Jetrica na venecijanski jedno je od mojih omiljenih jela. FEGATO DI VITELLO ALLA VENEZIANA – tako to zovu Talijani. Oni je rade drugačije nego mi u Istri, a ja opet dodam kod pripreme neku svoju 'caku' da joj dadem malo više 'šmeka'. Neću reći koja je to 'šmek caka', nego otkrijte sami ako vas je volja
Nikad nisam mislio da bi pisanje recepta o sarmi moglo biti tako zaguljeno. Ali stvarno zaguljeno. Vjerujte mi da pokušavam to napisati još negdje od predbožićnih blagdana prije tri godine, ali nikako da sjednem i da nešto suvislo napišem
Glavna zvezda “Malih tajni” bio je čovek iz naroda, pripadnik radničke klase, Stevo Karapandža, šef kuhinje brojnih zagrebačkih hotela i restorana. Uz njega smo, slušajući priče o jelima koja prave neki drugi i drugačiji ljudi, u vazda toplijim krajevima, iz Istre, sa otoka, ali i sa krajnjeg juga Jugoslavije, putovali i zamišljali krajeve koji čekaju da ih obiđemo, slušali unekoliko izmenjenu, zapadnu varijantu svog jezika, naučili šta su papar, zdjela, vrhnje, žlica (“dvije žlice Vegete bile su neizostavne za božanstveni ukus”, kao iz stroja profesora Baltazara”).
Stomak je merilo duše, a ko će bolje da ga izmeri ako ne test intolerancije na hranu. A, hleb niko ne pipa kao da je tempirna bomba i svaki ima svog dilera za hleb, koji zna od kog je zrna i kalibra
Bilo kako bilo, češnjak nije za svakoga. Smrdi još i gore od klasičnog luka. Pojesti sirov režanj doživljaj je za sebe; želudac ga doživljava poput negativca iz hollywoodskog B-filma, poput raspjevanog arhizlikovca iz bollywoodskog ब filma ili pak, na kraju krajeva, na kakvog đavoloida iz nenarodnih bajki blizanaca Grimm
Sve do prvih decenija 20. stoleća većina kuća je pekla svoj hleb, a od tog vremena u gradskim i seoskim domaćinstvima umešen hleb bi bio nošen kod pekara da se ispeče (na salašu se hleb pekao u kući sve do druge polovine prošlog veka). Kasnije je kupovan pekarski hleb (u Somboru je, osim u pekarama, domaći pšenični, kukuruzni i raženi hleb prodavan na Trgu Sv. Trojstva, na niskim drvenim klupama), a i tada je u zamenu za hleb moglo da se da brašno.
Sećate se vremena stabilizacije, bonovi za kafu, ulje i šećer. Imala sam u kući neki kuvar u kome je skoro svaki recept tražio slatku pavlaku, a nije bilo šanse da je nađem u običnim prodavnicama, samo sam mogla da gledam slike tih poslastica. Srećom, mama je radila na Dedinju pa je povremeno dopremala “egzotičniju“ robu iz, za to vreme, super snabdevenog C-marketa
Mi, blesavi papci i luzeri koji smo savjesno odradili svoj dug, uz vrijedna prijateljstva i vojničko drugarstvo te jedno ogromno i neprocjenjivo iskustvo u odrastanju, pamtimo i taj vojnički grah kao nešto najbolje što se tada pripremalo u vojnim kuhinjama
Riskirajući jezikovu juhu što nisam pojeo preostalo zelje („da se ne baci“, jel’te), odlučim napraviti nešto lagano, na brzinu. Računam, pojest ću ja to pa kad se draga vrati mogu s njom za večeru podijeliti onu njenu delikatesu. Od brzinskih stvari najviše volim tjesteninu, brzo se sprema i energetski je hranjiva pa se sjetim jednog od svojih najdražih jela, još dok sam lutao po Italiji, stare dobre amatriciane
Službeni glasnik objavio je knjigu “Beleške iz Moneove kuhinje” koju je napisala Kler Žoaj. Divna sećanja na život Alise i Kloda Monea u Živerniju, u njihovoj kući s dušom, okruženoj raskošnim vrtom. U knjizi se nalaze stare porodične fotografije, skoro 200 recepata i beležaka za jela koja je Mone voleo, prava svedočanstva autentične gurmanske prošlosti, fotografije rekonstruisane porodične atmosfere i različitih jela, uz predgovor, mnogi kažu, najvećeg svetskog kuvara, Žoela Robišona, koji je prilagodio sve recepte, tako da njihova priprema ne predstavlja teškoću. Uzbudljiva knjiga koja otkriva izuzetnu ličnost Kloda Monea, slikara koji je želeo da naslika način na koji ptica peva. Iz knjige “Beleške iz Moneove kuhinje” prenosimo nekoliko delova
Ja sa posebnon pažnjon pratin razvoj tih sredstava za pranje suđa, jerbo mi je to sa suđiman najteže od svega kad su kućanski poslovi u pitanju. Mislin da oni Sizif malo pretjeruje kad misli da je baš on radija najteži posal na svitu gurajuć oni kamen uzbrdo i trčeć za njim nizbrdo. Vidi se odma da taj u životu nije suđe opra. Jer da je, zna bi da je guranje one stinčuge, u odnosu na pranje suđa, imalo kakvi takvi smisao. Ako ništa, cili svit danas zna za njega i za ti njegov bovan.
