„Sve što nam se dogodi“, pisala je Susan Sontag, „Uključujući i velika poniženja i nesreće, sve je to glina, sirovi materijal koji nam je dat da od njega nešto napravimo“. U animiranom dokumentarnom filmu „Flee“ tog materijala ima napretek, pa je na momente neverovatno da je sva ta građa sručena na pleća jednog čoveka.
Ljudi u pokretu napustili su svoje zemlje u nadi da će pronaći svoje bolje sutra i državu u kojoj će se njihova osnovna ljudska prava poštivati. Međutim, na svome putu umjesto razumijevanja nailaze na dehumanizaciju, otpor, otvoreno i direktno nasilje, ali i ogromnu odbačenost od ostatka društva
Situacija sa ljudima u pokretu je sve teža i teža. Dehumanizacija, rasizam i nasilje je postala svakodnevnica. Vladajuće strukture slijepo gledaju na patnje naših novih sugrađana/ki
Ako je prisjetiti se 8. marta, događaji iz kojih je niknuo kao praznik (a tada nije imao baš nikakve odlike praznikovanja) jesu bili potaknuti partikularnim (događaji već mnogo puta opisani u historijskim prikazima o stradanjima radnica u tvornicama). Međutim, ta su pobuna i zahtjevi istaknuti nakon toga u mnogome nadišli inicijalne razloge. Sa sindikalnog zahtjeva, poboljšanje uvjeta rada, prerasla je u politički, upućujući na osobito težak položaj žena u svim sferama života; političkom, ekonomskom, kuturnom
Dvadesetšestogodišnjak Ali porijeklom je iz grada Karachi u Pakistanu. Studirao je na Tehnološkom univerzitetu Karachi, i stekao zvanje inžinjera instrumentacije. Za portal lgbti.ba odlučio je podijeliti svoju priču o borbi za preživljavanje i postojanje, zbog čega je i napustio svoju zemlju porijekla
Nije mogao više zaspati. Mislio je probuditi Ženu, a ipak, nije mu se dalo slušati njen glas. Da joj kaže, poludjela bi. Umrla od straha. – Tko nam se to mota oko zemlje – pitala bi, onim svojim histeričnim tonom. – Ovih dana ima sumnjivih ljudi, svakakvih ljudi. Ili bi se zabrinula (što je još gore) – što ako je to stvarno dijete, ne možemo ga ostaviti tamo. Ispod cerade, po ovakvom vremenu. Misliš da mene nije strah, mislio bi on tada – a rekao bi – šta te briga, glupačo, šta stalno paničariš. Misliš da meni nije žao djeteta, mislio bi, a rekao bi – samo ćemo se uvaliti u sranje. To bi rekao
Dok žvaću kifle oni smišljaju kako će nam uzeti sve što nemamo, poslove koje nemamo, socijalnu pomoć koju ne dobijamo, zdravstveno osiguranje koje ne vrijedi i penzije od kojih se ne može živjeti
...neka pobjegne neka diše neka se ne/ utopi neka pobijedi žeđ neka/ još pričeka neka se rodi malo/ kasnije neka bude odvažan neka/ ne odustane neka pokuša još jednom
Treba takođe reći da je osiromašeno zdravstvo BiH sve do juna (do pojave MSF na terenu) uspešno sprovodilo integrativno lečenje migranata i izbeglica, i o tome redovno obaveštavalo javnost. Svetli primer je Zdravstveni dom u Velikoj Kladuši, izveštaji o radu ove ustanove sa migrantima su još dostupne u lokalnim medijima. Sve to je stopirano, suspendovano i pretvoreno u veliku i lažnu humanitarnu predstavu koja košta milione, a defakto rezultira masovnim kršenjem ljudskih prava
Iz Bosne i Hercegovine je od 2013. do 2017, na rad i život u inostranstvo otišlo preko 150 000 građana. Samo u Njemačkoj ih je više od 180 000 – 28 500 više nego prije sedam godina. To je pravi rezultat ekonomske i svake druge politike naših političko-ekonomskih elita
Mislio sam da smo najsrećnija generacija. Imali smo srećno djetinjstvo, divnu mladost, imali smo planove za budućnost, a danas doživljavamo ovakve tragedije. Pucamo jedni na druge. Ubijamo se po gradskim izletištima koja smo pretvorili u ratišta. Građani koji su ostali u ovom gradu ginu od granata na trotoaraima, ili ih hapse po njihovim stanovima
Vidio sam jednog izbjeglicu kako se ogleda u kameri fotoaparata umjesto ogledala sjedeći na klupi u hodniku smrdljive zgrade bus stanice. Pod tendom napuštenog grila vidio sam volonterku u sandalama kako ukazuje medicinsku pomoć nekom mlađem muškarcu. Neki su bili zavijeni kao larve u vreće za spavanje, neki su samo prebirali po mobitelima. Krenuo sam prema ćevabdžinici Zmaj i tu naletio na sliku u kojoj mlada volonterka kleči na koljenima, golih peta u ljetnim sandalama i previja otvorene rane na nogama nekog mladića koji je došao iz nemila i nedraga
Koliki su put prevalili i odakle su stigli, to njihove tenisice ne govore, one u kojima su krenuli iz nekadašnjih domova, trajno ostavljenih, bačene su u nekoj usputnoj državi, na sporednoj prometnici koja povezuje dva nepoznata grada, u nečije more prisvojeno dogovorom nekoliko ljudi prije više stoljeća, more se ne može osvojiti nijednom bitkom, ono momentalno rastapa svaku granicu, pridavljuje u visinu podignute stjegove s imenima država-vlasnika mu, tek iskorakom na tlo vlasnik tenisica saznaje gdje je prispio
Evropa, oličena u političkim pigmejima, poput Junkera, Hana ili Mogerinijeve, zaboravljajući svoje vrednosti, tone u nacionalizam, rasizam i neofašizam i očekuje od Balkana da postane, “pritvorski centar” (Makron) za nepoželjne migrante. Pre neki dan Albanija je blokirana i pre početka pregovora, na svom evropskom putu, pod izgovorom nedovoljne borbe protiv korupcije. Samo dva dana kasnije, stigla je iz Brisela i Berlina platforma za trgovinu sa Albanijom – postanite džinovski logor za migrante, mi ih ne želimo. Oni su ne-beli, uglavnom muslimani, nisu deo “naše” civilizacije, ali, iskreno, niste ni vi Balkanci; daćemo vam novac da budete naše predsoblje, limes (granica) i bedem prema naletu siromašnih tuđinaca u našu orbitu odabranih
Intelektualci koji nisu pristalice političkih i kulturnih ciljeva LGBTIQ pokreta često prigovaraju da je termin "homofobija" naprosto politička etiketa, kojom se lakše diskredituju politički protivnici: ističu da psihološka i psihijatrijska struka ne poznaju psihičku bolest sa takvim nazivom, te da se kod ljudi nesklonih homoseksualcima ne vidi nikakvog straha od homoseksualaca - što bi bio preduslov da se govori o "fobiji".
