Tekstovi sa tagom: jugoslavija

Drgsv  07 S

Rat na Balkanu (12)

Početak oslobađanja Jugoslavije

Uskoro je čitava grupa krenula dalje. Partizani su, izgleda, u stopu pratili Nemce koji su odstupali. Štaviše, Bugari su kapitulirali. To znači da partizani mogu osvojiti gradove Niš i Prokuplje. Onda je i preko radija potvrđeno da se bugarski predstavnici nalaze u Kairu i pregovaraju o uslovima primirja sa Britancima i Amerikancima. Zatim, vest da je sovjetska vlada, koja nije želela da ostane po strani u mirovnim pregovorima, nešto sa zakašnjenjem objavila rat Bugarima, sa kojima je do tada održavala normalne diplomatske veze. Naše šale o ovom prilično providnom poduhvatu od strane naših sovjetskih saveznika nisu bile baš dobro primljene. Onda, gotovo odmah potom, čuli smo da su Bugari ušli u rat na našoj strani. Postoji težnja da se oni tretiraju kao slovenska braća. Ali, ovo je uvreda za mnoge ljude, jer zverstva koja su Bugari počinili još uvek su sveža u njihovim sećanjima. Bugari, sa svoje strane, izgleda, ne mare mnogo na čijoj su strani.
Ekraa 01 S

Ljudi i atmosfera kakvih više nema

Nostalgični crno-bijeli svijet

Zanimljivo da ta moja, uvjetno rečeno, nostalgija, obuhvaća baš vrijeme crno-bijelog tv-doba. S tim u vezi možda nije loše pitanje, ima li onda cb-slika kakve prednosti pred onom u boji? Mnogi će zasigurno reći, ne. Ili baš obratno. Ili možda utoliko koliko su npr. crno-bijeli film i umjetnička fotografija u najmanju ruku ravnopravni a često i superiorni onoj u boji, zato što odražavaju bit stvar i ne proizvode suvišne, opterečujuće i kičaste efekte. To je možda razlog što ponekad osjetim poriv prigušiti bezrazložno napadnu boju što curi s ekrana, što nekako sve rjeđe pregledavam brojne albume nagomilane šarenim (u novije vrijeme, digitalnim) slikama, a pažljivije zagledam one stare, požutjele, crno-bijele...
Etej 01 S

A ko smo to mi?

Moja majka i Liz Tejlor

Liz je imala najlepše ljubičaste oči, a moja majka najlepše crne oči. Za Liz bi se reklo da je crnka, za moju majku da je smeđa, i upravo su joj ta svetla put i divna kosa pomogli da za vreme rata izlazi na ulicu bez žute trake. Iako je bila tek devojčica, morala je nekako da se provuče i da ode do pijace po hleb i namirnice, jer su njena majka, tri brata i sestra bili izrazito lepi, i izrazito crni - nisu mogli da promaknu bez žute trake. A kad je jednom na pijaci nastala pucnjava, umesto da pobegne, našla je veliki paket konzervi i mesa koji je ispao nekom Nemcu, i onako mala uspela da ga dovuče kući
Borghh 01 S

Najbolje gay i lezbijske pesme nekadašnje SFRJ (2)

Od grupe Borghesia do Seke Aleksić

U Ljubljani je 1984. godine održan Magnus festival pod nazivom „Homoseksualnost i kultura“ na kojem su mogli da se vide gej i lezbejski filmovi. Te se projekcije danas smatraju rođenjem prvog kvir filmskog festivala u socijalističkoj Evropi. Paralelno s tim, i muzika je počela da se bavi dotadašnjim tabu-temama...
Popp1

Najbolje gay i lezbijske pesme nekadašnje SFRJ (1)

Hladna braća, vrela Korzika i najbolje ženske prijateljice

U socijalističkoj Jugoslaviji homoseksualnost je dekriminalizovana u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, ali se i u vreme dok se na nju gledalo kao na bolest i/ili prestup prikazivala u nekim jugoslovenskim filmovima crnog talasa s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. Ali šta je sa popularnom muzikom tog vremena?
Aagoll 01 S

