Tekstovi sa tagom: istorija

Podaci pokazuju da se u Evropi i kasnije, tokom 18. veka, nastavilo sa smaknućima homoseksualaca, dok o slučajevima smrtne kazne za lezbejstvo do sada nisu pronađeni nikakvi podaci. Zatim se počinju osećati uticaji Prosvetiteljstva. Godine 1791. sodomija između dve odrasle saglasne osobe prestaje biti smatrana prestupom po odluci Francuske nacionalne skupštine i svrstava se u kategoriju takozvanih zastarelih prestupa, zajedno sa veštičarenjem, jeresi i blasfemijom. Ta je revolucionarna reforma kasnije uključena u Napoleonove zakone. Ne postoje podaci o eventualnim smaknućima muškaraca i žena u kontinentalnom delu Evrope tokom 19. veka. U Engleskoj se, s druge strane, nastavilo s vešanjima još 40 godina, sve do 1845. godine, kada se košmar konačno završio.

Zadovoljstvo zbog toga što sam roditeljima bila potrebna potpuno me je obuzimalo. Nisam bila poput one dece u bajkama – gladana usta koja predstavljaju teret, te zbog kojih na kraju budu ostavljena u šumi. Imala sam status koji obavljanje kućnih poslova u domaćinstvu u kojem sam živela ne bi moglo da mi pruži – što mi je obezbedilo jedva primetan osmeh i odobravajuće klimanje glavom od strane odraslih. To su bile potvrde da sam više kao oni nego kao druga deca.

U nekim trenucima De Sade ide dalje od zanimanja za lična zadovoljstva, i tada do izražaja dolaze šire posledice njegove seksualnosti. Veoma je bitan govor „Francuzi, još jedan napor ako hoćete da budete republikanci", ubačen u peti dijalog dela Filozofija u budoaru (La philosophie dans le boudoir, 1795). Bogatije idejama i prefinjenije od prethodnih njegovih dela kada su forma i stil u pitanju, to delo predstavlja poziv sunarodnicima da unište ancien regime (stari režim) i da putem revolucije stvore novi moralni kod koji će sprečiti eventualnu novu diktaturu. U „Veri", prvom poglavlju dela, De Sade polaže temelje prirodne etike tvrdeći da se mora staviti tačka na zajedničku hegemoniju crkve i države, te da novo republikansko doba zahteva ateizam.

S druge strane, u 18. veku u Francuskoj postojalo je nekoliko glavnih prepreka za ostvarenje interesa homoseksualaca. Prvu od tih prepreka predstavljao je jedan od najvažnijih događaja u istoriji manjina: nastanak bolnica za mentalno poremećene. Iako mentalne institucije u Francuskoj datiraju od 1656. i kraljevskog proglasa o ustanovljenju Opšte bolnice, 18. je vek, kako je Michel Foucault obrazložio u Istoriji ludila u doba klasicizma, postao ,,vek zatvaranja", jer se tada prvi put uspostavlja veza između ludila i pripadništva manjini. Ta je dinamika omogućila da se srednjovekovni mit o homoseksualcu kao krivoverniku i kriminalcu preinači u formu koja opstaje do današnjih dana. U reakciji koja bi mogla biti protumačena kao dijalektički odgovor represivnih snaga na filozofski liberalizatorski uticaj i napretke u borbi protiv hrišćanstva, greh je postao bolest, i uloga crkvenih vlasti kao savetodavnog partnera svetovnih vlasti prešla je na zdravstvo. Kako više nije bila videna kao moralna aberacija, homoseksualnost je sada postala psihički poremećaj koji iziskuje „terapiju" i korekciju, koje su bile pružane na mestima kao što su Bastilja (Bastille) i Bisetr (Bicetre). Dalje, uvreženo verovanje da je homoseksualnost zarazna osnaženo je ,,velikim strahom", kako Foucault kaže, široko rasprostranjenim ubeđenjem da Iudilo, poput virusa, izlazi iz institucija i širi zarazu na okolnu populaciju. Ukratko, bio je to nov i sofisticiraniji vid lova na veštice u kom su vračare zamenili pacijenti. Na mnogo je načina ova osavremenjena verzija srednjovekovnog homoseksualnog stereotipa homoseksualcima bila najteža za prevazilaženje, i još je uvek tako, budući da su je i sami održavali, homoseksualci su nesvesno učestvovali u narušavanju slike o sebi. Zbog toga što se stereotip, kako je Foucault jasno pokazao, razvio iz bloka dubogo ukorenjenih autoritarnih zagonetki koje su uspostavili lekari i koje su nastavile jačati zahvaljujući većoj autonomiji koju je medicina dobila usled popularizacije nauke tokom Prosvetiteljstva.

