Tekstovi sa tagom: intervju

Potrebne su volja i želja za stvaranjem, razumijevanje trenutnog stanja i situacije u društvu (pozicije LGBTIQ kulture u društvu) te oblikovanje vlastitog kritičkog razmišljanja i djelovanja u oblik kojeg publika više-manje razumije. Mi često uključujemo humor, jer mislimo da je sa njime lakše preživjeti.

Kao što je govorio Žil Delez, linije bega iz društva od kojeg se trpi neka opresija ne predstavljaju nikakav povratak prirodi, već samo izlazak iz određene teritorije, a da bi se zadovoljila želja koju to društvo brani. Negde na toj mapi nalaze se i popularna mesta za takozvani kruzing, praksu u okviru koje muškarci traže anoniman seks sa drugim muškarcima, a na skrovitim mestima, daleko od očiju onih koji takve prakse, i seks uopšte, osuđuju. Praktikovanje ovakvih radnji u modernom društvu, te paralelno sa savremenim tokovima borbe za gej prava, potpuno je skrajnuto, budući da se zajednica već decenijama trudi da spreči svođenje gej pojedinca na seksualni čin.

Živeo sam u Nju Orleansu, radeći svaki posao koji bih morao da bih zaradio ovde-onde koju paru. Upoznao sam se sa Šervudom Andersonom. Po podne bismo se šetali gradom i razgovarali s Ijudima. Uveče bismo se opet našli i posedeli uz koju bocu, razgovarajući i slušajući. Nikad ga nisam viđao pre podne. Povlačio se, radio je. Sutradan — od početka. Zaključio sam — ako pisci tako žive, onda se opredeljujem da postanem pisac. I latih se pisanja svoje prve knjige. Odmah sam otkrio da je pisanje uživanje

Naša klasična literatura je literatura stvorena između dva rata. Mi smo hteli naše nemire, čežnje, žudnje da razumemo, da ih damo u ogledalu našeg jezika. Mislim da su rezultati veliki. Naša literatura može da ide samo u tom pravcu. Nas je život ispunjavao čudom, divljenjem, ushićenjem. U literarnom pogledu smo pošli od našeg doživljenog iskustva, moderne nauke i čitavog dotadanjeg evropskog iskustva. Pisci pre nas su bili uski, bojali se zapada, propadali kada su odlazili tamo, gubili svoju originalnost. Mi smo koristili iskustvo zapada da bismo bolje razumeli sebe

Teško je privoleti Zorana Radmilovića na razgovor za novine. Ne voli intervjue. Ako imate izuzetnu sreću, pa vam to ipak pođe za rukom, onda sve prestaje da biva napor. Iako pomalo natmuren, odmeren u davanju određenih sudova, najčešće je duhovit, van svih klišea i do kraja iskren.

Putina sam veoma direktno obavijestio nakon referendum da Crna Gora planira ulazak u NATO, tokom sastanka u Sočiju 2006. godine. Reagovao je veoma ljubaznom upitanošću: da li je to, pitao je, zaista neophodno Crnoj Gori. Rekao sam da je ne samo Crnoj Gori, nego i Balkanu lišenom pouzdanih samoregulatornih mehanizama vlastite stabilnosti, neophodno da kroz evroatlantske integracije unaprijedi svoju bezbjednost. Crna Gora, dakle, ni jednu odluku nije donijela ishitreno, nepromišljeno ili iza bilo čijih leđa

Maj 1988: Aleksandar Habul, strip-promoter iz Beograda, odlučio je da popuni prazninu u strip-izdavaštvu i objavio reviju Happy Metal, koja je u prvom broju publici predstavila četiri domaća autora - Živkovića, Radovanovića, Tovladijca i Jovanovića... Na inicijativu Saveza slepih, u Zagrebu je otvorena prva jugoslovenska čitaonica za slepe i osobe oštećenog vida, opskrbljena knjigama i časopisima na Brajlovom pismu. Osigurana je i razmena literature sa drugim republikama... Svečano je otvorena i obnovljena zgrada zagrebačkog kazališta Jazavac u Medulićevoj. Prva premijera: Kovačevićev "Ričard Treći" u režiji Dejana Mijača. Glavnu ulogu igra Boris Dvornik... Novosadska televizija snimila je ceo koncert Tereze Kesovije u dvorani Olimpija u Parizu... Ena Begović očekuje poziv reditelja Predraga Antonijevića za početak snimanja "Balkan-ekspresa": "Snimanje će trajati dva meseca, a nakon toga, pripremat ću se za Dubrovačke ljetne igre, gdje ću igrati u 'Skupu' Marina Držića, u režiji Koste Spaića"... Na televiziji, uskoro se završava emitovanje TV serije "Bolji život", čiji će termin naslediti nekada veoma gledani "Jadranski susreti". Za sada se još uvek ne zna da li će se snimati nove epizode "Boljeg života", jer je, prema rečima urednika TV Beograd Slobodana Novakovića - ekipa serije "pomalo umorna"... Šta o tome kaže popularni Majković?