Goli otok i homoseksualnost

Svi smo mi sazdani od neba i pakla

Hodočašće na izvorište homofobije ponekad vas povede neočekivanim stranputicama, pa je jedna od njih i tekst koji je objavljen u Reviji mladih 1971. godine, te deo: „Treba razlikovati one "pasivne" i one "aktivne" homoseksualce. "Pasivni" su u manjini, ali zato "opasniji". "Aktivnih" homoseksualaca ima više. Prema njima često izričemo vaspitne kazne odvajanjem u druge prostorije, samice ili odeljenje sa pojačanim nadzorom.“ Ako pažljivo čitamo postaje nam jasnije odakle strah od nepoznatog, te ko su krivci za širenje dezinformacija i anegdota koje manjine već decenijama guraju u mračne fioke.
Sokki 02 S

Titovi omiljeni glumci

Legendarni heroj koji će živeti večno

Kad je uveče bio slobodan - bilo da je kod kuće u Beogradu, na Brionima, Karađorđevu ili Brdu kod Kranja, pa čak i kad je bio na putu - Tito je rado gledao neki dobar film. Imao je mali kino-projektor i platno, i to nije bilo teško instalirati, a saradnici su se pobrinuli za filmsku traku. Rado je gledao i strane i domaće filmove, i to sve žanrove, uključivši i vesterne. Kako je to sam izjavio, jedne godine je video blizu 150 filmova.
Lastovo 01 S

U smijehu, ko nekad

Facebook Jugoslavija

Ima nas iz svih, božemiprosti, bivših država Jugoslavije. Jednom mi je jedan politički, blago rečeno neistomišljenik, spočitnuo: "Nije ni čudo kakve stavove imaš, čovjeku je sve jasno kad vidi odakle su ti sve prijatelji sa Facebooka". Paf. Paf? Nisam shvatila što mu je točno kod tih mojih smetalo. I tko? Ovi iz Srbije? Ili Makedonci? Crnogorci, možebitno? Sarajevo, Ljubljana? Što mu točno smeta? Plaše li to njega naša sjećanja? Da li to što mi imamo svoje uspomene vrijeđa njegovo domoljublje? Ako da, nek' mi savjetuje. Da zaboravim, ili da se pravim da nije ni bilo, kao oni prilagodljivi i pragmatični?

Retro SFRJ: Vlak “Bratstva i jedinstva”

Kad su se voleli Slovenci i Srbi (2)

Krajem avgusta prošle godine objavili smo prvi deo retro-galerije “Kad su se voleli Slovenci i Srbi”, uz fotografije koje snimio Jože Gal. Devet meseci kasnije, evo nas sa nastavkom priče; ovog puta sa fotografijama iz arhive Dragiše Modrinjaka. Slovenci su ga zvali “Vlak Bratstva in enotnosti”, Srbi su ga zvali “Voz bratstva i jedinstva”, ali su se lako i odmah razumeli. Iz današnje i jučerašnje i decenijske postapokaliptične atmosfere u kojoj svi tobož mrze Srbe – izgleda kao fatamorgana da je postojao vlak koji se zvao voz koji je Srbijance vozio u Sloveniju, a Slovence u Srbiju. Ali, to nije bio običan voz koji se zvao vlak; građani su na železničkoj stanici sa nehinjenim oduševljenjem čekali svoje drage goste, uz pjesme, cveće i zastave. Ljudi su – o, užasa – hteli da upoznaju jedni druge, da nešto nauče jedni o drugima, da razmene iskustva, da postanu prijatelji. Sve se to dešavalo u tamnici naroda zvanoj SFRJ. Srbijanci su posećivali Ljubljanu, Maribor, Laško, svuda pozdravljeni kao najdraži prijatelji; Slovenci su posećivali Beograd, Kragujevac, Niš, svuda pozdravljeni kao najbolji prijatelji. Bratstvo i jedinstvo nije imalo navodnike, jer je bilo logično da Slovenac Srbinu bude drug u nevolji, najbolji frend, a da Srbin Slovencu bude drug u nevolji, najbolji frend. Pogledajte galeriju koju je 1960. i 1961. snimio mariborski fotoreporter Dragiša Modrinjak: ugledajte kako Srbijanci u narodnim nošnjama ponosito hodaju Slovenijom, uz aplauze građana; uočite osmehe na licima, nađite s lakoćom tu radost koja je negde, najednom, nestala. Danas, kad su mržnja i predrasude u dugom i srećnom braku, ponekad se treba setiti da je prošlost ipak bila – bolja. Vozovi i vlakovi “Bratstva in enotnosti” više ne idu tračnicama SFRJ. Živimo vreme kad su Srbi i Slovenci potpuni tuđini, nepoznati jedni drugima. Srećom, fotografije prošlosti i postoje da demantuju stvarnost: zato, staro “Bratstvo i jedinstvo” odjednom ima uzvišen smisao.
Yunoo 11 S

