog 17. veka samo postupno menjala srednjovekovno versko i društveno ustrojstvo, obeležena je oživljavanjem klasičnog učenja koje je podsticalo kreativan prirast na polju umetnosti, nauka i filozofije, razvitkom urbanizacije, tržišnog kapitalizma i nacionalnih država koje su se dale u istraživanja zemljinog šara, kao i dugim doktrinarnim vojevanjem reformacije i protivreformacije. Ključna podsticajna tenzija toga doba predstavljala je pokušaj da se katoličanstvo usaglasi sa znanjem i vrednostima paganske starine i nastajućih empirijskih nauka - što je poslednji od nemogućih zadataka koji je duboko uticao na sve oblasti ljudskoga delovanja, od bogoslovlja do politike i seksualnosti. Zvanično, homoseksualnost je bila predmet oštre osude, kako verske tako i svetovne. Ovaj opšti stav je, međutim, značajno varirao u zavisnosti od pola, kulture i perioda. Daleko manje žena je proganjano, a stopa progonjenosti muškaraca seže od nekoliko stotina godišnje u petnaestovekovnoj Firenci do manje od stotinu u kalvinističkoj Ženevi. Unutar jednog društva, periodi uslovnog neobaziranja mogli su se smenjivati sa fazama pojačanog suzbijanja. Prvi naučnici koji su se ozbiljno posvetili gej studijama veličali su visokorenesansnu Italiju, gde je nasleđe grčko-rimske prošlosti odobravalo određeno izražavanje „grčke ljubavi", ali je ovaj pokret verovatno imao slabog uticaja izuzev kod obrazovanih staleža. Sve dok Tridentski sabor (1545-1563) nije ozakonio opštu moralnu čistku kao odgovor na protestantska spočitavanja Rimu, razmera seksualne i drugih heterodoksija bila je strogo ograničena. Mnogi činitelji su ponuđeni kao objašnjenje ovih kolebanja u toleranciji: demografski (briga zbog pada priraštaja ili porodične stabilnosti), medicinski (sporadične pojave kuge), sociološki (novi vidovi društvenih lomova i kontrole uzrokovani urbanizacijom) i verski (porast bogomoljačkih aktivizama) Iz: Hidden from History. Reclaiming the Gay and Lesbian Past, prir. M. Duberman, M. Vicinus i G. Chauncev, 1989. Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić QT magazin (3-4)

“Odlučio sam da se oženim. To je neizbežno. Moram to da uradim, ne samo zbog sebe, već i zbog tebe i zbog Anatolija, Aleksandre i svih koje volim. Zbog tebe posebno! Ali ti isto Modest moraš o ovome ozbiljno da razmisliš. Homoseksualnost i pedagogija ne mogu da budu u harmoničnom odnosu jedno sa drugim”...

Pavlin Nolski (oko 353-431) potekao je iz bogate porodice iz Bordoa, a podučavao ga je Decim Magnus Auzonije, učitelj retorike u Bordou od 334. do 364. godine. Govorkalo se da Auzonije u svojoj privatnoj biblioteci ima pozamašnu literaturu koja se bavi homoseksualnošću, čijim su sadržajem bili šokirani čak i građani Rima, koje inače nije bilo lako šokirati. Na žalost, ni jedno od tih dela nije sačuvano ni identifikovano. Auzonije je bio poznat i po tome što je rešio poznatu grčku zagonetku koja je postavljala pitanje kako tri muškarca mogu da izvedu četiri seksualne poze. Odgovor je bio da je onaj koji je u sredini istovremeno i aktivan i pasivan. Pavlin se kasnije preselio u Barselonu, pa u Italiju gde je postao biskup 409. godine. Auzonije je ostao u Bordou, a prestao je da predaje 383. godine. U jednom pismu koje je poslao Pavlinu zamišlja ga kako putuje iz Barselone u Bordo: „Požuri dok si još mlad, a ja ne postanem previše star da ti udovoljim.“ Pavlin mu je iz Barselone odgovorio da će, iako su fizički rastavljeni, njihove duše biti zajedno za sva vremena.

