Tekstovi sa tagom: josif brodski

Jezik, i čini se književnost, stariji su, neizbežniji i dugovečniji od bilo koje forme društvene organizacije. Negodovanje, ironija ili ravnodušnost, koje književnost često ispoljava prema državi, u suštini su reakcija postojanog, bolje reći, večnog u odnosu na privremeno, ograničeno. U krajnjem slučaju, dokle god država dopušta sebi da se meša u poslove literature, literatura ima pravo da se meša u poslove države. Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte svaki sistem, po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može da dozvoli sebi da na to zaboravi. Istinsku opasnost za pisca ne predstavlja toliko mogućnost (često realnost) proganjanja od strane države, koliko mogućnost da ga država hipnotiše monstruoznim (pod izgovorom promene na bolje) uvek privremenim potezima

Postoji, istina, još veći razlog da se čovek oseti nelagodno kada javno raspravlja o ovoj temi; nije samo u pitanju odbojnost da mlada bića vidite kao potencijalne žrtve. Ne, to je jednostavno trezvenost koja omogućava da se među vama naslute i potencijalni zločinci, a pogrešna je strategija otkrivati tajne otpora pred potencijalnim neprijateljima

Ima nečeg potresnog u tome da je obe svoje knjige napisala u šezdeset petoj godini života. U porodici Mandeljštam pisac je bio Osip, a ne ona. Ako je išta napisala pre toga, bila su to pisma prijateljima i molbe Vrhovnom sudu. Njoj nije svojstven lik memoariste koji u miru rekapitulira dugi život krcat događajima. Jer, njenih šezdeset pet godina nisu sasvim obične. Ima razloga što u sovjetskom krivičnom zakonu postoji paragraf koji predviđa da se u logorima pod određenim režimom jedna godina računa kao tri. Po tom računu mnogo je Rusa u ovom veku čiji život dostiže dužinu biblijskih praotaca, sa kojima je Nadežda Mandeljštam imala još nešto zajedničko: žudnju za pravdom

Kao potencijalno imućnima, ubrzo će vam dosaditi posao, prijatelji, bračni drugovi, ljubavnici, pogled sa vašeg prozora, nameštaj ili tapete u vašoj sobi, vaše misli, jednom rečju - vi sami. U skladu s tim pokušaćete da nađete put spasenja. Osim već pomenutih igračaka koje donose zadovoljenje možete krenuti da menjate radna mesta, mesta stanovanja, poznanike, državu, klimu; možete se prepustiti promiskuitetu, alkoholizmu, putovanjima, časovima kulinarstva, narkoticima, psihoanalizi

Nijedna knjiga se nije pojavila u izlogu s prilepljenim obaveštenjem na koricama: ovo je trećerazredni roman, njemu je do Muzila i Prusta kao do lanjskog snega. Ipak je teško sve te optužbe za podvale upućivati isključivo tržištu, pošto u umetnosti ne stvara ponuda potražnju, već obrnuto. Glavni krivac je sam savremeni autor, onaj koji tako škraba svoj roman kao da nijedan od ove šestorice - a ja sam spomenuo samo šestoricu - nikada nije ni postojao, i kao da jedino on popunjava estetički vakuum. U izvesnom smislu on i piše u njemu i u krajnjoj liniji uveličava njegov obim. On - ne, oni - delaju na osnovu činjenica svog fizičkog prisustva, svoje očigledne nesumnjive fizičke stvarnosti, koja za njih znači mnogo više od svih književnih dostignuća u prošlosti i još nedavno - dok je Beket bio živ - i u sadašnjosti

U krajnjoj liniji, ono što pisac govori može delimično da rasprši oreol tajanstva koji obavija boravak u zatvoru. U svesti većine ljudi zatvor je nepoznanica, i stoga je u nečemu blizak pojmu smrti, koja predstavlja granicu neizvesnosti i lišavanja slobode. U svakom slučaju, samica se bez mnogo kolebanja može uporediti s mrtvačkim sandukom. Aluzije iz zagrobnog sveta u diskursu o zatvorima predstavljaju opšte mesto svakog jezika, sem ako ti razgovori nisu prosto tabu. Zato što sa pozicije obične čovekove stvarnosti, zatvor odista i izgleda kao vrsta zagrobnog života, koji je strukturisan nejasno i neumoljivo, baš kao i svaka teološka verzija carstva smrti, koja uglavnom obiluje sivim tonovima.

Trudite se da se suviše ne uzdate u političare, ne zato što su tupoglavi i nepošteni, što je najčešći slučaj, već zbog zamašnosti njihovog posla koji prevazilazi i najbolje među njima, niti u bilo koju političku partiju, doktrinu, sistem ili njihove projekte. Oni u najboljem slučaju mogu donekle da ublaže socijalno zlo, ali ga ne mogu iskoreniti. Kakvo god bilo suštinsko poboljšanje, ono će uvek biti nedovoljno sa etičke strane, jer će uvek biti onih - makar to bio i jedan čovek - koji neće imati nikakve koristi od tog poboljšanja. Svet nije savršen; Zlatni vek nikada nije postojao niti će ga biti. Jedino što će se dogoditi sa svetom je da će postati veći, odnosno mnogoljudniji, ne povećavši se u razmeri. Koliko god čovek koga ste izabrali obećavao da će pravilno podeliti kolač, kolač neće postati veći; u suštini, porcije će se obavezno smanjiti. U svetlu toga - ili, bolje reći, u mraku - moraćete se osloniti na vlastitu, domaću kuhinju, tj. upravljati svetom samostalno - barem onim njegovim delom koji vam je dostupan, koji se nalazi u granicama vašeg dometa.

Sve što sam pisao u tom naselju/ svodilo se neizbežno, na tri tačke./ Obučen, padao sam u postelju,/ i obnoć, ležeći nauznačke,/ hvatao zvezdu duž tavanice