Tekstovi sa tagom: horor film

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama...

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama...

Navodi se slučaj kad je samo na jednoj pretstavi palo u nesvest deset gledalaca. Međutim, kad su došli sebi, tražili su da ih vrate u salu, kako bi nastavili gledanje filma

Na ovim našim prostorima žanr horora nikad nije u potpunosti zaživio, iako potencijal postoji. Gotovo svaki pokušaj nespretno koketira s groteskom i nikako se ne mogu domisliti razlozima zašto je tomu tako

Meni je trebalo deset godina da otkrijem istinu o tom bizarnom događaju jer su detalji o njemu brižljivo sakrivani. Među zvaničnicima je vladala neka vrsta zavere ćutanja i tek kada sam naišao na dva hrabra lekara, koji su mi otkrili pravu istinu, shvatio sam zašto se ta stvar toliko zataškava.

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

The Hunger (1983.) tematski i estetski zanimljivo je filmsko umjetničko ostvarenje režisera Tonya Scotta. Ovaj film, naime, u sebi objedinjuje elemente gotičke subkulture, vampirizma, erotizma, horora i, na koncu, queer motiva.

Mnogo je vremena prošlo otkad se u domaćim predanjima pravampir opisivao kao „zborana mešina, koju umesto kostiju i kičme uspravno drži zgrušana krv. Koža mu je tanka, žuta, providna kao da će se svaki čas raspasti, na njoj nema malja. On je bez kose, obrva, brade i brkova. U licu je crven, poput bulke. Noge su mu kratke i podbule. Kreće se kao da se valja, a žrtve opčinjava svojom mlitavošću, tromošću i težinom iz čijeg je stiska nemoguć beg“ (Milenko Bodirogić, Buntovnici). Krvopije su se u međuvremenu pretvorile u holivudske lepotane, čuvare potisnute seksualnosti.

Najvažnija razlika između dva spomenuta filma nije činjenica da je u jednom otac suviše prisutan, a u drugom ga uopće nema, iako je to bitno za stvaranje atmosfere i samu radnju, već činjenica da je The VVitch puno subverzivniji film od The Conjuringa, jer ne teži sretnom razrješenju i ponovnom uspostavljanju obitelji kao temeljne vrijednosti.

Pre Netflixa i brzog interneta bili smo prepuštani na milost i nemilost urednicima TV programa, baš u vreme kada je realnost bila takva da bi se od nje najradije pobeglo. Tih devedesetih su do nas dolazile stare, još starije, ali i nove serije i filmovi. Bilo je to u doba kada su se u Srbiji prikazivale i drame o aktuelnom ratu, kao dodatak uz TV dnevnik.

Napravili smo listu koja je pre svega namenjena ljubiteljima strave i užasa, a radi se o nekoliko kratkih horor filmova koji zadovoljavaju potrebe hrabrih

Napravili smo listu koja je pre svega namenjena ljubiteljima strave i užasa, a radi se o nekoliko kratkih horor filmova koji zadovoljavaju potrebe hrabrih

Psiholozi kažu da horor filmovi diraju u naše praiskonske strahove, poput onog od zaraze, ili bojazni da se bude pojedeno. Otuda valjda toliko priča i filmova o živim mrtvacima koji žvaću svoje žrtve, te džinovskim predatorima kojima je čovek omiljena užina.

Napravili smo listu koja je pre svega namenjena ljubiteljima strave i užasa, a radi se o nekoliko kratkih horor filmova koji zadovoljavaju potrebe hrabrih

Na Noć veštica se obično gleda kao na nešto mračno, na uljeza koji je u našu kulturu došao kao proizvod đavolje rabote. Običaj nam se ipak uvukao pod kožu i s malih ekrana provalio u svakodnevni život. To posebno važi za one koji su odrastali osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, u vreme pre društvenih mreža, kad zabrinuti vernici nisu vodili online ratove protiv praznika koji su došli s one strane sveta