Tekstovi sa tagom: karcinom

Pripadam užoj i široj zajednici koja me na sve načine pokušava uvjeriti da ne vrijedim više od manjinskog manjinca, ali, They shall not pass, ili, u prevodu: No pasarán. Ja sam u Jugoslaviji učila kako raditi, cijeniti posao koji imam, uvažavati ljude oko sebe i graditi moral vrijedan čovjeka, i danas mi nijedna politički materijalno privilegirana grupa to ne može oduzeti

U jednom trenutku ništa nije radilo: crkla je mašina za pranje sudova, umro je bojler, zvonce je prestalo da zvoni, pukla je vodovna cev, stao laptop, imao poplavu u kuhinji i špajzu, a u međuvremenu nastavio sa hemioterapijom 2.0, boraveći dvaput na Onkologiji, gde sam razmišljao čime da častim sebe – konačno birajući erotski uzbudljiv roštiljski tiganj sa IKEA sajta...  

Svako kvazifilozofsko razmišljanje o karcinomu/ karcinomima počinje i završava tezom da je borba jedina način da se đubre pobedi; ne odustati, ne predati se, biti uveren da si jači od njih – mentalna je linija od koje se nikad ne ustupa. Još ako imam potrebu da radim, pišem i uređujem, sve mi to daje XXZ nadu da sve nije izgubljeno i da ima smisla ponašati se kao da je sve tobož normalno

Nenadano i neočekivano otkriven mi je u glavi karcinom u tragovima, kaže professor Vladimir Kostić, dodajući da nije još ništa strašno, ali može da bude; moraćete hitno na Gama nož, da na dozvolimo da se proširi. Uvek sam se pitao kako se čovek oseća kad mu dijagnosticiraju najtežu bolest, ali kako sam već prošlog decembra rodio prvo karcinom dete, na drugo sam navikao kao ponosni roditelj; dva raka u jednom telu za manje od godinu dana, malo li je?

Pokušavajući da dokučim šta mi se sve desilo ove pomahnitale godine, posegao sam za ličnom statistikom; u proteklih osam meseci dao sam krv na analizu preko 40 puta; u dvanaest navrata uradio EKG; proveravao šećer gotovo svake nedelje, a dok sam ležao u bolnici tri puta dnevno (ukupno: 36 analiza); bio dvaput na skeneru, a 14. septembra idem treći, jubilarni put; preživeo dvostruku magnetnu rezonancu (MR), pregled „cervikalnog i torakalnog dela kičme“ i „pregled endokranijuma“ tj. glave; snimao vene i arterije u nogama, na Institutu za onkologiju i radiologiju proveo 23 dana u sobi sa 12 kreveta i 11 kolega

Petar Luković je svoj prostor slobode davno osvojio, ali sad je nešto drugo na kocki. Vrijeme je da osvoji svoje zdravlje, pa ako ima onih koji cijene i vole Lukovića na ovim prostorima i pri tom su voljni to i da iskažu, a ima, onda, što bi Pero rekao, now is the time

Svaki lekar, svaki profesor, svako ko mi se javi - daje jedno jedino uputstvo: „Nemoj da poklekneš“, „Nemoj da potoneš“, „ Nastavi da radiš koliko možeš“, „Drži se“, „Moraš da se boriš“. Ovaj je tekst deo te borbe. Trudiću se zajedno sa minijaturnom XXZ redakcijom da preživimo ove teške trenutke, a najvažnije je da nastavimo da radimo. Pomoć portalu i meni lično nam je neophodnija nego ikad ranije; biću iskren – ovakva vrsta bolesti zahteva mnogo novaca za ispitivanje i lečenje, te su donacije čitalaca jedan od načina da nekako prebrodimo ova teška vremena. Posebno apelujem na čitaoce da mi se jave; možda neko od vas zna nešto što ja ne znam, možda pomogne i neki savet ili makar poruka