Tekstovi sa tagom: hrišćanstvo

U četvrtom stoljeću Crkva je postala faktorom moći u Rimskom carstvu – i u istom trenu joj je prijetio raspad. Razbuktala se krvava svađa o Trojstvu, koja se na ulicama vodila sve do borbe na život i smrt

Da li neko pokušava da uguši svest o problemu svoje duše opijajući se alkoholom, atmosferom disko kluba, ili religioznim doživljajem – to je svejedno. Istinska religija treba čoveka da oslobodi od opterećenosti, a ne da bude odgovor na opterećenost; ona treba da oslobodi od fanatizma, a ne da tom fanatizmu samo promeni formu

Iz svega što je proosećala i stvorila vidi se da je Sveta Tereza iz Avile bila jedna viša žena, koja se od skučenosti i relativnosti svetskih veza spasla transcendentnom, kao jedinome utočištu, i koja je u sebi umela da pomiri najtoplije ushićenje sa mirnim opservacijama i sigurno pogođenim postupcima. Ali kako je okvir gde jedan individuum ima da se razvija vrlo važan faktor, a kako je, u doba kad je Sveta Tereza živela, taj faktor bio presudan, — jer je inicijativa jedne žene u to doba smela da dođe do izraza samo u oblasti porodice ili manastira, — prirodno je što je Tereza iz Avile postala sveticom

Ako su među nama bili mogući Vukovar, Srebrenica i Sarajevo, i k tomu još ako se i dalje pronalaze načini da se negiraju ti i drugi zločini ili da se pronalaze mehanizmi njihova relativiziranja, nadasve upiranjem prsta na tuđe zlo, čemu onda još kršćanstvo, čemu kršćani na našim prostorima. Tko je, nakon svega, uopće toliko samodopadan, đavolski ohol, da se uopće usudi nazvati kršćaninom?

Božić je bio zgodna prilika da se podsetimo kako su nam svi ljudi braća, svejedno kom se bogu mole, kako se zovu i kojoj naciji pripadaju. Ali kad nacija postane važnija od Boga i njegovih zapovesti, onda i religija ljubavi i mira biva čudesno preobražena, preinačujući se u religiju mržnje, uvreda i ratobornosti. O svemu tome pisao je pre skoro dve hiljade godina apostol Jovan u Prvoj sabornoj poslanici. Pišući o Isusu Hristu, Jovan Bogoslov veli: “Ko govori: poznajem ga, a zapovesti njegove ne drži, laža je i u njemu nema istine. (…) Ko govori da u njemu stoji, dužan je i sam da živi onako kako je on živeo”. I još: “Ko govori da je u svetlosti, a mrzi svoga brata, još uvek je u tami. Ko voli svoga brata ostaje u svetlosti i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi, te ne zna kuda ide, jer mu je tama zaslepila oči”

Nije problem u tome što jerarsi SPC-a u Boga ne veruju, već u tome što ne veruju ni u Božje zapovesti, ni u elementarne etičke postulate, ni u empatiju, ni u to da se prema ljudskim bićima ne treba odnositi kao prema krpama. Ukratko – problem je u tome što ne veruju ni u šta. Osim, eventualno, u sopstveno blagoutrobije i lično zadovoljstvo, u luksuz, skupa kola, posede i ostale ovozemaljske tričarije. I u boginju Naciju koja im dostavlja sve te nepotrepštine u ogromnim količinama

Službeni glasnik objavio je knjigu „Veliki posvećenici“ Eduarda Širea u prevodu Mirka i Aleksandra Đorđevića. „Veliki posvećenici“ su imali neobičnu sudbinu. Do prvog izdanja ove knjige došlo je 1889. Ona je tada bila dočekana ledenim mukom štampe. Međutim, malo vremena iza toga, umnožila su se izdanja i iz godine u godinu sve ih je više bilo. Mnogim čitaocima su ideje ove knjige delovale kao iznenađenje. One su takođe izazvale nepoverenje Univerziteta i Crkve. Hladan doček i protivljenje koje su (kod nas) pokazale autoritativne i stroge sudije nisu sprečili evropski uspeh knjige. Knjiga je to postigla svojom snagom i nastavila je skromno ali sigurno svoj put kroz tamu. Imao sam dokaza o tome u porukama punim simpatije koje su mi stizale iz svih krajeva sveta. Bilo ih je sa svih pet kontinenata. „Veliki posvećenici“ su danas stigli do devedeset prvog izdanja. Pošto su nastavili svoj uzlazni hod i savladali sve prepreke tradicionalnih zabluda koje su joj prečile put, ja mogu da zaključim da u njenoj osnovnoj ideji postoji nesumnjiva vitalna moć. Ta misao je u jednom lucidnom i odlučnom približavanju Nauke i Religije čiji je dualizam podrivao osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe. To se izmirenje može ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti. Samo sigurnost besmrtne Ljubavi može biti solidna osnova zemaljskog života – samo savez velikih Religija, koje će se vratiti svom zajedničkom izvoru, može da obezbedi bratstvo među narodima i budućnost čovečanstva. Iz knjige prenosimo poglavlje o Isusu Hristu u nekoliko nastavaka