Bez obzira na ideološka razilaženja, istoričari i sociolozi homoseksualnosti slagali su se u jednom: jedan od najvažnijih faktora koji je u posthelenističkom periodu determinisao homoseksualnost kao progonjenu supkulturu jeste Crkva. Nikada Crkva nije bila toliko kritikovana i podrivana kao tokom 18. veka u Francuskoj. Oštri politički traktati protiv Bestidnice, književne satire protiv sveštenstva, savršeno osmišljeni filozofski tekstovi - sve je to kampanju protiv Crkve učinilo još uspešnijom. Napad se činio oštrijim zbog toga što se Monarhija, zbog unutarnjih raskola, i sama do te mere urušila da više nije bila u stanju da nametne stroge moralne standarde koji bi imali bilo kakvu težinu. Ukratko, istovremeno raspadanje verskih i političkih struktura moći, zaduženih za donošenje i sprovođenje moralnih normi, samo je po sebi dovelo do stvaranja plodnog tla za intenzivnije i raznorodnije razmišljanje o homoseksualnosti.

Razdoblje od 1680-ih do 1850-ih svedoči o važnim promenama u istopolnim odnosima (posebno među muškarcima) u Evropi. Prvo, u najvećim zapadnoevropskim gradovima pojavila se bogata subkultura koju neki istoričari etiketiraju kao "gej" podkulturu. Drugo, intelektualci XVIII veka počeli su da o sodomiji raspravljaju u svetovnim, radije nego u religijskim pojmovima. I treće, revizija kaznenih zakona krajem XVIII i početkom XIX veka promenila je - i uglavnom poboljšala - zakonski položaj sodomista u većini zemalja.

Kad bi ubirač poreza došao na posed, vodan je naokolo u prisustvu zavodljivog mladića, što je pažnju od stoke i ostalih oporezovanih stvari brzo skretalo ka postelji. Dečaci uvežbani za ovu rabotu bili su, prirodno, korisniji u druge svrhe - i o tome su pričali. Bili su u razumljivom iskušenju da se izlože na ulici kad god bi im nešto zatrebalo. A sudeći prema eseju Rassegna, roditelji su se često hvalisali time kako su njihovi sinovi spavali sa tim-i-tim begom ili komandirom policije. U kulturi koja je štitila žene i devojčice, dečaci su rano' stupali u međusobne ljubavne odnose, često potajno snevajući o čoveku koji bi ih voleo i pružio im luksuz. Kada bi se mogući kandidat pojavio, sila je bila sasvim izlišna; dečaci su se nestrpljivo podavali u potrazi za pravom ljubavlju, i u nekim slučajevima bi je uistinu i našli

Pesnik Bo Juyi bio je birokrata tadašnje carske Kine, a postao je guverner provincije Suchow 825. godine. Njegovi ljubavnici i bivši ljubavnici često su odlazili da služe po provincijskim gradovima širom carstva, pa je sa njima razmenjivao poeziju i stihovana pisma koja sadrže brojne izraze romantične ljubavi. Svom bliskom prijatelju, Qian Huiu, poslao je poetsku uspomenu na jedno veče koje su proveli zajedno. Ipak, njegova najveća ljubav bio je Yuan Zhen

