Tekstovi sa tagom: jna

Uprkos nastojanju da se stvori privid kako Srpska pravoslavna crkva nije inicirala događaje između dva Božića, svi smo mogli lijepo čuti da je patrijarh Irinej dvojici političkih predvodnika „događanja naroda“ dao blagoslov da na sve načine „odbrane svetinje“. Scenario blokiranja gradova i saobraćajnica, balvan revolucija, izazivanja nereda i crtanja medijskih meta neistomišljenicima, međutim, nije dao željene rezultate. Možda Srpska pravoslavna crkva raspolaže i takvim kadrom kao što su veterani 63. padobranske, možda može i da mobilizuje ostrašćene mrzitelje, ali tenkove, haubice, JNA mašineriju, na svu sreću, uza sebe više nema

Moji kod kuće ne veruju šta se dešava, misle da izmišljam. Kakva je to vojska u kojoj imam celodnevnu dozvolu za izlazak iz kasarne? Kakva je to vojska u kojoj nemam nikakvih obaveza sem da pripremam bilten za Sportske igre? Eto, meni se desila baš takva vojska; da radim ono što u životu već radim, da puštam muziku, pišem i visim po štamparijama

Nije mi samo majka davala savete. Prijatelji koji su već bili u JNA, ponašali su se kao mudraci: nemoj da se kurčiš, budi skroman, ne pominji da si novinar u “Dugi”, ne pominji da radiš na Studiju B, ne javljaj se ni za šta dobrovoljno, ako te pitaju da li znaš engleski kaži ne znam, gledaj da se ne ističeš, budi neprimetan, najbolje nevidljiv. Njihovi saveti bili su motiv za najveći strah: šta ako me primete i šta ako ne budem nevidljiv?

U džepu stišćem dozvolu za putovanje, moju kartu za sreću u jednom pravcu, moja se krv u dvorani za operacije prelijeva u nekog, pogledom dosižem veliku daljinu, vidim preko gradova i kroz srca ljudi, ovako lete anđeli po dobre duše, ovako se kote tajni mačići. Dobar je život, krv je dobra.

Približavala se ponoć. Temperatura je možda pala za još koji stupanj. Razmišljao sam o prijateljima koji daleko gore na sjeverozapadu tulumare u nekoj klijeti. Odjednom, svjestan blesave situacije u kojoj se nalazim, s tom automatskom puškom bez metaka prebačenom preko ramena, s plinskom maskom i rancem na leđima, sedamsto milja od kuće, osjetio sam kako me obuzima neka bezrazložna euforija.

Komu krivo, komu milo, istina je sljedeća: grad na Rječini ima bitnu ulogu u začetku Leta 3 prije Leta 3, zaiskrivši jednom davno u glavi njegova stanovnika imenom Boris Bizetić. I taj Let 3 neko je vrijeme tražio svoje ime, dok prst tvorca nije stao na ruletnom polju gdje je pisalo – Rokeri s Moravu

Istog dana kada je još uvek zajednička jugoslovenska televizija prenosila pravoslavnu božićnju liturgiju, krivi toranj u Pizi je zatvoren za turiste, prvi put posle osam stotina godina postojanja. Kažu da mu je bila neophodna restauracija, toliko se opasno nakrivio. Bio je to nekakav znak koji mi nismo umeli da pročitamo: - Nakrivio se, pa šta, nije naš! I da padne, pao je Italijanima, a ne nama

U svojoj novoj zbirci tekstova pod naslovom “Zvezdana prašina”, u izdanju “Derete”,  Milan Vlajčić se još jednom pokazuje kao beskompromisno iskren i bridak komentator današnjice. Zašto su danas aktuelne Vlajčićeve uspomene iz vojske, da li bi sreća postojala bez nesreće, otkud su baš plavuše postale erotski simbol, odakle eksplozija memoara, šta se desilo s filmovima na nitratu, koja je autorova omiljena književna i filmska lektira, da li smo dobili svet koji zaslužujemo, kakav je zapravo naš obrazovni sistem, šta znači prijateljstvo, kako se dodeljuju književne nagrade… o svemu tome piše Vlajčić  koji kaže da svojim tekstovima “daje ‘dijagnozu’ kulturi na intenzivnoj nezi”. Sa dozvolom autora, čitaocima našeg portala predstavićemo dva eseja iz knjige “Zvezdana prašina”

