Tekstovi sa tagom: intervju

Jedan od najpopularnijih jugoslovenskih pisaca otvorio je dušu novinarki Duge, koja je krajem 1975. od Branka Ćopića između ostalog saznala: kako je završilo njegovo vojevanje u đačkom bataljonu predratne Jugoslavije, koje su to torbe "hranile" partizansku vojsku, koja ga je poznata književnica predložila za prvu značajniju nagradu, te zašto u svojim delima "beži" od savremenih tema.

Moja braća Srbi nisu svesni razmera tragedije u koju su uvukli i druge i sebe. Otpočeli su dekompoziciju srpske nacije i njeno moralno ubistvo. Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i dušu, izgubili su čast, izgubili su sve, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije. A unesrećili su susedne narode, o čemu sam već govorio, i u tom ludilu ima i elemenata samoubistva cele moje nacije. Inače, sve su države i nacije i dobijale i gubile ratove, vrlo važno, ali je važno i strašno to što su Srbi u ovom ratu, ponavljam, izgubili i dušu i čast.

Prije četrdeset ili pedeset godina, kad sam bio mlad, među seljacima nije bilo ljekara i seljaci su se vrlo dobro osjećali bez njih. Ne, bolest nije zlo; smrt nije zlo. Jedino zlo je kad ljudi čine nepravdu.

Jedino što ne volim u Jugoslaviji je isuviše masna hrana, koja mi ne prija jer imam veoma slabu jetru. Da, ima još nešto - belo vino vam je suviše jako...

Sviram harmoniku grahu, a nekad mu i zapjevam. Kada kuham sviram i pjevam grahu i tako ručak bude puno bolji. Nemam kućnog ljubimca, a pod tušem pjevam svašta, zadnji put „Ja imam šarene oči, novac nikad neće doći“, od Discipline kičme

"Ovaj razgovor je vođen 1. XI (1975), između četiri i šest sati popodne, nekoliko sati pre Pazolinijevog ubistva. Želim da naglasim da ovaj naslov nije bio moja već njegova ideja. Tačnije, na kraju razgovora, kada smo se, kao i ranije, u nekim stvarima našli na suprotnim stranama, pitao sam ga da li bi hteo da sam da neki naslov za intervju. Malo se zamislio, rekao kako to nije važno, promenio temu, da bi nas onda nešto vratilo na motiv koji se često provlačio kroz njegove odgovore. „To je klica, suština svega“, rekao je. „I ne znate ko sve ovog časa razmišlja da vas ubije. Uzmite to kao naslov, ako hoćete. ’Zato što smo svi u opasnosti’.“ (Furio Colombo, l’Unità, 9. V 2005.)

Voljela bih da svi na svijetu postanu najbolja i najljepša verzija sebe te da umru vraćanjem u najsretniji trenutak koji im se u životu dogodio. Veliki sam pacifist, hedonist i filantrop. Moje želje za čovječanstvo nekome su vjerojatno utopističke i idealističke. Ja pak vjerujem da, ako svi krenemo od sebe, možemo stvoriti prekrasan svijet. Tome će čovječanstvo itekako težiti u budućnosti

Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija.

Malarme je, u svakom slučaju, ženstven na drugačiji način. Recimo radije da uopšte nema muževnost jednog muškarca. Što se tiče Flobera i Bodlera, moguće je, a čak i vrlo verovatno, da su imali homoseksualne odnose. Za Bodlera je to izvesno, a može se reći daje Flober godinama bio zaljubljen u svog prijatelja Maksima. Dakle, bilo je nečega ženskog i u jednom i u drugom.

Ako sam dozvolio sebi da životnu građu nekih, pre svega devojaka, ali i konkretnih muškaraca, koristim i ponešto izvrćem, pri čemu im se u društvu koje se nezaustavljivo survava mora desiti ponešto loše, minimum korektnosti mi je bio da ubedljivo najgora sudbina iznenadi lika pod imenom i prezimenom Igor Marojević. Zato sam morao da brutalno kaznim tog Igora Marojevića

Očistila bih ostrvo otpada koje u razmjerima Australijskog kontinenta pluta godinama u Atlanskom okeanu; dovela bih do minimuma korišćenje prirodnih resursa planete Zemlje; poslala bih u zatvor svakog doktora koji za spasavanje ljudskih života traži ogromne sume novca; izmislila bih lijek protiv najgore bolesti i nikome ga ne bih naplatila

Novinar, fotograf, pesnik, te ruski disident, Slava Mogutin, nedavno se osvrnuo na svoj petnaestogodišnji rad, a kroz monografiju u kojoj su sakupljeni načini na koje je ovaj umetnik preispitivao kodove mačizma, te mnoge tabue.

Jer mi uopšte nije bilo stalo da se naokolo svađam sa mojom sedamdesetogodišnjom majkom, mojom sestrom i ostalom familijom. Konačno me je gej pokret Partito radicale, čiji sam nekad bio pristalica, bez mog znanja stavio na izbornu listu. Bio sam tada profesor i kada sam jednog jutra došao na fakultet, svi su me čudno gledali. Otvaram novine i vidim moje ime na listi gej pokreta.

Prema jednoj uporno ponavljanoj legendi Cioran je živeo postrani od sveta, bez veze s njim. I premda je u Francuskoj odbijao intervjue, ipak ih je dao mnogo, ali isključivo u inostranstvu. Pre pet godina Gallimard je objavio više od tri stotine stranica razgovora tog “velikog pustinjaka” s američkim, španjolskim i nemačkim novinarima i piscima. Cioran, naime, nije odbijao govoriti o svom delu, ali je, zbog prilično proturečnih razloga, tu mogućnost ostavljao samo stranim publikacijama. Svaki, ili gotovo svaki mesec otkrivamo tako nove razgovore. Intervju koji je 1983. u Parizu, ali na nemačkom, napravio s njim Hans-Jürgen Heinrichs, i iz koga donosimo delove grupisane po temama, bez sumnje je jedan od onih u kojima Cioran ide najdalje u analizi svoga dela i svojih temeljnih pozicija. U njemu ćemo naći ne samo objašnjenja o njegovoj proturečnoj vezi s francuskim jezikom i njegovim korenima, nego i nedvosmislene izjave o njegovu odbijanju etiketa koje su mu prilepili.

Književnost je u velikoj meri moj život ili kako bi se patetično reklo, ona mi znači sve, no sva književnost koja je to u genezi velikih majstora, to je život: moj život je književnost i obrnuto, ali je život više od toga: književnost je srce , a goli život sve drugo