Pojava homoseksualnosti kao vrlo primetnog i dokumentovanog društvenog fenomena poklapa se s onim sjajnim i prelomnim razdobljem u zapadnoj kulturi poznatim kao renesansa. Premda je epoha od poznog 14. do poznog 17. veka samo postupno menjala srednjovekovno versko i društveno ustrojstvo, obeležena je oživljavanjem klasičnog učenja koje je podsticalo kreativan prirast na polju umetnosti, nauka i filozofije, razvitkom urbanizacije, tržišnog kapitalizma i nacionalnih država koje su se dale u istraživanja zemljinog šara, kao i dugim doktrinarnim vojevanjem reformacije i protivreformacije. Ključna podsticajna tenzija toga doba predstavljala je pokušaj da se katoličanstvo usaglasi sa znanjem i vrednostima paganske starine i nastajućih empirijskih nauka - što je poslednji od nemogućih zadataka koji je duboko uticao na sve oblasti ljudskoga delovanja, od bogoslovlja do politike i seksualnosti. Zvanično, homoseksualnost je bila predmet oštre osude, kako verske tako i svetovne. Ovaj opšti stav je, međutim, značajno varirao u zavisnosti od pola, kulture i perioda. Daleko manje žena je proganjano, a stopa progonjenosti muškaraca seže od nekoliko stotina godišnje u petnaestovekovnoj Firenci do manje od stotinu u kalvinističkoj Ženevi. Unutar jednog društva, periodi uslovnog neobaziranja mogli su se smenjivati sa fazama pojačanog suzbijanja. Prvi naučnici koji su se ozbiljno posvetili gej studijama veličali su visokorenesansnu Italiju, gde je nasleđe grčko-rimske prošlosti odobravalo određeno izražavanje „grčke ljubavi", ali je ovaj pokret verovatno imao slabog uticaja izuzev kod obrazovanih staleža. Sve dok Tridentski sabor (1545-1563) nije ozakonio opštu moralnu čistku kao odgovor na protestantska spočitavanja Rimu, razmera seksualne i drugih heterodoksija bila je strogo ograničena. Mnogi činitelji su ponuđeni kao objašnjenje ovih kolebanja u toleranciji: demografski (briga zbog pada priraštaja ili porodične stabilnosti), medicinski (sporadične pojave kuge), sociološki (novi vidovi društvenih lomova i kontrole uzrokovani urbanizacijom) i verski (porast bogomoljačkih aktivizama) Iz: Hidden from History. Reclaiming the Gay and Lesbian Past, prir. M. Duberman, M. Vicinus i G. Chauncev, 1989. Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić QT magazin (3-4)

“Odlučio sam da se oženim. To je neizbežno. Moram to da uradim, ne samo zbog sebe, već i zbog tebe i zbog Anatolija, Aleksandre i svih koje volim. Zbog tebe posebno! Ali ti isto Modest moraš o ovome ozbiljno da razmisliš. Homoseksualnost i pedagogija ne mogu da budu u harmoničnom odnosu jedno sa drugim”...

Kada su Sile osovine početkom Drugog svetskog rata izvršile invaziju na istočnu Evropu i Balkan poterale su hiljade izbeglica na jug i istok. Mnogi su pobegli preko Mediterana, pa lutali od ostrva do ostrva u potrazi za sigurnošću. Da bi ublažili ovaj egzodus Britanci su 1942. godine osnovali kampove za izbeglice u Egiptu i Siriji, stvarajući uslove za život za 40. 000 Evropljana ugroženih ratom. U kampu El Shatt, blizu južnog dela Sueckog kanala, boravilo je nekoliko hiljada jugoslovenskih izbeglica.

Pavlin Nolski (oko 353-431) potekao je iz bogate porodice iz Bordoa, a podučavao ga je Decim Magnus Auzonije, učitelj retorike u Bordou od 334. do 364. godine. Govorkalo se da Auzonije u svojoj privatnoj biblioteci ima pozamašnu literaturu koja se bavi homoseksualnošću, čijim su sadržajem bili šokirani čak i građani Rima, koje inače nije bilo lako šokirati. Na žalost, ni jedno od tih dela nije sačuvano ni identifikovano. Auzonije je bio poznat i po tome što je rešio poznatu grčku zagonetku koja je postavljala pitanje kako tri muškarca mogu da izvedu četiri seksualne poze. Odgovor je bio da je onaj koji je u sredini istovremeno i aktivan i pasivan. Pavlin se kasnije preselio u Barselonu, pa u Italiju gde je postao biskup 409. godine. Auzonije je ostao u Bordou, a prestao je da predaje 383. godine. U jednom pismu koje je poslao Pavlinu zamišlja ga kako putuje iz Barselone u Bordo: „Požuri dok si još mlad, a ja ne postanem previše star da ti udovoljim.“ Pavlin mu je iz Barselone odgovorio da će, iako su fizički rastavljeni, njihove duše biti zajedno za sva vremena.

