Tekstovi sa tagom: idoli

Britanska rock novinarka Vivien Goldman provela je sedam dana u Jugoslaviji početkom 1982. i napisala prikaz zbivanja u jugo-rocku: glavni junaci postali su joj "Idoli" i Johnny Štulić iz "Azre", što se nije dopalo zagrebačkom rock kritičaru Darku Glavanu koji Goldmanovoj u „Startu“ zamera što nije pomenula Gorana Bregovića i grupu  „Riblja čorba“, tvrdeći da silno greši što protežira "Azru" i „Idole“. Ovaj polemičan tekst prenosimo u celini   

Kakvi su bili moji izbori u osvit osamdesetih? Pa, mogao sam biti hipik ili panker. I to taman kad sam počeo da shvatam da muzika nije samo nešto za slušanje, već i za pokazivanje svetu, a što ima veze sa onim ko si i šta si, tačnije ko bi želeo da budeš. Poput mnogih iz moje generacije premladih za Bijelo Dugme, preneobaveštenih da iz prve ukače novi talas, preživahnih da bi bili „hipiji" i prezgroženih da bi bili pankeri, ovo saznanje me je dovelo do interegnuma u kome nisam slušao ništa. Osim radija i TV, pokazalo se da će to biti sasvim dovoljno

Možda je najznačajniji utisak bio taj da smo deo sveta. Ne na onaj način na koji se to danas podrazumeva, jer je globalizacija izmenila značenje ovog pojma, već na sledeći: svet ima dobre filmove, imamo ih i mi. Svet ima dobru muziku, imamo je i mi. Nisu nas zanimale fudbalske lige u Engleskoj, nego naša (a kada je sve već otišlo dođavola - srce da ti se cepa, dobili smo i fudbalsku reprezentaciju). Cinik bi primetio da se od toga ne živi, no upravo se od toga jeste živelo. I pomalo od MMF-a

Povratkom u Niš, vinil “Paket aranžmana” je zaigrao na mom gramofonu. Toska 20 se povijala od reskog i tako neodoljivog zvuka. Čvrsto verujući da svako od nas ima identičnog parnjaka na svetu, uživao sam prizivajući tog nekog svog dvojnika da čuje potpunu lepotu. Tada, netaknut svom grozotom kasnijih dešavanja, znao sam da pripadam modernom delu sveta. I mislio sam na tog svog zamišljenog dvojnika. Nije mu bilo bolje od mene. To mi je onda bilo bitno

Za nas koji smo bili mladi u vreme carske vladavine Branimira Štulića Džonija jugoslovenskim rokenrolom, „budućnost je groblje“, kako u šali reče glumac Zijah Sokolović. Tih davnih osamdesetih oduševljavao nas je u predstavi „Nije čovjek ko ne umre“, o šećerašima u bolnici koji grabe od života i filozofiraju, promišljajući svoje poslednje dane. Mi, bivša omladina iz osamdesetih godina davno prošlog veka, upravo smo takvi bolesnici: naš zabranjeni šećer je sećanje na „zlatno doba“, a jugonostalgija je naš antidepresiv

Na kraju, Jura Stublić se nikada nije ostvario kao komercijalni pop autor, kojemu je bilo suđeno da zaradi milijune, makar i inflatorne, nego je napisao tih dvadesetak pjesama podignutog tonusa, himni u slavu svijeta, himni za oproštaj s njim… I vazda je u njima bilo one vedrine s kojom onih nekoliko istinskih kršćana, koliko ih je i bilo u protekle dvije tisuće godine, dočekuje i ispraća sve patnje života

Nasljednici partizanske generacije, urbana i obrazovana generacija rođena između 1950-ih i 1960-ih, oslobođena bremena ekonomske zaostalosti, etničkih mitova i vjerskih dogmi, zamijenila je puške električnim gitarama, iskazala nevjerojatnu dinamiku u popularnoj kulturi i sportu, znanosti i umjetnosti i stvorila novi tip herojizma, različit od partizanskog.  Zbog generacijskih tenzija, ova druga izuzetna generacija nije dobila priliku preuzeti vodstvo zemlje. Kad se pokazalo koliko je taj ljudski kapital kvalitetan, već je bilo kasno za smjenu generacija. Kontrarevolucija je izazvala destrukciju!

Nekadašnja Jugoslavija bila je zemlja premrežena festivalima; muzičke happeninge organizovali su Opatija, Split, Bled, Krapina, Zagreb, Beograd, Sarajevo – a negde se od 1961. umetnula Subotica svojim omladinskim festivalom gde su se sledećih decenija po prvi put pojavili mnogi pevači i grupe. Iz arhive dragog XXZ prijatelja i saradnika Dejana Mrkića, na svetlo dana izvukli smo svašta; stare slike Idola, grupe Film i Pekinške patke; sreli smo Zorana Predina, setili se Dejana Petkovića i Milutina Šobića; opet videli mladolike članove grupe Laboratorija zvuka... U ljubavnom skladu nostalgije i jedne prohujale mladosti, našlo se mesta za sećanja koja su ponekad varljiva – neke junake sa fotografija nismo prepoznali, te apelujemo za vašu pomoć. Ako znate ko su ljudi sa nepotpisanih slika, javite nam se na mail petar.lukovic@xxzmagazin.com da istoriju stavimo u pravi okvir. Zbog istorije i činjenica.