Roneći po blogerskim dubinama, tragajući za privatnom istorijom naše zajedničke SFRJ-prošlosti, otkrili smo blog pod kriptičnim imenom “Vrabac u steni”, gde se nalazi emotivna ispovest nepoznatog autora o uspomenama koje su mu obeležile mladost. Bloger nas upozorava: “Ako ste osećajna dušica, koja se lako rastuži zbog sveukupnog ljudskog besmisla, ne preporučujem čitanje. Ne bih da vas potresam”…

Svoje usluge pružala je samo i jedino vojnicima iz kasarne prekoputa ulice, odbijajući sve druge, financijski i higijenski mnogo povoljnije ponude zainteresiranih civilnih mušterija. Cijena njene usluge bila je jedinstvena za sva uniformisana vojna lica, od regruta i pitomca do majora, pukovnika, komandanta garnizona i njegovog pomoćnika za moral

Gledali smo ga kao boga, slobodno se sada može reći, onako visokog i tada već zakosaćenog, s onim usko postavljenim semitskim očima, i kako mu je, dok zatvorenih očiju pjeva, već u prvoj-drugoj pjesmi košulja uvijek bila potpuno mokra, od vrućine reflektora, ali još više, oduvijek sam ovo osjećao, od neke unutarnje, neobjašnjive tenzije – i pitali se što nam zapravo poručuje iza nanosa, iza zastava s vjetrom svojih stihova, onako kako je Kiš opisivao Krležinu literaturu kao „zastavu u kojoj uvek ima nekog vetra“

Za neselektivni i rasprostranjeni napad na Vukovar pred MKSJ, ni pred sudovima u Srbiji, nijedna osoba nije osuđena. Iako je u napadu na Dubrovnik učestvovalo više jedinica koje su se nalazile pod komandom Druge operativne grupe JNA, ni jedan komandant ili pripadnik tih jedinica nije pred domaćim sudom. Uništavanje spomenika civilizacije – uža specijalnost

Sadejstvo JNA I pobunjenih Srba u rušilačkim i pljačkaškim pohodima * Prvi dokument o angažovanju JNA na srpskoj strani potpisao je general Života Panić, a reč je o Direktivi za operacije u Slavoniji, kojom se nalaže da Prva vojna oblast tokom napada koji će početi 21. septembra 1991. zauzme celo područje istočne i zapadne Slavonije i pripremi se za prodor prema mađarskoj granici *“Kroz borbu je faktički izgrađena buduća vojska Srpske Krajine”, koju je JNA opremila odgovarajućim naoružanjem i ratnom tehnikom”, objaviće poslednji ministar vojni SFRJ general Veljko Kadijević

U Hrvatskoj su naoružavani balvan-pobunjenici za kasnije zajedničke akcije, a u Bosni i Hercegovini ostavljen je moćni arsenal oružja, tenkova, transportera, dok su kasnije formirani kadrovski centri Vojske Jugoslavije, iz kojih su finansirani oficiri Vojske Republike Srpske, među njima i oni osuđeni za genocid

Lastovo je, kao i Vis, za strane turiste zatvoreno još 1975. godine, kad je počela gradnja skloništa za obalski raketni sistem protivbrodske odbrane koji je trebao da upotpuni takozvanu strategiju odbrane 1000 otoka. Za domaće turiste, ova dva otoka nikad nisu bila zatvorena. Koristeći tu mogućnost slobodnog putovanja, daleke 1981, po zadatku redakcije “Fokus”, put Lastova krenuo je Željko Stojanović; umjesto priča o vojnim utvrđenjima, zatekao je pravi otočki život – djecu koja idu u školu, pijacu, kafane, prekrasne plaže, stare građevine, stoletne masline, ribare, kafane. JNA i njeni paranoici bili su negde drugde. Nakon 37 godina, ovim je fotografijama s Lastova naš prijatelj Željko Stojanović obezbedio ugodno putovanje u daleku crno-bijelu prošlost; današnje Lastovo jeste se promenilo, ali ne toliko da ne bismo prepoznali tradicionalne toponime – centar grada, crkvu i istovetni duh ljudi koji zagledani u pučinu večito pitaju – ima li života iza horizonta?