Sjećanje na susrete sa Josipom Brozom

Ti-to, kao riječ tata ili mama

Drug Tito je otišao... Ali ostalo je njegovo djelo Socijalistička federativna republika Jugoslavija. Po tadašnjem uvjerenju, još jača, čvršća uz zakletvu Titu... «Druže Tito mi ti se kunemo...!» To je u nama svima ulijevalo optimizam i vjeru, da ćemo i sami, bez Tita moći to nastaviti.
Abroz 02 S

Godina 1980. kad je otišao Josip Broz

Pamti se samo ovo: ‘Umro je drug Tito!’

Bili smo si jako važni, odlazio je čovjek koji je od zemlje seljaka na brdovitom Balkanu, od jeftine austrougarske provincije, stvorio identitet na karti svijeta, bez obzira na to da li se mjerio s famoznim “ne” Staljinu, samoupravljanjem ili pak s dosljednim svrstavanjem u nezavisne na VI. summitu nesvrstanih 1979. u Havani.
Asta 02 S

Trideset devet godina od smrti Josipa Broza Tita

Živjeće u svakom našem danu, u svakom našem djelu

“Radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: Umro je drug Tito.“ Ovako je glasila zvanična obavijest Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i Predsjedništva SFRJ o Titovoj smrti, 4. maja 1980. I pored činjenice da bi vremenska distanca od od gotovo četiri decenije kao i količina napisanih knjiga, relevantnih stručnih i naučnih članaka dozvolili argumentovanu valorizaciju, i dalje ne postoji usaglašen stav historičara pa ni javnosti spram Titovog lika i djela.

