Tekstovi sa tagom: književnost

Na zidu je sjedio moj otac. Bio je obučen u teški, sivi krombi kaput, ali to mi nije izgledalo nimalo neobično, jer takvog ga pamtim kad sam ga zadnji put vidio na nogama. Pušio je cigaretu utaknutu u čibuk u obliku lulice. To mi jeste bilo čudno, jer znam da je taj crni čibuk izgubio jedne davne godine, dok je još bio živ, na plaži u Bristu

Pregorijevat će sijalice/ i netko će zbog toga psovati/ a netko zbog neke još manje nezgode./ Izgovorit će se i nešto nježnih riječi/ i puno će toga biti prešućeno

Bukowski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na „ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu... na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa... (Tanja i Dragan Uzelac )

U naprslom ogledalu; tišina/ Mreška se kao skorup od tvog glasa/ Iz druge sobe, gde je pomrčina/ U kojoj treptiš ko praslika spasa

Pisac bez zavičaja je kao kuća bez temelja, napisao je Ćamil Sijarić. Zavičaj, to je neka nježnost koja vas oblije pri svakom sjećanju na njega, to je neki mir koji vas obuzima i neki zvukovi koji čujete samo vi. Često je dolazio u Bijelo Polje i Novi Pazar sa željom da se sretne sa ljudima i podijeli priču s njima i ponavljao da se pričajući i slušajući priče dva puta živi. I tu, u Bihoru, kraju u kome su živjeli junaci romana Bihorci, kad podigneš kamen, otkriješ priču. U Bihoru su svi ljudi pripovjedači, ali je Ćamil Sijarić kralj pripovijedanja. Vrlo je važno u životu da imamo jedan drugom nešto da ispričamo, često je govorio Sijarić koji bi prvo svaku svoju pripovijetku ispričao pa onda zapisao i ponekad naglašavao da fino pisati, umiljato i istinito znači biti saradnik ovozemaljskog života (Savo Petrović)

Đijangšui je provukao uže od konoplje kroz svinjska usta, a zatim čvrsto uvezao svinjsku glavu, okačio je o rame, pa izašao iz klanice. Sunce je bilo visoko, bio je sunčan letnji dan bez trunke oblaka, zraci su svetlucali zlatnom svetlošću i spuštali se na zemlju, prekrivajući pirinčano polje pored klanice na kom je klasje već požutelo i sijalo bledozlatnom svetlošću

Kavafi za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi (Angra Maina)

Nekoliko najuspjelijih pjesama Radeta Drainca – “Jesen”, “Nirvana”, iznad svega “Naša ljubav”, pa bolna i lomna “Kišna ptica” i “Bandit ili pesnik”, prenose se, šire i novim medijima i između čitalaca, između nove energije, pronose kao neusiljena i nenametnuta vrijednost, kao nešto važno, istinsko

Bilo je već četiri sata iza ponoći. Nekoliko pijanih gostiju je pokušavalo da pleše. Mladi konobar je stajao za šankom i gledao u njega. Kolja je pokušavao da uzvrati pogled, ali bi mu brzo ponestalo hrabrosti. Gledao je u cipele, telefon, praznu čašu. Kada je ponovo podigao glavu mladić mu je dao znak da priđe. Otišao je do šanka

Mi smo bili jedna porodica, u porodici vođeni su različiti poslovi ali naročito jedan, posao održavanja čistoće, higijenski. Godine četrdeset četvrte na izmaku rata, mi smo nastavili veliku stvar održavanja ljudske vrste putem pranja, mada peglanja mnogo manje. Mi smo nastavili tamo gde su stale službenice najprogresivnijeg zanata u istoriji, vešerskog

Novosadska lezbejska zajednica (NLO) je ostvarila potrebu da se lezbejke organizuju, imenuju svoj način života i započnu političko angažovanje. Grupu su osnovale, u privatnom prostoru, dugogodišnje feminističke aktivistkinje Biljana Stanković Lori, Veronika Mitro, Čarna Ćosić i njihove prijateljice. Prvi projekat koji je NLO započela 2004. godine bio je Sakupljanje životnih priča lezbejki aktivistkinja. Projekat još uvek traje i podrazumeva kreiranje lezbejskog dokumentacionog centra, a 2008. godine iz ovog projekta nastala je prva knjiga “Lutkice za devojčice“ - životna priča Čarne Ćosić , aktivistkinje NLO- a.

Pretpostavimo da dobar pesnik neočekivano objavi prozno delo. Po pravilu je ta proza mnogo lošija nego što se očekuje. I obrnuto, knjiga stihova dobrog proznog pisca uvek je mnogo bolja nego što se očekuje

Sebe je uvek prvenstveno smatrao pjesnikom, i to hermetičkim pjesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem

Vesna Parun, pesnikinja mediteranskog obilja boja, zvukova, slika i ekstatičnih ugođaja, nakon kraće stvaralačke krize menja poetski rukopis i u melankoličnoj zbirci Ukleti dažd (1969) ostvaruje svoje kreativne vrhunce pronalazeći inspiraciju u prostorima metafizičkoga i arhetipskoga

Čvorak se spusti na istoričarevo rame i tako zajednički krenuše, to jest: krenu istoričar noseći svog neobičnog prijatelja. I evo: u velikoj sali, na univerzitetu, stari istoričar drži predavanje i pred svojim slušaocima oživljava prošlost. Oživljava slavne bitke, pobjede, velike heroje koji su branili svoj narod i čuvene pjesnike koji su o njemu pjevali