Tekstovi sa tagom: književnost

Nebb2

Mrava ne zgazih

Gorčin

Pogođen životnim okolnostima koje razvoju pjesničkog talenta nikako nisu išle u prilog, Mehmedalija Mak Dizdar savladao je sve prepreke egzistencijalnih nedaća i stvorio opus kakvog nema na južnoslavenskim jezičkim prostorima
Dancca1

Tekst za jedan pravi američki jubavni film

Ovo nije ratna priča, nego jubavna

Moj dida je moju babu vidija prvi put kad je na fešti sv. Ane u Šibeniku, na poljani, plesala u kolu. I godinama se već prepričava njegov doživjaj toga prvog viđenja. Vako je on to rezimira: „Jebenti gospu, kad san ja nju vidija, onako zdravu, rumenu i debelu, nije bilo te sile koja bi me spriječila da bude moja!” Ako to nije bija tekst za jedan pravi američki jubavni film sa sritnin završetkon, onda ne znan šta je
Done59

Poezija bunta i otpora

Zapis pijeska u ušima

U uvodnom delu svoje knjige „Rajska lopata” Senadin Musabegović eksplicitno objašnjava njenu nameru. On kaže: Tek u miru rat počinje da kreira našu unutrašnjost, da nam iznutra kožu steže i da nas kroz tišinu pritišće i u sebe umotava. Rječju: tek u miru počinjemo odista biti svjesni koliko je rat u nama ucrtan, iako mi više nismo neposredno u njemu. Odakle, međutim, vreba smrt u miru, pita se Musabegović i odgovara: Smrt sada dolazi iz nas samih, iz naših nevezanih misli, preplašenih pokreta. Kako onda uopšte da u miru, u kakvom sada živimo, artikulišemo i izrazimo sva unutrašnja rasula kroz koja smo prošli i koja su u nama? Jer: ako ih ne artikulišemo, onda će ona nastaviti da nas, kao potisnuti krik, iznutra razjedaju i rastaču. (...) Ova je poezija samo jedan napor da se ispusti krik koji će probiti opnu tišine što nas pritišće i steže (Dragoljub Stanković)
Aadone20

Snom pohodiš me tuđa

Gospi

Zavapim,/ al’ izvije se glas./ Miloglasan je negde na zvezdi spas,/ što bolni pevač promucah ovde dole./ Jer nema ruke da razdreši nam čvor./ Al’ tamo, i na veke...
Hodanje

Prepoznah ga sa užasom

Dvojnik

Ako su ovo jutro i ovaj susret snovi, svako od nas mora da misli kako je on taj koji sanja. Možda prestanemo da sanjamo, a možda ne. Naša očigledna obaveza, u međuvremenu, jeste da prihvatimo san, kao što smo prihvatili univerzum, da smo bili začeti i da gledamo očima i da dišemo.
Dth 01 S

Crkavanje maskirano u vodoinstalatera

Eto zašto volim smrt

Vojislav Despotov je rođen u Zrenjaninu 1950. godine. Umro je 2000. godine. Objavio knjige pesama: Prvo tj. pesmina slika reči (1972), Trening poezije (1977), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi ( 1989), Veseli pakao evropoezije (1990), Neočekivan čovek, esej u stihovima (1991), Deset deka duše (1994). Pisao je i romane, eseje. Objavio je više od dvadeset radio-drama, kao i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost Hey Joe
Ceslav 01 S

Verovati, ne verovati

Moje znanje je neveliko, a pamet kratka

Ustajati ujutru i ići na posao, biti povezan s ljudima osećanjima ljubavi, prijateljstva ili otpora - i sve vreme razumeti da je to privremeno i tobože. Jer, stalna i stvarna bila je u njemu nada, toliko jaka da ga je sam život razdraživao. Evo, odmah, za minut, trebalo je da uhvati - upravo, šta? Čarobnu formulu, u kojoj je bila sva istina o životu. Prao je zube, a ona je bila tu, tuširao se i skoro ju je izgovarao, da nije ušao u autobus, možda bi mu se javila, i tako ceo dan
Hotel Moskva

Sedmica sa sedam nedelјa: „Moskva“, 1922—1924.

Ujević, vrhovni sveštenik moje bezimene religije

„Moskva“ je postala moja škola, moj univerzitet, moja akademija, moj duhovni i duševni hram. Ako smem tako konvencionalno da se izrazim, vrhovni sveštenik te moje bezimene religije bio je Ujević. Kao grom iz vedrog neba pogađale su njegove metalne rečenice, često zajedlјive, uvek bremenite neizmernim znanjem. To je za našu sredinu bilo nešto nečuveno, u neku ruku monstruozno. Neiscrpne diskusije o mnogim tada gorućim temama, odvijale su se u znaku „za“ i „protiv“. Ujevićeva klošarska zapuštenost bila je legendarna. Stalno se češao i grebao i masnim prstima vrteo dlake svoje brade. Ali sve to nije bilo važno za mene. Nјegovo živo munjevito sveznanje, njegova retorika i dijalektika, njegova perverzna dosetlјivost, sve me je to toliko očaralo i zadivilo, s Lelekom sebra pred očima, da brilјantnijeg retoričara, bogatije lјudsko pamćenje u službi invencije, paradoksa, borbenosti i duhovitosti nikad u svom životu nisam sreo. Sumnjam čak da naš Tin ikad može biti prevaziđen. Za mene, gimazijalca, Ujević je bio otkrovenje, nedostižni ideal. Ta spektakularna dronjavost i prlјavština bile su za mene simbol samostalnosti i svemoći duha. Telo i sve na telu ništavno je. Jedino vredi misao negovati u sebi, i to misao izrečenu izvorno, stvaralački, u suptilnim improvizacijama, u svoj raskoši i neiscrpnoj riznici tajne našeg jezika
Selii2