Foto album: Kako je Ljubljana 1961. proslavila Prvi maj

Reka lica, boja, cveća, zelenila

Prvi maj 1961, Ljubljana: 1. maja zjutraj je v Ljubljani sijalo sonce. Po dnevih oblačnosti in dežja so prijazni in topli žarki preplavili ulice, pročelja hiš in praznične obraze ljudi, ki so se udeležili mogočne manifestacije uspehov, moči in zdravja ob prazniku dela. Kmalu po 9. uri so na tribuno na Trgu Ajdovščina prišli častni gostje. Tam so bili Miha Marinko, Boris Kraigher, Franc Leskošek-Luka, dr. Jože Vilfan, Stane Kavčič, generalni major Andrija Škerovič, člani izvršnega sveta LRS in drugi vidni predstavniki političnega in družbenega življenja ter JLA. Ljubljana je zaživela na prav poseben način že v zgodnjih jutranjih urah. Tisoči in tisoči so se že ob 7. uri zjutraj začeli zbirati na točno določenih mestih v različnih predelih mesta med Rožnikom in Gradom. Sestavljali so skupine, se od vseh strani pomikali na Prešernovo cesto, ki se je spremenila v eno samo reko obrazov, barv, cvetja, zelenja in plapolajočih zastav. Kakor Prešernova je tudi Titova cesta severno od železniškega prelaza spremenila svoj videz. Obnemela je pod čakajočimi četami vojakov, vojaškimi kamioni, topovi in tanki. Obe koloni sta čakali na svoj trenutek. Ta čas se je središče mesta spreminjalo v vedno gostejše mravljišče. Ljudje so sevsipali iz vedno številčnejših vlakov, avtobusov in drugih vozil. Prihajali so peš iz mestne okolice in se pomešali v vedno gostejši vrvež. Osamljeno topotanje korakov v obrobnih ulicah se je zlivalo v nedoločljivo in neprekinjeno hrumenje. Ko so se ulice razširile, se spremenile v ceste, so se gručice ljudi spremenile v skupine, potoke, reke... Vse je hitelo v središče, vedno hitreje in vedno bolj nestrpno, kajti pričakovani trenutki so se vedno bolj bližali. Osamljenemu letalcu, ki je to jutro preletel Ljubljano, se je razkril skorajda neverjeten fantastičen prizor. Široka, kakor z ravnilom potegnjena Titova cesta je bila povsem prazna. Od vseh strani pa so jo oklenile množice. Tisoči in deset tisoči so se strnili v nepremakljiv obroč. Titova cesta je bila kakor velikanski magnet, ki je z nepremagljivo silo pritegnil brez števila drobnih delčkov. Dve godbi na pihala sta igrali že od zgodnjega jutra, enkrat ena, enkrat druga. Njunim taktom se ni hotel pokoriti samo veter, ki se je razposajeno zaganjal v razobešeno zelenje, stotine balončkov na strehah in balkonih, v zastave na drogovih in zastave v rokah ljudi. (Izveštaj mariborskog lista “Večer” 2. maja 1961. godine)
Deveti krug 3

Sjećanje na scenaristicu i tv urednicu Zoru Dirnbach

"Deveti krug", najvažniji hrvatski film o Holokaustu

U kasnijim prevrednovanjima hrvatske kinematografije, “Deveti krug” - nažalost - nije sačuvao mjesto klasika kakvo mu se smiješilo kad je napravljen. Dijelom su tome kumovale nefilmske okolnosti. To je bio hrvatski film koji je režirao Slovenac, pa je u brakorazvodnoj diobi kao “dijete iz miješanog braka” bio pomalo - ničiji. Nadalje, prikaz ustaškog zlosilja i vizualizacija Jasenovca u Hrvatskoj nakon 1990. nisu bili najpoželjniji sadržaj, pa je film dugo bio izgnan s javne televizije
Akcii 07 S

Dosije: Omladinske radne akcije u SFRJ (2)

Mi smo mladi, mi smo mladi, jedno srce u brigadi

Autori koncepcije, postava i kataloga izložbe “Omladinske radne akcije / Dizajn ideologije” održane prvi puta u Zagrebu 2017. godine su grafička dizajnerica Sanja Bachrach Krištofić i fotograf Mario Krištofić. Ove, 2019. godine izložba će se u proširenom izdanju predstaviti osiječkoj publici. Suradnica na projektu je Petra Husain, a autori tekstova uz Sanju i Marija su Andreja Der Hazarijan Vukić, Bojan Krištofić i Reana Senjković. Projekt Omladinske radne akcije / Dizajn ideologije istražuje fenomen kulture i dizajna omladinskih radnih akcija te odnose politike, ideologije i (popularne) kulture u tom premalo obrađenom segmentu povijesti socijalističke Jugoslavije. Istraživanje ove teme doprinijet će boljem i točnijem razumijevanju uloge mladih u privrednim i kulturnim politikama SFRJ te odnosima političkih elita prema njihovom pretpostavljenom podmlatku, iz čega će se, nadamo se, moći izvući univerzalne spoznaje o političkom obrazovanju i emancipaciji mladih. S druge strane, pokušat ćemo rasvjetliti i kako su se dizajn i dizajneri ponašali u tom vrlo specifičnom području vizualne proizvodnje, organiziranom prema točno određenim pravilima koja su s vremenom sve češće i češće kršena