Izvesni Miroljub Petrović u poslednje vreme dobio je pozamašnu pažnju javnosti, drži vrlo posećena predavanja naokolo, na njegovom nastupu u sali opštine Voždovac nije imala igla gde da padne, daje intervjue po televizijama, dobija sve veći broj sledbenika po društvenim mrežama i širi svoje osebujne ideje gde god mu se za to ukaže prilika. Miroljubove ideje su dosta jednostavne i nekako već poznate, ali valjda zato i stiču popularnost. Protivi se vakcinaciji, predlaže klanje i kamenovanje dilera droge, propoveda da žene treba samo da rađaju, a nije loše ni vaspitno mlatnuti ženu ponekad, obožava masovne ubice Mladića i Karadžića zbog kojih je pretio da će potopiti Holandiju, propoveda kreacionizam, proglašava homoseksualnost bolešću i sve u tom stilu. Ukratko, zalaže se za društvo kakvo se može videti u seriji "The Handmaid's Tale" snimljenoj po romanu Margaret Atvud. Pored svojih propovedničkih aktivnosti, Petrović se navodno bavi i lečenjem na nekakvom Institutu za prirodnu medicinu čiji je direktor. To što nije lekar uopšte mu ne smeta da leči nesrećne ljude od raka, depresije i drugih bolesti. Sve bi to bio samo još jedan prilog sveopštoj domaćoj raspamećenosti ili bar osnov za sumnju u Petrovićevu uračunljivost da njegova sumanuta delatnost ne nailazi na oduševljenje i podršku među takozvanim građanima. Petrović je živi dokaz koliko je ova zemlja pomahnitala i otišla dođavola. Zato je bolje pribeći zakonskim sredstvima u borbi protiv ovakvih pojava. Udruženje građana "Egal" podnelo je krivičnu prijavu protiv Miroljuba Petrovića, o čemu je obavestilo javnost. Njihovo saopštenje prenosimo u celini

Jedan od problema u proučavanju srednjovekovne homoseksualnosti jeste i pitanje da li je homoseksualaca (ili gej ljudi) tada uopšte bilo. „Homoseksualac" i ,,gej" savremeni su termini. Prvi je izmislio Karoly Maria Kertbeny i upotrebio ga 1869. godine, u jednom štampanom anonimnom pamfletu; reč gay, upotrebljena tako da označi homoseksualca, potiče iz slenga američkog homoseksualnog miljea nižih društvenih slojeva (prva potvrda OED2 1935). Termini se menjaju i, trenutno, oni radikalnije nastrojeni preferiraju reč queer. Po ovim, savremenim shvatanjima, niko u srednjem veku niti je bio niti je mogao biti „homoseksualac", „gej" ili „kvir". Srednjovekovni bogoslovi i pravnici koristili su još jedan termin za one koji „protivprirodno greše" - sodomit. Latinski hrišćani su homoseksualno ponašanje podvodili pod smrtni greh luxuria tj. pod „požudu" ili „bludničenje", odredivši ga kao njenu najgoru vrstu i naslovivši ga peccatum contra naturam ili „protivprirodni greh". Postoje tri podvrste takvog greha: ratione generis ili „po vrsti", što bi podrazumevalo opštenje sa zverima, ratione sexes ili ,,po polu", to jest sa osobom istog pola, i ratione modi tj. ,,po načinu", što bi podrazumevalo seks sa osobom suprotnog pola, ali u pogrešan otvor, na bilo koji način koji isključuje začeće, koje je smatrano jedinim opravdanjem za seksualnu aktivnost. Poreklo ovog srednjovekovnog poimanja sodomije potiče iz 19. glave Postanja, gde se govori o uništenju grada Sodome zbog izopačenosti njegovih žitelja. Ipak, ova referenca, sama po sebi, ne može da objasni semantički razvoj jevrejsko-helenističko-grčkog pojma sodomita (sodomites) i hrišćanskog latinskog sodomit (sodomita), u srednjevekovni pojam „sodomite" (sodomite) - što predstavlja jedan daleko širi koncept. Pod izopačenošću Sodomljana podrazumevalo se „poznanje nekoga", odnosno seksualno opštenje sa strancima (pretpostavlja se „anđelima") koji su bili u poseti Lotu. Važno je da Lot, sledeći književni primer domaćina u Gavaji, u 19. poglavlju Knjige o sudijama (verovatno kakve starije verzije), građanima nudi svoje kćeri umesto muškaraca koje su ovi zahtevali da poznaju, što je činjenica koja ukazuje na njihovu biseksualnost jednako kao i na ondašnji niski položaj žene. Štaviše, stihovi kazuju da Lotove kćerke još uvek nisu bile poznale muškarca. Tumačenje tog poznanja (kome prethodi obimno pisanje) čini se ispravnijim od stanovišta koje su zastupali Bailey i Boswell, a po kome su Sodomljani kažnjeni zbog negostoprimstva. Svejedno da li je ovo bitno ili ne, jer ovde je od značaja jedino srednjovekovno tumačenje, a ono je, čini se, podrazumevalo da su posredi, u ovom slučaju, istopolni odnosi. (Warren Johansson i William Percy)

