Tekstovi sa tagom: književnost

Prva pesnička zbirka Bjaloševskog “Obrti stvari” naslovom se nadovezivala na epohalno Kopernikovo delo “O obrtima nebeskih tela”. Kopernik je proučavao kretanja u kosmosu, a Bjaloševski je proučavao kosmos svakodnevnih stvari oko sebe, i to onih najneuglednijih, najnepesničkijih, iz svakodnevne upotrebe i već izišle iz upotrebe, zatim svet stvari svoje studentske sobe, svet ulice, varšavskih predgrađa, svetpoljskih palanki, i sve je to opisivao igrajući se, radujući se, oponašajući svečani stil klasične poezije, ali i ironizujući, naravno, taj uzvišeni patetični stil, podsmevajući se svoj toj voljenoj i cenjenoj civilizaciji i njenim tekovinama (Petar Vujičić)

”Stotina dubokih samotnosti sačinjava grad Veneciju — to je njezina čarolija. Slika za ljude budućnosti”.

U krajnjoj liniji, ono što pisac govori može delimično da rasprši oreol tajanstva koji obavija boravak u zatvoru. U svesti većine ljudi zatvor je nepoznanica, i stoga je u nečemu blizak pojmu smrti, koja predstavlja granicu neizvesnosti i lišavanja slobode. U svakom slučaju, samica se bez mnogo kolebanja može uporediti s mrtvačkim sandukom. Aluzije iz zagrobnog sveta u diskursu o zatvorima predstavljaju opšte mesto svakog jezika, sem ako ti razgovori nisu prosto tabu. Zato što sa pozicije obične čovekove stvarnosti, zatvor odista i izgleda kao vrsta zagrobnog života, koji je strukturisan nejasno i neumoljivo, baš kao i svaka teološka verzija carstva smrti, koja uglavnom obiluje sivim tonovima.

Kak je navek bilo, navek tak mora biti,/ da muž mora iti festunge graditi,/ bedeme kopati i morta nositi,/ z repom podvinutim kakti kusa biti./ Kmet ne zna zakaj tak baš mora biti,/ da su kmeti gladni, a tabornjiki siti

Izdavačka kuća Otvoreni kulturni forum sa Cetinja objavila je nedavno novu pesničku knjigu Tomislava Markovića “Napred u zlo”. Izdavač knjige je Milorad Popović, a urednica izdanja Dragana Tripković. Knjgu je likovno opremila Suzana Pajović. Knjiga predstavlja presek Markovićeve poezije kojem se priključuje pregršt novih stihova. Tu su sve standardne teme ovog pesnika: ludičko demontiranje nacionalizma, tranzicija iz stanja klanja u stanje poricanja, uloga književnosti u nacionalističkoj kontrarevoluciji, spaljivanje Vijećnice u Sarajevu, istorijski revizionizam koji demonizuje partizane, a četnike određuje kao borce za slobodu; antihrišćanske delatnosti Srpske pravoslavne crkve; nekritičko veličanje Gavrila Principa u procesu crnorukaškog Apis-menjavanja i potpuno brisanje socijaldemokratskog nasleđa Dimitrija Tucovića. Sve to uz obilje jezičkih igara i razobručeni humorni stil

Ovo je jedan skromni prilog borbi Dobra protiv Zla. Autor donosi nekoliko identikitova (fotorobota) koji nam pomažu da prepoznamo razna lica Princa Tame. Ovdje su navedeni samo demoni duga trajanja, aktivni u svijetu već stoljećima ili tisućljećima.

Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla. što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama.

Jednom, već za vreme bolesti koja ga je odnela, videvši kako se i koliko ona muči s njim i poželevši da je malo razgali, Bulgakov ju je zamolio da sedne na ivicu postelje i rekao joj je: »Ljusja, hoćeš li da ti ispričam šta će se desiti? Kada ja umrem (načinio je gest koji je onemogućavao njen pokušaj da mu se usprotivi), dakle, kada ja umrem, ubrzo će početi da me objavljuju. Časopisi će se svađati zbog mene, pozorišta će otimati jedno drugom moje komade. I tebe će svuda početi da pozivaju da iznosiš svoja sećanja na mene. Izaći ćeš na scenu u crnoj somotskoj haljini s lepim izrezom na grudima, kršićeš ruke i reći ćeš dubokim tragičnim glasom,- ,Odleteo je moj anđeo'... I oboje smo«, pričala je Jelena Sergejevna, »neodoljivo počeli da se smejemo: činilo nam se sve to tako nestvarno. A, eto, ostvarilo se. I kada me pozivaju, sećam se reči Mihaila Afanasjeviča i nisam u stanju da govorim.«

Moja slaba strana bilo je rodoljublje i do propasti me dovelo moje uporno nastojanje da služim svojoj zemlji.

A spavala je kao verenica:/ na rubu sreće prve ljubavi,/ ko pre no počnu mnoga vaznesenja/ mlade vrele krvi.Dok joj nisu nož/ zarili u belo grlo i prebacili/ purpurnu pregaču od mrtve joj krvi/ preko bedara.

Sylvia je za svoju poeziju platila visoku cenu. Iscrpljena i izmučena, 11. februara 1963. pokleknula je u borbi sa depresijom. Svet u kojem je živela postao je nepodnošljiv i stoga ona u osvit zore otvara plinsku peć i stavlja glavu u pećnicu. Uspeva u nameri koja joj nije pošla za rukom deset godina ranije.

Dve pesme beogradskih nadrealista objavljene u almanahu “Nemoguće” u rubrici Budilnik. Prva pesma je kasnije postala deo Vučove poeme “Humor Zaspalo”, a druga je objavljena u Matićevoj knjizi “Bagdala”.

Istina je da mi se, bez obzira na oblik i savršenost, nužnost zajednice čini nametnutom, ali je takođe istina da bi bez organizacije, koja mi obezbeđuje umerene prednosti, tzv. civilizacije, ovakav kakav sam, po svoj prilici, jadno propao u svakoj iole ozbiljnijoj slobodnoj biološkoj utakmici.

reč koju nismo rekli/ iz gordosti/ poseta koju nismo učinili/ povlačeći se od nekorisnog/ uzajamnost/ koju nismo priznavali/ jer nam se činilo/ da smo i sami/ vrlo jaki

"Da Te sada neće biti – mislim da razumijem. No svejedno strepim. U svim tim danima svagda me je iznenada hvatala neka gotovo zagonetno prodorna strepnja." (Iz pisma Heideggeru)