Putovanje kroz Škotsku uvek je pokušaj da se pomiri priroda i istorija. Škoti su vrlo ponosni na svoju državu i rado pričaju o njenoj burnoj prošlosti . Danas je ova zemlja deo Velike Britanije, ali ima svoj parlament. Lepa i uglavnom divlja priroda, brojni zamkovi i stari gradovi potpuno opčine svakog došljaka. S jedne strane crveni Glazgov, pa sivi Aberdin ili veličanstveni Edinburg, sa karakterističnom arhitekturom, mnoštvom starih kuća, palata i crkava, a s druge, divlje obale i ostrva gde vetar stalno duva. Ove razglednice iz Škotske s kraja XIX veka odlično će poslužiti da se uporedi prošla i novija Škotska beležena modernim tehnikama za fotografisanje.

Kako su samuraji širili svoj uticaj, tako su Nanšoku iz manastira doneli u svoje gradove. U njihovoj verziji homoseksualnosti, wakashudō, mlađi muškarci su učili od starijih. Ovaj bi ih podučavao borilačkim i životnim veštinama, a ako bi se mladić složio, i seksualnim. Takav odnos se regulisao “bratskim ugovorom”, bio je monogaman, a zabeležene su brojne drame zbog neverstava

Jedan od problema u proučavanju srednjovekovne homoseksualnosti jeste i pitanje da li je homoseksualaca (ili gej ljudi) tada uopšte bilo. „Homoseksualac" i ,,gej" savremeni su termini. Prvi je izmislio Karoly Maria Kertbeny i upotrebio ga 1869. godine, u jednom štampanom anonimnom pamfletu; reč gay, upotrebljena tako da označi homoseksualca, potiče iz slenga američkog homoseksualnog miljea nižih društvenih slojeva (prva potvrda OED2 1935). Termini se menjaju i, trenutno, oni radikalnije nastrojeni preferiraju reč queer. Po ovim, savremenim shvatanjima, niko u srednjem veku niti je bio niti je mogao biti „homoseksualac", „gej" ili „kvir". Srednjovekovni bogoslovi i pravnici koristili su još jedan termin za one koji „protivprirodno greše" - sodomit. Latinski hrišćani su homoseksualno ponašanje podvodili pod smrtni greh luxuria tj. pod „požudu" ili „bludničenje", odredivši ga kao njenu najgoru vrstu i naslovivši ga peccatum contra naturam ili „protivprirodni greh". Postoje tri podvrste takvog greha: ratione generis ili „po vrsti", što bi podrazumevalo opštenje sa zverima, ratione sexes ili ,,po polu", to jest sa osobom istog pola, i ratione modi tj. ,,po načinu", što bi podrazumevalo seks sa osobom suprotnog pola, ali u pogrešan otvor, na bilo koji način koji isključuje začeće, koje je smatrano jedinim opravdanjem za seksualnu aktivnost. Poreklo ovog srednjovekovnog poimanja sodomije potiče iz 19. glave Postanja, gde se govori o uništenju grada Sodome zbog izopačenosti njegovih žitelja. Ipak, ova referenca, sama po sebi, ne može da objasni semantički razvoj jevrejsko-helenističko-grčkog pojma sodomita (sodomites) i hrišćanskog latinskog sodomit (sodomita), u srednjevekovni pojam „sodomite" (sodomite) - što predstavlja jedan daleko širi koncept. Pod izopačenošću Sodomljana podrazumevalo se „poznanje nekoga", odnosno seksualno opštenje sa strancima (pretpostavlja se „anđelima") koji su bili u poseti Lotu. Važno je da Lot, sledeći književni primer domaćina u Gavaji, u 19. poglavlju Knjige o sudijama (verovatno kakve starije verzije), građanima nudi svoje kćeri umesto muškaraca koje su ovi zahtevali da poznaju, što je činjenica koja ukazuje na njihovu biseksualnost jednako kao i na ondašnji niski položaj žene. Štaviše, stihovi kazuju da Lotove kćerke još uvek nisu bile poznale muškarca. Tumačenje tog poznanja (kome prethodi obimno pisanje) čini se ispravnijim od stanovišta koje su zastupali Bailey i Boswell, a po kome su Sodomljani kažnjeni zbog negostoprimstva. Svejedno da li je ovo bitno ili ne, jer ovde je od značaja jedino srednjovekovno tumačenje, a ono je, čini se, podrazumevalo da su posredi, u ovom slučaju, istopolni odnosi. (Warren Johansson i William Percy)