Kada je o prošlom ratu riječ, trebamo se kloniti očitih i jednostavnih istina, pri čemu ne želim opovrgnuti da današnja politika u Hrvatskoj i Srbiji, baš kao i ona devedesetih, preko svojih provoditelja u Bosni i Hercegovini Čovića i Dodika, ne čini ništa dobro Bosni i Hercegovini, štoviše. Pitanje je samo kontroliraju li ti "najbolji neprijatelji" u Zagrebu i Beogradu Mostar i Banja Luku, ili je možda obrnuto. Kako raskinuti te veze? Tisuću je puta rečeno - odustajanjem od ekstremističkog nacionalizma. Prevedeno na jezik ovdašnje politike - nikako. Nažalost, dakako.

Možda sam jedan od retkih koji smatra da život ne čine sitnice. Hedonizam je ok, ali samo kao sporedna stvar, kratak predah da se napune baterije za prave “bitke”. Ako ustaneš ujutru i ne raduješ se izazovima i stvarima koje te čekaju tog dana, ako prezireš ponedeljak, a obožavaš petak, nema tih sitnica, tog vikenda i tog “godišnjeg odmora” koji će da nadomeste tu ogromnu svakodnevnu prazninu

Objavljujemo razgovor koji je 1980. godine sa Milanom Kunderom vodio Philip Roth. Ovaj tekst se nalazi u knjizi eseja i razgovora "Čitajući sebe i druge" koje je objavila izdavačka kuća Buybook.

Pisac i profesor, Žan-Pol Aron je naš saradnik i prijatelj. Pre tri meseca, umalo nije umro. Lekari su ustanovili pneumocistozu čiji uzrok nije ostavljao mesto sumnji: HIV pozitivan od januara 1986, prešao je u stadijum side. Pre petnaest dana vratio se kući i sve saznao o neizvesnosti oporavka. Ovaj poznati intelektualac i istraživač mogao je, kao mnogi drugi, da se povuče u tišinu. A izabrao je da priča. Da kaže sve. O svojoj bolesti, o svojoj strepnji, o svojoj homoseksualnosti, o svojim odnosima sa prijateljima, porodicom, velikim misliocima i zdravstvom. Evo njegove ispovesti, ploda desetočasovnog razgovora sa Elizabetom Šemlom (Elisabeth Schemla). Znali smo za talenat Žan-Pola Arona. Pozdravljamo sada i njegovu hrabrost.

Svojim radom, talentom i lepotom obogatila je filmsku i pozorišnu scenu Jugoslavije. Pamtimo je po ulogama u filmovima "Okupacija u 26 slika", "Pad Italije", "Treća žena", "Glembajevi". Poginula je u saobraćajnoj nesreći na Braču avgusta 2000. godine. U razgovoru sa Aleksandrom Veljićem za "Studio" iz oktobra 1985. govorila je o popularnosti, teatru, velikim ulogama, tadašnjem položaju žene u jugoslovenskom društvu i nakaradnoj slici žene koju je plasirala jugoslovenska kinematografija

Može biti da postoji suština (essence) svih vrsta stvari, može biti da postoji suština rodne ili rasne podele ili seksualne podele. Ja lično sumnjam, ali možda postoji. To nije krucijalna stvar kad je u pitanju moja perspektiva. Ključna stvar su uvek društveni uticaji koji čine nužnim da se u datom vremenu kuju identiteti i zajednice oko tih razlika jer sve vrste razlika postoje i uvek će postojati. Ljudska različitost je zdrava! Ali te razlike postaju smislene samo u izvesnom istorijskom kontekstu i ja sam zainteresovan za to zašto izvesne stvari bivaju smislene u ovo ili ono vreme, a ne u druga vremena. To je problem koji me preokupira.

Meni se čini da identitet gubimo zato što nam, takozvana politička ”elita” nameće jedan hibridan identitet, s kojim bi se morali poistovjetiti da bismo bili pravi mi. Identitet nije samo teritorij s kojeg smo i njegovi običaji. Naš identitet su i svi utjecaji kojima smo bili izloženi i koji su se primili. Čine nas jednako kao i korijen. Po meni, identitet gubi onaj koji se ne miče od korijena. Stablo raste od vanjskih utjecaja

Reč je o praktičnom problemu. Ako ste u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim i ne možete zatrudneti iz nekih bioloških razloga, ili možda to i ne želite, zbog društvenih ste razloga - šta god se pod tim podrazumevalo - prinuđeni da se borite s normom koja određuje vaš pol. Sredina u kojoj se nalazite bi trebalo da bude prilično zdrava (i politički osvešćena) kako bi vam pomogla da ublažite eventualni osećaj neostvarenosti, gubitka, osiromašenosti ili neprilagođenosti — potrebno je jedno kolektivno nastojanje da bi se promislila ta dominantna norma. Zašto ne postoji mogućnost da žena koja želi da učestvuje u podizanju deteta, ali ne i da prolazi kroz trudnoću, ili ona koja ne želi nijednu od te dve stvari, živi svoj rod bez implicitnog osećaja neostvarenosti ili neprilagođenosti? Kada ljudi postave pitanje: „Nisu li to biološke razlike?", oni u stvari nemaju u vidu materijalnost tela. Ono što oni u stvari pitaju jeste da li je društvena institucija reprodukcije najvažnija odrednica za razmišljanje o rodu ili ne. U tom slučaju reč je o diskurzivnom nametanju norme.