Tekstovi sa tagom: književnost

Rembb 01 S

Pesnička starudija

Artur Rembo: Alhemija reči

Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti
Mejso1

To je bio specijalista

Za srce

"Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja!
Mirko Kovač

Sve što nije večno

Srećan je onaj ko svoju pesmu ne plati glavom

Priče o smrti Branka Miljkovića još zadugo nisu prestajale. Njegov otac Gliša, koji je godinama provodio dobar dio vremena pokraj sinova groba (više puta sam mu pravio društvo) uporno je tvrdio da je Branko ubijen na drugom mjestu i mrtav odnesen i zakačen za tu granu. I pisac Zlatko Tomičić u svojoj knjizi tvrdi “da su ga ubila dva agenta Udbe koji su došli radi toga iz Beograda”. Pjesnikov intimus Petar Džadžić, sve tamo do kraja osamdesetih, ostao je pri onome što je napisao u svome ogledu Branko Miljković ili neukrotiva reč, a to je da se Branko ubio zbog jedne žene “koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban”. Krajem osamdesetih Džadžić korigira svoje nekadašnje stajalište; sada mu povijesni događaji idu na ruku, a nacionalizam ga hrabri i oslobađa stega. Tih godina Džadžić je nacionalist blesavog tipa, opsjednut urotama i uvjeren da “zlo dolazi sa Zapada”. Tada lansira novu teoriju o samoubojstvu Branka Miljkovića; više to nije žena koja mu nanosi poraz, nego osjećaj sramote i poniženja što je napisao pjesmu o Titu
Firr 04 S

Idioti uobraženo preplaviše ulice

Vesela pesma

"Ako je iko uspeo da otkrije ritam poezije bunta u ritmu narodske fraze inata i da tako ono što nečujno, i prezreno, prolazi kao konvencija, to je u ovo doba bio on: ukus svakodnevnog govora, između Slavije i Kalemegdana, iz ovog vremena, oseća se iz nekih stihova koje je ostavio za sobom. U izvesnim trenucima, Poljanskova lirika je lirika beogradskog, uličnog ,demokratskog jakobinstva, a reč njegova podseća na grubo odrezanu krišku crna hleba, na rakiju od šljiva. On je pesnik koji je osetio mogućnost populističke poezije, otvarajući se živom govoru, zaista neusklađenom i neuskladljivom sa jezikom književnog »beogradskog stila«" R.K.
Marijj 77 S

Puškinov vitez u podrum se skriva

Volim

Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage, „revolverski pucanj iznutra“ (Branko Miljković )
Aapo 02 S

Na rubu travnjaka pijanac spava

Pesma o kraju sveta

Sebe je uvek prvenstveno smatrao pjesnikom, i to hermetičkim pjesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem
Radomir Konstantinović

Književna kritika – pseudonauka ili umetnost?

Satreperenje Midhata Begića i Radomira Konstantinovića

I Begić i Konstantinović u svojim esejima književno stvaranje prikazuju kao nešto sudbinski važno, kao rezultat unutrašnje drame pisca, kao ličnu životnu i intelektualnu pustolovinu, jedinstvenu i neponovljivu, kao što je jedinstvena i neponovljiva ličnost pisca i svakog čoveka, za njih je književnost ta gombrovičevska eksplozija energije, rad duha koji se stvara, igra snaga koje se ne daju u potpunosti kontrolisati. „Piši ne kao pseudonaučnik, nego kao umetnik”, poručivao je Gombrovič kritičarima, a naš dvojac je upravo od kritike napravio umetnost
Faffa 04 S

Kupio sam okove

Za tebe ljubavi moja

Žak Prever se prvi put pojavljuje 1925. godine, na samim počecima nadrealističkog pokreta, kada upoznaje Bretona. Međutim, Preverova ideologija i odbojnost prema teoretisanju nadrealista, istog udaljava od ovog pokreta, da bi nešto kasnije iz njega bio i isključen
Simborr2

Tako težak da se može opisati osmehom

Nekada smo svet znali nasumice

“Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Piše zadivljujuće malo. A ipak u tom pisanju postoji neverovatno bogatstvo, čak rasipništvo, jer u klici pojedinih pesama (kako piše kritičar Ježi Kvjatkovski) - ima materijala dovoljno za čitavu pesničku zbirku” (Petar Vujičić, Savremena poljska poezija)
Oscc1

