Tekstovi sa tagom: književnost

Naša ulica videla je i bolje dane,/ Okna su porazbijana tu i tamo,/ Gde smo za letnjih noći/ Slušali kako se parovi svađaju,/ Ili ih gledali kako plešu uz radio

Prva knjiga kratke proze pančevačkog pesnika Željka Jankovića, objavljena trinaest godina nakon što je njegov pesnički debi Karl Ginter u dvostrukoj ekspoziciji ovenčan Brankovom nagradom. Ovo je knjiga za istinske ljubitelje književnosti, rafinirana, stilski savršena, ispunjena stotinama referenci iz visoke ali i popularne kulure, duhovita i uzbudljiva, bez pravog pandana u današnjoj srpskoj literaturi

Ranije tog dana, ne znajući šta će od dosade, kliknuo je na link koji mu je stigao od nepoznatog pošiljaoca. U vrhu stranice koja se otvorila je masnim, ljubičastim slovima pisalo NAJBOLJI VIDOVNJACI, ispod: Sudbina je predodređena svakom od nas. To znači da lako možete da saznate šta će se i na koji način dogoditi

U jednom pismu prijateljici Jesenjin piše sledeće: „Život je jedna glupa šala. Ničeg svetog i vrednog nema u njemu, život je neprekidan haos raskalašnosti. Zašto da živim među takvim gadovima, da im rasipam svete bisere svoje nežne duše? Sam sam, i nikoga na svetu nema ko bi mi sa istom čežnjom duše pošao u susret. Ubiću se, baciću se kroz prozor na ovaj mrtvi i hladni pločnik…“ (Igor Maksimović)

Tamarisi sele iz mog dvora/ sa sobom odvode maslinu/ nastanit će se, kažu, pod tvojim prozorom/ vjetar će kao gudalo njihovim granjem/ zasvirati jednu melodiju

Željko Janković (Pančevo, 1983) objavio je zbirku poezije Karl Ginter u dvostrukoj ekspoziciji (Šumadijske metafore, 2010; Brankova nagrada, nagrada Aladin Lukač)

Za obojicu, i za snevača i za sanjanog, sav zaplet se svodi na suprotstavljenost dva sveta: nestvarnog sveta viteških romana i svakodnevnog i običnog sveta XVII stoleća

Možda pakao ne postoji, ali oni koji sude mogu da ga stvore. Mislim da ljudi precjenjuju. Oni precjenjuju sve živo. Moraš da shvatiš šta ti se dogodilo da bi znao kako da reaguješ. Moraću da upotrebim čudan termin…

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)

Kući smo otišli ošamućeni. Nisam se uvukao u stan tiho kao što sam obično činio kada bih bio vani, sjeo sam na krevet i briznuo u plač. Ova fraza mi se uvijek doimala kao kliše dok nisam shvatio da postoje trenuci kada se upravo to dešava, nešto u tebi pukne i kao da je primarna funkcija tog predmeta bila da zadržava tečnost da ti ne šikne iz lica

Oj budi svoj! Al’ brat ti budi braći,/ I radi za svijet, al’ ne slušaj pljeska;/ I ljubi svijet, al’ ne nadaj se plaći,/ Jer hvala ljudska voda je vrh pijeska,/ U tvojoj svijesti hvala ti je trudu,/ S poštena tekar lica teče pošten znoj,/ I nijesi, brate, živio zaludu,/ Kad jesi svoj!

U gоdinama obeleženim ratоvima, revоlucijama i prоgоnima, Ana Ahmatоva bila je jedna оd retkih pesnikinja kоja je оdabrala оstati u Rusiji radije negо emigrirati. Čestо zabranjivana za Sоvjetskоga Saveza kaо dekadentna i individualistička buržujka, u dоmоvini i svetu prоslavila se pоemama u kоjima prоgоvara prоtiv surоvоsti staljinističkоg režima, оdlučna da ne prepusti tragediju svоga narоda zabоravu vremena

Ali, to se ne može opisati, to treba doživeti. Tolika samoća i veličina daju tom mestu nezaboravan izgled. U mlako praskozorje, kad prođu prvi, još uvek crni i gorki talasi, jedno novo biće zaseca vodu, tako tešku od noći. Uspomena na te radosti ne budi u meni žaljenje za njima i po tome znam da su bile prave

Ostali smo sami u operacionoj sali. Osoblje, ja i Lida – devojčica. Ona je, gola, sedela na stolu i nečujno plakala. Povalili su je na sto, stegli, grlo joj oprali, namazali jodom i ja uzeh skalpel; pritom sam pomislio: „Šta ja to radim?“ U operacionoj sali je vladala tišina. Uzeo sam skalpel i povukao vertikalnu crtu po naduvenom belom grlu. Nije se pojavila nijedna kap krvi. Drugi put sam prešao skalpelom preko bele trake koja se ukazala između rasečene kože. Ponovo ni kapi krvi

Noću, mračnim nebom kad plešu demoni,/ Čarobni hor tebe u kružni let goni./ Paklena te himna na zlo veće zove;/ Hitaj! Novo cveće slasnim vonjem diše;/ Nek te vazduh rodnog groba njiše