Tekstovi sa tagom: književnost

Mi bismo, ipak, u nedostatku težih, visprenijih i računskih podataka, zadržali sva dosadašnja pomoćna sredstva, neka ih: i biografiju, i ispovest, i gramatičke osobine, i ono što se zna o karakteru pisca, i o boji njegovog stvaralačkog časa, i o nameni njegova napora, i o slučaju početka, i pravilu težnje. Ali da budemo svesni: da su to sredstva, samo sredstva! I to nesavršena, gruba, jadna, i naivna, sredstva! Malo je tamnije ono što traže Kroče i Valeri. A i to ima svoje neprelazne i bolne granice. I to je, dakle, malo i kratko. Ostaje još ona bergsonovska ljubav, ona simpatija, intuicija, rezonansa, satreperljivost. Mi nemamo ništa bolje na raspolaganju

Ali te živog, i na javi/ dozivam, čuješ, da se javiš./ Ta vrata koja otvori ti/ ja nemam snage zalupiti

Prije četrdeset ili pedeset godina, kad sam bio mlad, među seljacima nije bilo ljekara i seljaci su se vrlo dobro osjećali bez njih. Ne, bolest nije zlo; smrt nije zlo. Jedino zlo je kad ljudi čine nepravdu.

Zapisano je da je Volt Vitmen posetio Nju Orleans 1848. godine, a napustio ga posle tri meseca zbog navodne ljubavne afere sa jednom građankom. To je postalo temom jedne od njegovih najpoznatijih „heteroseksualnih“ ljubavnih pesama, za koju je, pošto je pronađena među rukopisima iz 1925. godine, utvrđeno da i nije baš tako strejt. Vitmen je, naime, promenio rod voljenog subjekta kako bi pesmu učinio mogućom za štampanje.

Primetila sam da su pisci koji veličanstveno vode ljubav mnogo manje veliki pisci od onih koji to rade manje dobro i u strahu. Talenat i genijalnost ne ide sa nasiljem, za njih je to što i smrt. Lažni pisci nemaju ove probleme. Oni su zdravi i s njima se može biti potpuno siguran.

Negde na svetu ima još narodâ i stadâ, ali ne kod nas, draga braćo: u nas ima država. Država? Šta je to? Evo! Otvorite uši, jer ću vam sada reći svoju reč o smrti narodâ. Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno, i laže; a evo ova laž gmiže iz njegovih usta: »Ja, država, ja sam narod.«

Tako se i čovjek vraća s putovanja — glave otrežnjene i zabodene u vlastita prsa, sa blagim osjećanjem stida — da se je usudio povjerovati u nešto što u zbilji jedva da se ponegdje nazire, kao vrst pukotine u prostoru ili sjene koja se spušta u neko noćno vrijeme, kada ulicama tumaraju duhovi i čudne spodobe, i kada lišće na stablima u drvoredima pod prozorima starih dvokatnica zatreperi sjajem stare, potamnjele srebrnine, plemenitog materijala kojega više nitko ni za što ne koristi, i koji više nikome ništa ne znači…

Šta je to što "Muficu" u potpunosti razlikuje i dijeli od tzv. duha vremena, od vladajućeg kanona, od norme ove epohe? Prije svega, rekao bih, odsustvo svake patetike, apsolutno izbjegavanje prenemaganja i one vrste djetinjarenja, koje s normalnim djetetom zapravo nema nikakve veze budući da djetetu najčešće prilazi kao kretenu te se tako prema njemu i odnosi. "Mufica" je ozbiljan rukopis o odrastanju djevojčice, koja mora da se, bez majčine pomoći i brige, suoči sa svijetom i njegovim čudesima (iz pogovora Gorana Babića)

On istog časa zatraži da mu pozovu večnog neprijatelja, Tamanitelja Duša, i zatraži od njega da ga pusti odatle, potkrepivši svoj zahtev činjenicom da za života bio pravoveran i da je uvek vodio pobožan i svetački život.

Đovanijev dodir uvek je u meni budio želju; međutim, sada me njegov vrući, slatkasti dah terao na povraćanje. Odmakao sam se koliko sam god mogao i otpio gutljaj konjaka.

Moni de Buli stigao je do profanacije, do laicizacije aristokratskog nadrealizma, on koji je i tu bio fakultativan, zamenljiv, ureknut svojim fakultativnim Ja. Ničega mrgodnog, toržestvenog, dostojanstveničkog (u duhu maga i vrača posvećenih u tajnu azbuku, u tajne alhemijske radnje) u njegovom stavu, sve je profano zato što je proizvoljno, pa zato pred njim ne može da se ponovi reč o „diktaturi duha“, iz herojskog doba nadrealizma: on je cviljenje praznine, koja pređe u smeh da bi se ponovo negde, između dva grcaja, između dva talasa lakoće, ispod površine sjajne nebrižljivosti, čak naoko bezbrižnosti, ponovo naslutila (Radomir Konstantinović)

Ali čovjeka ne usrećuje samo zadovoljenje njegovih organskih nagona, niti ono garantira njegovo zdravlje. Njegov problem nije u tom da prvo zadovolji svoje fizičke potrebe, a tada, kao vrstu luksuza, razvija svoje strasti ukorijenjene u karakteru.

Sveštenik silovao devojčicu. Devojčicu? Da li to znači da je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi preovladala reformatorska struja?

Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije.

Cuclica, pelenica, portiklica, zvečkica,/ dečačić, hvala Bogu i kucnuti u drvo, zdrav,/ liči na roditelje, na mače u kotarici,/ na decu iz svih drugih porodičnih albuma