Službeni glasnik objavio je knjigu “Beleške iz Moneove kuhinje” koju je napisala Kler Žoaj. Divna sećanja na život Alise i Kloda Monea u Živerniju, u njihovoj kući s dušom, okruženoj raskošnim vrtom. U knjizi se nalaze stare porodične fotografije, skoro 200 recepata i beležaka za jela koja je Mone voleo, prava svedočanstva autentične gurmanske prošlosti, fotografije rekonstruisane porodične atmosfere i različitih jela, uz predgovor, mnogi kažu, najvećeg svetskog kuvara, Žoela Robišona, koji je prilagodio sve recepte, tako da njihova priprema ne predstavlja teškoću. Uzbudljiva knjiga koja otkriva izuzetnu ličnost Kloda Monea, slikara koji je želeo da naslika način na koji ptica peva. Iz knjige “Beleške iz Moneove kuhinje” prenosimo nekoliko delova
Znam da je leto i da je čak i u tupom „Blicu“ dosadno i isprazno, ali zato „Blicova“ zakonita supruga po imenu „Blic žena“ ne miruje; u dokonom raspoloženju „Blic Woman“ objavila je senzacionalno-šokantno-edukativni tekst pod horror naslovom „Smrtonosni zalogaji: 7 otrovnih namirnica koje verovatno imate u svojoj kuhinji“. Kao autor potpisuje se izvesni „I. Funduk“, što više liči na povrće nego na čoveka, ali neka mu bude. Ono što mu e-novine oprostiti neće jeste da je dokazao tezu da je novinarstvo u Srbiji postalo Meka za poremećene ludake s košticom u glavi. Ovo remek-delo prenosimo u integralno-pšeničnom obliku mentalne plesti from tačka 1 to tačka 7; izvolite da se oduševite! Summertime & the mozak is easy!
Reklama za kuvar pojavila se u New York Times-u 1. decembra 1965, te mnogi taj datum uzimaju za početak gej oslobođenja. Hoganov stil je bio oštra suprotnost tadašnjem aktivizmu koji se zasnivao na tome da se gej muškarac predstavi potpuno heteronormativno, što je valjda jedini način da neko bude poštovan. Ilustracije Davida Costaina su dodatno pojačale tu razliku, te knjizi dali ono što se u to vreme opisivalo kao „luckast ton.“ Tako, na primer, ilustracija za recept za francuski preliv za salatu prikazuje Hogana kako pleše sa dva muškarca u evropskim korsetima i suknjama, dok je u receptu za goveđe pečenje Hogan predstavljen kao zgodni matador koji kroti divljeg bika.
Nedavno sam na fb naletio na odličan recept jedne frendice koju nikada nisam ni vidio ni upoznao, ali koja ima sličnu filozofiju hranjenja mojoj. Njen sam jednostavan recept malo preradio i prilagodio ga svom ukusu, a radi se o prokulicama s puretinom, finoj klopi koja osvaja na prvi okus
.jpg)