Praktično ništa ne znamo o grčkom retoričaru i sofisti Flaviju Filostratu (oko 170-250. godine pre nove ere), koji je učio u Atini pre nego što se preselio u Rim. Polovina njegovih ljubavnih poslanica posvećena je zgodnim, ali neimenovanim i verovatno idealizovanim, muškarcima. Mnoga od pisama pojavljivala su se u paru, na primer ono koje hvali mladićku čistotu upareno je sa onim koje hvali mušku prostituciju. Iako su pisma možda samo literarne vežbe okarakterisane kao „šaputanja iz muških sauna“, ipak su neverovatno šarmantna i sadrže više istinski poetičnih slika nego većina heteroseksualnih klišea o devicama ružičastih obraza. Čak se i anti-gej kritičari slažu da su pisma upućivana momcima manje veštačka od onih koja su bila namenjena devojkama, i više je verovatno da sadrže iskrena osećanja onoga koji ih piše. Filostratova pisma se ponajviše bave činjenicom da je homoseksualna ljubav, te žudnja, prirodno stanje u svakom civilizovanom društvu. Često su kopirana i umetana u savremena heteroseksualna ljubavna pisma, ne bi li ih obogatila i podarila im neophodnu teksturu života.

Kvir književnost je pisana, čitana, kritikovana i promišljana u prilično neprijateljskom okruženju. Iako danas možemo da raspravljamo o stepenu tog neprijateljstva, ili o njegovoj prirodi u odnosu na različite vrste pritisaka i potiskivanja, njegova konstantna prisutnost je neosporna. Stvaranje, čitanje, pa i podučavanje o homoseksualnoj književnosti potčinjeno je političkom položaju gejeva i lezbejki u našem društvu. Razumevanje mašte u homoseksualnom kontekstu pre svega zahteva razumevanje one u homofobičnom kontekstu. Budući da su do sada kvir autori uglavnom pisali za čitaoce koji su bili neprijateljski nastrojeni, morali su da prilagode svoj rad očekivanjima te i takve publike.

Mi smo neposlušne i mi smo neposlušni. Mi tražimo drugačiji sistem prava. Drugačiji jezik, drugačiju nauku, drugačiju kulturu. Nećemo da budemo nevažni i nepostojeći, na takozvanim marginama društva, izlazimo iz logike manjine. Mi smo tu, na istim ulicama, u istim školama, na istim radnim mestima, igramo u istim disko klubovima, šetamo kuce ili gajimo mace, ali nećemo više da ćutimo i nikome ništa ne govorimo o našoj lezbejskoj i gej egzistenciji. Želimo da svet zna da mi postojimo baš ovakve i ovakvi kakvi jesmo.