Fernando Pesoa o Oskaru Vajldu

Da je bio Bog, bio bi ateista

Pesoa je napisao bezmalo dvadeset zapisa o Vajldu, neke na engleskom, neke na portugalskom jeziku. Izvesni su bili naslovljeni kao „Odbrana Oskara Vajlda“, drugi su bili nacrti za predgovor planirane knjige prevoda izbora iz Vajldovog dela. Pesoa je imao ambivalentan stav prema Vajldu, kao i prema nekim drugim svojim književnim opsesijama, pre svega prema Šekspiru. Načinio je čak i Vajldov horoskop, a popratio ga je podacima o sopstvenim astrološkim znacima. Kako god bilo, obojica su preminula istog datuma, 30. novembra, mada ne i iste godine
Fllm 01 S

Majstor i Margarita

Mesire, meni se više dopada Rim!

Azazelo koji se beše rastao sa svojim savremenim odelom, to jest sakoom, krutim šeširom, lakovanim cipelama, obučen kao i Voland u crno, nepomično je stajao nedaleko od svojega gospodara, kao i on ne otržući pogled sa grada
Pokri21

Osam nogu ima

Spisak

U zbirci pesama „Kora“ nalaze se četri ciklusa pesama: „Opsednuta vedrina“, „Predeli“, „Spisak“, „Daleko u nama“. Ciklus pesama „Spisak“ bi se tematski mogao podeliti na četri grupe: prvu obrazuju pesme o domaćim životinjama, drugu pesme o svetu flore, treću pesme o predmetima koje je čovek stvorio, a četvrtu samo jedna pesma o predmetu iz prirode
Kenta 01 S

Fantastična zoologija

Kentaur

Najpoznatija je priča o kentaurima ona koja opisuje njihov boj sa Lapitima nakon svađe na svadbenom piru. Za kentaure je vino predstavljalo nešto novo; usred gozbe jedan je pijani kentaur uvrijedio nevjestu i prevrnuo stolove, pa je tako došlo do poznate kentauromahije, koju će Fidija, ili neki njegov učenik, ovjekovječiti na Partenonu, Ovidije opisati u XII knjizi Metamorfoza, i koja će inspirisati Rubensa. Pošto su ih Lapiti pobijedili, kentauri su morali napustiti Tesaliju. U drugom sukobu s njima, Herkules je pogubio gotovo čitavo pleme kentaura svojim strijelama
Aapo 29 S

Kvazifobije drugoga reda

Istinski strahovi su uvijek individualni

Tuđi je strah, uglavnom, beznačajan. Uopće nije za strahovati. Pomislimo, e da je nama takav strah, lako bi se sa njim nosio. Moji strahovi su, uključujući i one sitne, redom strašni
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (11)

Publicista i propovednik: Odreći se slobode i pokoriti se nužnosti

Dostojevski je kao čovek akcije potčinio svoje druge oči onim običnim ljudskim očima koje su u saglasnosti sa ostalim čulima, pa i sa razumom. On je hteo da nauči ljude kako treba da žive ili — da upotrebimo njegov izraz — kako da se »nagode s Bogom«. Ali, teško je nagoditi se s Bogom kao što je još teže urediti život bez Boga. Sam Dostojevski nam je to rekao u svom Velikom inkvizitoru: otkrovenje se ne daje ljudima da bi im se život učinio lakšim — da bi se kamenje pretvorilo u hlebove. Otkrovenje nije dato ljudima da bi usmerili »istoriju«. Istorija zna samo za jedan smer, onaj koji vodi od prošlosti prema budućnosti — »otkrovenje« pak pretpostavlja drugu dimenziju vremena. Onaj ko hoće da ima uticaja u »istoriji« mora se odreći slobode i pokoriti nužnosti. Zbog toga je umni duh i veliki kušač govorio Hristu: Daću ti sve ovo ako padneš i pokloniš mi se! Onaj ko se ne bude poklonio principu — »dva puta dva jesu četiri« neće nikada postati gospodar sveta