Tekstovi sa tagom: književnost

U Gazi jučer je, ili jednog od ovih dana, ubijen pjesnik Refaat Alareer. Čitajte pjesmu Šabana Šarenkapića, i u njoj stihove "Tvoje je da se uzdigneš –/ Ti ničega se ne stidi:/ Mržnje boj se" (Miljenko Jergović)

Nekoliko najuspjelijih pjesama Radeta Drainca – “Jesen”, “Nirvana”, iznad svega “Naša ljubav”, pa bolna i lomna “Kišna ptica” i “Bandit ili pesnik”, prenose se, šire i novim medijima i između čitalaca, između nove energije, pronose kao neusiljena i nenametnuta vrijednost, kao nešto važno, istinsko

...da odnese smeće i baci ga iza kuće, ipak, ako se sve sabere, ostaje i dalje, ne zna se zašto, nekakvo nezadovoljstvo u njemu!

Kakva radost! Sve se njemu desilo u jednom trenutku, i značaj tog trenutka nije mu se menjao. Za one koji su bili oko njega agonija je trajala još dva sata

Bukowski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na „ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu... na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa... (Tanja i Dragan Uzelac )

Vesna Parun, pesnikinja mediteranskog obilja boja, zvukova, slika i ekstatičnih ugođaja, nakon kraće stvaralačke krize menja poetski rukopis i u melankoličnoj zbirci Ukleti dažd (1969) ostvaruje svoje kreativne vrhunce pronalazeći inspiraciju u prostorima metafizičkoga i arhetipskoga

Na klupi do nas mlada majka s četvorogodišnjom curicom. Djevojčica tepa gumenoj bebi u naručju i češlja je sporim potezima. Žena miluje tetovažu na listu lijeve noge. Danko me tiho pita šta mislim zašto je istetovirala jednouhog kunića?

Trajni prijatelj/ među prstima/ Rušilac džinova/ Nešto što postaje/ ogromno u cipeli

Na kraju je moj otac uspeo da natera hromog i zaista potpuno ludog Krajnera da isplazi jezik. Dok je on ispisivao recept, ja sam otkrio nešto neobično: na sva četiri zida sobe, u kojoj je, zbog nedostatka prostora, oboje Krajnerove dece bilo primorano da živi na užasan način, visio je niz većih bakroreza, verovatno, mislio sam, vlasništvo kneza, koji su predstavljali velikane muzike

Dva tela, licem u lice,/ ponekad su korenje/ u noći spleteno./ Dva tela, licem u lice,/ ponekad su noževi

Proučavanje Lucićevog dela moglo bi da bude celoživotni posao za jedan omanji književni institut, da živimo u nekom drugačijem svetu koji drži do onog najvrednijeg što ima. U ovakvom svetu, neizmerno inspirativnom za satiričnu obradu i prilično nepodnošljivom za življenje, ostaje nam da čitamo poeziju Predraga Lucića. Što može da ima i neka blagotvorna i čudotovorna dejstva. Dok čitanje traje, dok se smejemo i divimo njegovim pesmama, ili u sebi ponavljamo stihovi koji su nam se spontano urezali u sećanje – bićemo slobodni, daleko od domašaja neizlečive stvarnosti o kojoj je Lucić pisao (Tomislav Marković)

Naša ulica videla je i bolje dane,/ Okna su porazbijana tu i tamo,/ Gde smo za letnjih noći/ Slušali kako se parovi svađaju,/ Ili ih gledali kako plešu uz radio

Prva knjiga kratke proze pančevačkog pesnika Željka Jankovića, objavljena trinaest godina nakon što je njegov pesnički debi Karl Ginter u dvostrukoj ekspoziciji ovenčan Brankovom nagradom. Ovo je knjiga za istinske ljubitelje književnosti, rafinirana, stilski savršena, ispunjena stotinama referenci iz visoke ali i popularne kulure, duhovita i uzbudljiva, bez pravog pandana u današnjoj srpskoj literaturi

Ranije tog dana, ne znajući šta će od dosade, kliknuo je na link koji mu je stigao od nepoznatog pošiljaoca. U vrhu stranice koja se otvorila je masnim, ljubičastim slovima pisalo NAJBOLJI VIDOVNJACI, ispod: Sudbina je predodređena svakom od nas. To znači da lako možete da saznate šta će se i na koji način dogoditi

U jednom pismu prijateljici Jesenjin piše sledeće: „Život je jedna glupa šala. Ničeg svetog i vrednog nema u njemu, život je neprekidan haos raskalašnosti. Zašto da živim među takvim gadovima, da im rasipam svete bisere svoje nežne duše? Sam sam, i nikoga na svetu nema ko bi mi sa istom čežnjom duše pošao u susret. Ubiću se, baciću se kroz prozor na ovaj mrtvi i hladni pločnik…“ (Igor Maksimović)