Službeni glasnik objavio je knjigu „Veliki posvećenici“ Eduarda Širea u prevodu Mirka i Aleksandra Đorđevića. „Veliki posvećenici“ su imali neobičnu sudbinu. Do prvog izdanja ove knjige došlo je 1889. Ona je tada bila dočekana ledenim mukom štampe. Međutim, malo vremena iza toga, umnožila su se izdanja i iz godine u godinu sve ih je više bilo. Mnogim čitaocima su ideje ove knjige delovale kao iznenađenje. One su takođe izazvale nepoverenje Univerziteta i Crkve. Hladan doček i protivljenje koje su (kod nas) pokazale autoritativne i stroge sudije nisu sprečili evropski uspeh knjige. Knjiga je to postigla svojom snagom i nastavila je skromno ali sigurno svoj put kroz tamu. Imao sam dokaza o tome u porukama punim simpatije koje su mi stizale iz svih krajeva sveta. Bilo ih je sa svih pet kontinenata. „Veliki posvećenici“ su danas stigli do devedeset prvog izdanja. Pošto su nastavili svoj uzlazni hod i savladali sve prepreke tradicionalnih zabluda koje su joj prečile put, ja mogu da zaključim da u njenoj osnovnoj ideji postoji nesumnjiva vitalna moć. Ta misao je u jednom lucidnom i odlučnom približavanju Nauke i Religije čiji je dualizam podrivao osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe. To se izmirenje može ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti. Samo sigurnost besmrtne Ljubavi može biti solidna osnova zemaljskog života – samo savez velikih Religija, koje će se vratiti svom zajedničkom izvoru, može da obezbedi bratstvo među narodima i budućnost čovečanstva. Iz knjige prenosimo poglavlje o Isusu Hristu u nekoliko nastavaka

Najveći problem s nebeskim carstvom, kako je predstavljeno u epskoj pesmi, jeste to što se ono dobija u ratu, a to je u suštinskoj suprotnosti sa izvornim porukama hrišćanstva. U ranoj crkvi nema vojevanja, nema rata, nema bitaka, ima samo mučeništva. Ako strogo pogledamo, ono što se predstavlja kao kosovski zavet teško da može da se poveže s Hristom. Kosovski zavet nije čak ni jeres, već grubi falsifikat hrišćanstva. Ili čak đavolja obmana

Jedini pisani izvor o romantičnoj ljubavi tokom prvog milenijuma hrišćanske tradicije jeste monaška literatura. Monasi su se zaljubljivali jedni u druge - često. I monahinje su se zaljubljivale jedna u drugu - verovatno isto tako često, iako je dokumentacija oskudna. Neke od najosećajnijih gej pesama srednjeg veka (objavljenih u mojoj knjizi) pisala je jedna monahinja drugoj u bavarskom manastiru. Ta poezija, uzgred, po meni sasvim izvesno pokazuje da je postojala fizička komponenta u vezi, pošto jedna od monahinja žudi za vremenom kada će moći da miluje grudi one druge.

Strah je osnova cele te stvari – strah od nepoznatog, strah od poraza, strah od smrti. Strah je poroditelj okrutnosti, i stoga nije čudno što okrutnost i religija idu ruku pod ruku. To je zato što je strah osnova i jednog i drugog. Mi smo počeli pomalo da shvatamo stvari i da pomalo ovladavamo našim svetom uz pomoć nauke, koja je silom išla korak po korak protiv hrišćanske religije, protiv organizovanih crkava i njihovih zastarelih pravila. Nauka nam pomaže da prevaziđemo bedni strah u kojem je ljudski rod živeo generacijama. Nauka nas uči, a ja mislim da to čine i naša vlastita srca, da više ne tražimo neku zamišljenu potporu, da više ne izmišljamo saveznike na nebu, nego da ovde dole uložimo napor da od ovoga sveta napravimo mesto dostojno života, umesto užasnog sveta koji su vekovima stvarale crkve

Ne možete se pozivati na Boga ugašene savjesti. Sve religije osuđuju zlo ili teološki kazano grijeh. U Katoličkoj crkvi postoji i sakrament ispovijedi koji se sastoji od toga da se priznaju vlastiti grijesi, da se kaje za njih, da se učini zadovoljština ondje gdje je to moguće, da se izvrši pokora i obeća da se više neće ponavljati ti grijesi. Čini se, bar prema javnim reakcijama mnogih praktičnih katolika, da oni sakrament ispovijedi ne doživljavaju ozbiljno i da je taj sakrament postao jedna vrsta „rituala“ kako bi se olakšala savjest i kako bi se dalje rasterećeno bez ikakve promjene nastavilo živjeti. Ako kršćani vjeruju da se preko svećenika ispovijedaju Bogu, onda se poricanjem svoje mržnje, zločina i grijeha želi prevariti i Boga