Tekstovi sa tagom: književnost

Ako, dakle, treba da dođemo do pojma sudbine, moramo ga sasvim odvojiti od pojma karaktera, što opet ne možemo postići pre nego što pojam karaktera preciznije odredimo. Na osnovu tog određenja postaće oba pojma potpuno divergentna; tamo gde je karakter, tu sigurno neće biti sudbine, a u kontekstu sudbine nećemo naići na karakter

„Oratorijum za pticu“ jeste fantazmagorični poetski narativ, mitski svet koji kao da je izašao iz Linčovih filmova o bezimenom gradu. On prati potresnu priču koja se kreće unutar najvažnijih tačaka svake ljudske egzistencije – ljubav i smrt, sreća i gubitak, nada i očaj. Koristeći likove-maske, likove koji bi bez problema mogli da zauzmu status polubogova kao u nekom šamanskom prikazanju takozvanih primitivnih kultura, Jasna Kinđić stvara uzbudljiv i uverljiv svet u kojem se lepet ptičjih krila meša s mirisom dezinfekcionih sredstava, u kojem se sokovi života mešaju s iscedcima smrti, a sve to je prožeto nekakvim kabaretskim, makabričnim pojanjem koje se u htonskom ritmu podiže i spušta, pojačava i stišava. (Vladimir Arsenić)

Počeo je da se kreće priljubljen uza zid. Umesto da prođe kroz dvorište, obišao je okolo, pored nakrivljenog zida paviljona pete godine. Kad je stigao do kraja, pogledao je sa zebnjom: pista je delovala beskrajno i tajanstveno, oivičena simetrično postavljenim staklenim kuglama oko kojih se skupljala izmaglica. Van domašaja svetlosti, nazreo je, u gustoj senci, čistinu obraslu travom. Požarni su imali običaj da tu legnu, da spavaju ili tiho razgovaraju, kad nije bilo hladno

Ušao je u prodavnicu sunovrata/ I htio je kupiti nešto/ Kad ga upitaše: A imaš li ženu?/ Nemam ženu reče Idem/ Idem da potražim!

Kratke priče u kojima se od nekoliko rečenica napravi čitav svet, posebna su veština – oni koji to umeju, pravi su gospodari reči…

A okolo je rulja,/ Prljava, drska, nedopadljiva deca siromašnih./ Oni će naseliti zemlju./ Sa njom umire dobar odgoj i lepo ponašanje

Niko se nije podmladio ni čitajući knjigu. A pošto je to tako, naše prirodno opredeljenje treba da bude usmereno ka dobroj knjizi. Ali, paradoks je u tome što u literaturi, kao uostalom i u svemu drugom, “dobro” nije autonomna kategorija: ono se određuje svojom razlikom od “lošeg”. Čak i više: da bi napisao dobru knjigu pisac mora da pročita masu makulature, inače neće biti kadar da stekne neophodne kriterijume. I upravo bi to moglo da čini najbolju odbranu lošoj literaturi na Strašnom sudu

“Savršeno usamljena pojava, preteča pesničkog duha koji će vizionarenje pretpostaviti majstorstvu ‘zlatara reči’ njegovog doba, on ne dozvoljava nikakvo konačno poređenje u srpskoj poeziji, ni kao pesnik halucinantnih otkrovenja ni kao čovek koji kao da je, u životu, produžavao da živi duh svoje poezije” (Radomir Konstantinović)

Vesna Parun, pesnikinja mediteranskog obilja boja, zvukova, slika i ekstatičnih ugođaja, nakon kraće stvaralačke krize menja poetski rukopis i u melankoličnoj zbirci Ukleti dažd (1969) ostvaruje svoje kreativne vrhunce pronalazeći inspiraciju u prostorima metafizičkoga i arhetipskoga

Kolji se taj odgovor nije dopao. Već je navikao na muškarce s lažnim imenima, lažnim adresama i brojevima telefona, na mračne tipove, pijane, ali je i dalje od njih zazirao. Jednom su mu tako prebili noge. Zbog toga je napravio korak unazad i Mesar je to primetio. Nasmejao se kao da je naglo promenio raspoloženje

Franz Kafka, to mudro lice tužnih očiju kakvo poznajemo s crno-bijelih portretnih fotografija, otac Josefa K. i Gregora Samse, likova s kojima se bez problema identificiraju generacije čitatelja, bio je, bjelodano je iz "Dnevnika", čovjek stvaran, prokrvljen i silno živ. Netko istodobno tragičan, razlomljen između poslanja književnika i nužnosti građanske egzistencije, između buktećeg talenta i strahovite plahosti, između snažne imaginacije i raščaranosti društvenim nepravdama, između strasti za život i neizlječive bolesti, između zapanjujućeg umjetničkog vizionarstva i defetizma u svakodnevnim postupcima (Vanja Kulaš)

„Djevojka u gradu” bogato je djelo kojem se vrijedi vraćati zbog brojnih primjera, uvida i opisa vremena kojem se posvećuje. Budući da je fikcionalizacija 19. stoljeća još uvijek vrlo unosna i dolazi s vlastitim iskrivljenim predodžbama, ovakvo je pristupačno, a iscrpno djelo itekako važno za svakoga koga zanima odnos društva 19. stoljeća prema ženama, naročito stoga što je itekako taj odnos odigrao važnu ulogu u kasnijim predodžbama i očekivanjima

Stovarište otpadaka i truleži, zločin je čovječji velik;/ nijema je optužba tvoja, išibana puti;/ grka je osuda tvoja, silovana djevice;/ tragika je tvoja porazna ko smrt i bol ti nema mjere

Pošto smo završili posao, nismo pošli da se grejemo. Odavno smo primetili veliku gomilu gomilu đubreta kraj ograde – stvar koja se nije smela potceniti. Oba moja druga vešto i spretno pretražiše gomilu, skidajući zaleđene naslage jednu za drugom. Njihov plen bili su komadi promrzlog hleba, smrznuto klupko šnicli i pocepane muške čarape. Najdragocenije su bile, naravno čarape, i ja sam žalio što ja nisam bio te sreće da ih nađem. Čarape, šalovi, rukavice, košulje, pantalone – slobodne, civilne – sve su to velike dragocenosti za ljude koji decenijama oblače samo državne stvari. Čarape su se mogle popraviti, zakrpiti – i eto duvana, eto hleba

„Oratorijum za pticu“ jeste fantazmagorični poetski narativ, mitski svet koji kao da je izašao iz Linčovih filmova o bezimenom gradu. On prati potresnu priču koja se kreće unutar najvažnijih tačaka svake ljudske egzistencije – ljubav i smrt, sreća i gubitak, nada i očaj. Koristeći likove-maske, likove koji bi bez problema mogli da zauzmu status polubogova kao u nekom šamanskom prikazanju takozvanih primitivnih kultura, Jasna Kinđić stvara uzbudljiv i uverljiv svet u kojem se lepet ptičjih krila meša s mirisom dezinfekcionih sredstava, u kojem se sokovi života mešaju s iscedcima smrti, a sve to je prožeto nekakvim kabaretskim, makabričnim pojanjem koje se u htonskom ritmu podiže i spušta, pojačava i stišava. (Vladimir Arsenić)