Muharem Serbezovski je 1974. godine snimio pjesmu Ramo, Ramo koja govori o izgubljenoj ljubavi između dva muškarca: Kad sam sreo druga svog, prijatelja jedinog, najsrećniji beše dan jer ne bejah više sam/Pesma nas je tešila, sudba nam se smešila/Ali vihor sudbe zle od mene ga odvede/Ej, Ramo, Ramo, Ramo, druže moj, Ramo, Ramo, druže moj/Da li čuješ jecaj moj/U tami sad živim sam, k’o ugašen sunčev plam/Jer ti si otišao, bolji život našao/Ali ipak nadam se i zovem te vrati se, vrati mi se Ramo ti/Sudbine smo iste mi.

Desetog maja 2018, Vlada Divljan bi napunio šezdeset godina. Ali, taj rođendan nije dočekao. Jedan od najznačajnijih autora jugoslovenske muzičke scene umro je u Beču početkom marta 2015, u 57. godini života. Obeležavajući njegov rođendan, prenosimo tekst Predraga Popovića povodom Vladine smrti, uz dosad neobjavljene Divljanove fotografije iz arhive Gorana Pavelića

Budući junaci novog vala ovako spojeni sa svojim ranim uzorima lako nam otkrivaju tko je kasnije mogao napisati "Malenu", a tko "Igra rok 'en' rol cela Jugoslavija", tko je imao snažan poriv osnovati bend poput Discipline kičme, a tko voditi EKV. Na kraju, muzički toliko različiti, kao svjetonazorski istomišljenici bili su spremni mijenjati - da ne kažem smijeniti! - generaciju koja nam je do tada pokušavala predstaviti svoju inkarnaciju rocka. U tome je važnost "Paket aranžmana", ploče koja je okupila nekoliko grupa što su ispravile onu devizu "mi ne znamo što hoćemo, ali to hoćemo odmah". Šarlo, El. Org. i Idoli su zacjelo znali što hoće i, naravno, htjeli su to odmah!

Budući junaci novog vala ovako spojeni sa svojim ranim uzorima lako nam otkrivaju tko je kasnije mogao napisati "Malenu", a tko "Igra rok 'en' rol cela Jugoslavija", tko je imao snažan poriv osnovati bend poput Discipline kičme, a tko voditi EKV. Na kraju, muzički toliko različiti, kao svjetonazorski istomišljenici bili su spremni mijenjati - da ne kažem smijeniti! - generaciju koja nam je do tada pokušavala predstaviti svoju inkarnaciju rocka. U tome je važnost "Paket aranžmana", ploče koja je okupila nekoliko grupa što su ispravile onu devizu "mi ne znamo što hoćemo, ali to hoćemo odmah". Šarlo, El. Org. i Idoli su zacjelo znali što hoće i, naravno, htjeli su to odmah!

Budući junaci novog vala ovako spojeni sa svojim ranim uzorima lako nam otkrivaju tko je kasnije mogao napisati "Malenu", a tko "Igra rok 'en' rol cela Jugoslavija", tko je imao snažan poriv osnovati bend poput Discipline kičme, a tko voditi EKV. Na kraju, muzički toliko različiti, kao svjetonazorski istomišljenici bili su spremni mijenjati - da ne kažem smijeniti! - generaciju koja nam je do tada pokušavala predstaviti svoju inkarnaciju rocka. U tome je važnost "Paket aranžmana", ploče koja je okupila nekoliko grupa što su ispravile onu devizu "mi ne znamo što hoćemo, ali to hoćemo odmah". Šarlo, El. Org. i Idoli su zacjelo znali što hoće i, naravno, htjeli su to odmah!

Album “Paket aranžman” u izdanju “Jugotona” objavljen početkom 1981. jedan je od najznačajnih projekata u istoriji jugoslovenskog rock pokreta; kompilacija na kojoj se pojavljuju Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata oficijalno je označila početak “novog talasa” koji je razbio sva dotadašnja pravila muzičke produkcije. Svežina, energija i kreativnost beogradskih bendova gotovo da su srušili estradnu konstrukciju koja se decenijama održavala golom, predvidljivom inercijom. Uz dolazeću Azru, Prljavo kazalište, Film i ljubljanske Pankrte – odjednom smo dobili senzacionalnu rock godinu; nakon 1981, više ništa nije bilo isto. Promociju albuma organizirao je “Jugoton” u elitnom hotelu “Esplanade” u Zagrebu; hepeningu su prisustvovali članovi grupa Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata, ali i mnogi njihovi prijatelji iz Zagreba, među kojima su bili Jura Stublić, Darko Rundek i Dražen Vrdoljak. Zahvaljujući čuvaru photo-prošlosti, Goranu Paveliću, u prilici smo da osvežimo uspomene na promociju o kojoj se pisalo diljem bivše SFRJ; bilo je to vrijeme kad su se Beograd i Zagreb voleli i poštovali, kad je putovanje iz jedne prestonicu u drugu bilo prirodno i uzbudljivo, kad se Haustor radovao zbog beogradskog albuma, a Beograđani divili – Rundeku i njegovom bendu. Čak i fotografija na kojoj je 1981. u društvu Gotovca beogradski novinar Zoran Petrović Piroćanac svedoči da su postojala vremena u kojima je zdrav razum bio u modi (jula 1995, taj isti Z. P. Piroćanac ušao je u Srebrenicu sa generalom Mladićem i nastavio da srbuje na najodvratniji način). Prošlost je, ipak, bila bolja. Tko ne veruje, neka presluša “Paket aranžman” i pogleda ovu fascinantnu Pipovu galeriju.

Naročito bih voleo da imam smisla za ritam. Kada bih bio takav, komponovao bih jednostavne i veoma ritmične pesme koje bi s jedne strane glorifikovale moju ličnost, a s druge bi ulepšavale ljudima pojedine životne trenutke i bile obeležje nečeg čega bi se svi rado sećali