Sećanja: Književno stvaranje

Literatura vrijedi samo ako teži nemogućem

Ta obeshrabrenost, klonulost, nevjerovanje u sebe, ostavili su traga na meni sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u sebe, zato svakom poslu prilazim kao početnik, strahujući od negativnog suda. Zanimljivo je kako sam 1959. sklopio ugovor s izdavačkim preduzećem »Svjetlost« o štampanju prvog romana »Tišine«. Insistirao sam na tome da se u ugovor unese klauzula koja me obavezuje da roman predam do određenog datuma, inače sam obavezan da plaćam kaznu od 5000 dinara za svaki dan poslije ugovorenog roka
Done92

Poezija bunta i otpora

Senadin Musabegović: Rastanak

U uvodnom delu svoje knjige „Rajska lopata” Senadin Musabegović eksplicitno objašnjava njenu nameru. On kaže: Tek u miru rat počinje da kreira našu unutrašnjost, da nam iznutra kožu steže i da nas kroz tišinu pritišće i u sebe umotava. Rječju: tek u miru počinjemo odista biti svjesni koliko je rat u nama ucrtan, iako mi više nismo neposredno u njemu. Odakle, međutim, vreba smrt u miru, pita se Musabegović i odgovara: Smrt sada dolazi iz nas samih, iz naših nevezanih misli, preplašenih pokreta. Kako onda uopšte da u miru, u kakvom sada živimo, artikulišemo i izrazimo sva unutrašnja rasula kroz koja smo prošli i koja su u nama? Jer: ako ih ne artikulišemo, onda će ona nastaviti da nas, kao potisnuti krik, iznutra razjedaju i rastaču. (...) Ova je poezija samo jedan napor da se ispusti krik koji će probiti opnu tišine što nas pritišće i steže (Dragoljub Stanković)
Ringga2

On ljubi hladni kam

Tibulo

A kvirit stoji mlad,/ I s čudne statue te, sanjive ne svodi oči,/ I gleda bajni rad…/ I zora sinu već, a on je stajao budan
Lenkasam7

Razgovor kao (ne)razumijevanje

Zaboravljeno umijeće dijaloga

U doba Zooma i društvenih mreža, sve što govorimo se svodi na slogane i nadvikivanje. Vrijeme je da naučimo ponešto od majstora dijaloga
Famil 02 S

Mogla bih se ograditi od porodice

Moja loza ima dar da vam skrati liniju života

mogla bih se ograditi/ mada sam svesna/ da postoji crta/ koju bi neko mogao da pređe/ i moja ruka postala bi stričeva,/ noge bi uzele tatin korak,/ a usne proklele dedinim rečima
Meša Selimović

Sećanja: Zatvor

Smrt kao crna ptica kruži iznad nas

U samom početku, kad sam zatvoren, ostao sam u ćeliji sam, bez vode i hrane dva ili tri dana. Treće noći sjedio sam na palači, drvenom uzvišenju, ošamućen, u omaglici, nekako ugodno odsutan, jedva osjećajući tijelo, blaženo mirno (valjda tako nastupa smrt; to iskustvo mi je diktiralo ono raspoloženje glavnog junaka u zatvoru, u romanu »Derviš i smrt«; »Postalo mi je jasno kako čovjek umire, i vidio sam da nije teško. Ni lako. Nije ništa. Samo se sve manje živi, sve manje se jest, sve manje se misli, i osjeća, i zna, bogato životno kolanje presušuje, i ostaje tanki končić nesigurne svijesti, sve siromašniji, sve beznačajniji. I onda se ne desi ništa, ne bude ništa, bude ništa. I ništa, svejedno.«) Osjećajući kako se gubim, ne žaleći, »gubio sam osjećaj življenja, nestajala je granica između jave i sna«
Kolim 04 S

Priče sa Kolime: Crveni krst

Civilizacija i kultura napuštaju čoveka za nekoliko nedelja

Logor je u potpunosti negativna škola života. Ništa korisno ni potrebno niko odatle nije izneo: ni sam zatvorenik, ni njegov upravnik, ni njegovo obezbeđenje, ni nevoljni svedoci − inženjeri, geolozi, lekari − ni pretpostavljeni, ni potčinjeni. Svaki trenutak logorskog života je otrovan. Tamo ima mnogo stvari koje čovek ne bi trebalo da zna, ne bi trebalo da vidi, a ako ih je i video − bolje da umre