Tekstovi sa tagom: horor film

Zahvaljujući kultnoj mini-seriji iz 1990. godine, klaunovi su mnogima na visokom mjestu ljestvice strave i užasa

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

Šezdesete i sedamdesete godine unijele su novitet u žanr horora, postavivši kao glavne akterke lezbijke-vampirice. Razgolićene, misteriozne i uvijek željne svježe krvi, lezbijke-vampirice često su svedene samo na navedene karakteristike, bez mogućeg prostora za razvoj lika. Iako tzv. belles dames sans merci već pet desetljeća tjeraju patrijarhalnim muškarcima strah u kosti, ovaj žanr je rijetko kada ostvario svoj potpuni feministički potencijal. Danas otkrivamo na koji je način francuski film Fascination (1979.) dao novu perspektivu žanru

Klub boraca, Matrix, Biti John Malkovich, Oči širom zatvorene, Magnolija... Bez sumnje, 1999. bila je izvrsna godina za filmove i filmofile

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

Xavier Dolan zapravo igra ono što se zaista dogodilo 7. jula 1984. godine, kada je ubijen Charles O. Howard, a samo zbog toga što je bio gej. Howard je, baš kao i Dolan u filmu, veče provodio sa svojim partnerom, što je isprovociralo trojicu šesnaestogodišnjaka koji su ih prvo verbalno zlostavljali, da bi ih potom pretukli, i na kraju ubili jednog od njih

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Kad smo kod Kinga, bez obzira na etiketu "majstora strave" i bliskosti između horor literature i filmova, sa njim treba biti pažljiv, treba znati izabrati, pročitati i naročito filtrirati ono što funkcioniše, a šta ne. Njegovom ultra plodnom stilu pisanja na granici skribomanije bolje leže kraće forme nego "regalska književnost" koje se reditelji po pravilu hvataju, kao što mu bolje leži prirodno ili tek lagano natprirodno zlo, nego ono simbolički moćno jer dosta često nema dovoljno koncentracije i discipline da ga izdigne iznad nivoa banalnog

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska

Sastaviti popis najznačajnijih filmskih i televizijskih SF junakinja i nije bio tako jednostavan zadatak kako nam se isprva činilo. Istina, davno su prošla vremena kada su žene u SF-u bile portretirane samo kao dame u nevolji ili ljubavni interesi glavnih junaka, ako bi uopće bile spomenute, ali i danas su u filmovima i serijama češći muški protagonisti, dok su žene u sporednim, iako ne i zanemarenim ulogama.

U poslednjih sto godina horor film je izrodio razna čudovišta, ali i mnogo više od toga, budući da su se uz pomoć ovog žanra manifestovale paranoje, nepoverenja i strahovi čitavih generacija. Filmovi strave i užasa komuniciraju sa strahovima koje gledaoci već nose u sebi, ali i sa skrivenim željama, te mislima koje se nikada ne izgovaraju naglas, te se radi o zapletima koji bude najosnovnije ljudske instinkte, a u moderno vreme i intelektualne rasprave čiji je cilj da ispod pokorice od straha pronađu neko dublje značenje. Horor filmovi ipak reflektuju samo ono što se u njih stavi – neki su od krvi i prosutih creva, dok su drugi sastavljeni od mnogo suptilnijih elemenata i stvari kojih se užasavamo tiho, bez ijednog vriska.