Tekstovi sa tagom: književnost

Branko Ćopić

Branko Ćopić: Kujem svoju žicu

O sebi bih najradije čitao neku negativnu kritiku

Službeni glasnik objavio je prošle godine knjigu “Branko Ćopić: Kujem svoju žicu” koja na 400 stranica donosi izbor Ćopićevih intervjua nastalih u periodu između 1950. i 1983. godine, izbor iz prepiske velikog pisca i bogatu kolekciju fotografija iz arhive. Priređivačica knjige Olga Krasić Marjanović na kraju predgovora kaže: “Ova monografija je podsticaj i sadašnjim i budućim istraživačima, ali i, možda, obavezujući zadatak uvaženim visokim institucijama da završe obradu ostavštine Branka Ćopića i izrade kompletnu bibliografiju pisca. Jer kroz deo Ćopićevog života i stvaralaštva prelamala se I istorija stvaranja posleratne Jugoslavije u čiji se osvit raspada ugasio i život pisca koji ju je voleo I stvarao deo njene istorije”. Iz monografije prenosimo intervju koji je za zagrebački “Start” napravio Boro Đorđević u januaru 1977. godine
Marijj 88 S

O beskorisnosti revolucije

Protiv svega što je učinjeno od Adama

Čitam stranice o Jovijanu, svetom Baziliju i nekolicini drugih. Sukob između ortodoksije i hereze, u prvim stoljećima, nije besmisleniji od ovoga na koji su nas svikle moderne ideologije. Načini sporenja, strasti u igri, ludosti i sprdačine gotovo su isti. U oba slučaja sve se kreće oko irealnog i neprovjerljivog, koje oblikuju slojevi dogmi, kako religioznih tako i političkih. Povijest će postati snošljivom samo ako se izbjegnu i jedne i druge. Tačno je da će ona tada, u svakom slučaju, prestati kako za one koji trpe tako i za one koji je prave.
Andrej Nikolaidis

“Bildungsroman”, nova knjiga Andreja Nikolaidisa

Dok se tijelo smanjuje, raste otpornost na zemaljska iskušenja

Knjiga Andreja Nikolaidisa “Bildungsroman” objavljena je u izdanju Otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja. Radi se o Nikolaidisovim pričama nastalim u periodu od 1997. do 2015. godine. Urednik izdanja je Milorad Popović, a izdavač Goran Martinović. Knjigu je likovno opremila Ana Matić. U knjizi se nalaze priče “Tijela”, “Promjena”, “Mraz”, “Divni i užasni život Miraša Varvarina”, “Mesar”, “Tako mnogo vremena za tako malo stvari”, “Odlaganje”, “Bio je strašan tip”, “Mala enciklopedi ja ludila” i “Tomović”. Andrej Nikolaidis rođen je u 1974. u Sarajevu. Najvažnije knjige: „Mimesis” (roman), „Sin”, „Dolazak”, „Devet” (trilogija „Tamno pokoljenje”), „Homo Sucker: poetika Apokalipse” (eseji), „Mađarska rečenica” (roman). Dobitnik je više prestižnih nagrada, između ostalih „Meša Selimović” (za najbolji roman napisan na prostoru Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Crne Gore, za roman „Mađarska rečenica”), „Nagrade Evropske unije za književnost” (za roman „Sin”) i crnogorske državne nagrade „Miroslavljevo Jevanđelje” (za roman „Odlaganje. parezija”). Njegovi romani prevedeni su na petnaest jezika, između ostalih na engleski, njemački, italijanski, turski. Živi u Ulcinju. Iz nove Nikolaidisove knjige prenosimo priču “Tijela”
Apokrr 27 S

Čovjek je stvoren za prijateljstvo

Rat je sladak onima koji ga nisu iskusili

Ako ima ičega u ljudskim postupcima čemu treba sa oklijevanjem i kolebljivošću prilaziti, što treba svim mogućim sredstvima izbjegavati, čega se treba čuvati i kloniti, to je izvan svake sumnje rat. Od njega nema ni jedne stvari ni ubitačnije, ni kobnije, ni razornije, ni tvrdokornije, ni gadnije, jednom riječju čovjeka nedostojnije, da ne kažem hrišćanina. A ipak, pravo je čudo kako se danas na svim stranama lako ulazi u rat iz bilo kakvog razloga, s kakvom ga svirepošću i neočekivanošću vode ne samo neznabošci nego i hrišćani, ne samo svjetovnjaci nego i svećenici i biskupi, ne samo mladići i neiskusni ljudi nego i starci koji su ga mnogo puta iskusili, ne toliko obični narod i svjetina po prirodi kolebljiva, nego naročito knezovi, čija je dužnost da mudrošću i razumom smiruju nepromišljene i prenagljene nagone pomahnitale svjetine. Ima i pravnika i teologa koji na ta bezbožna djela podstiču i, bolje reći, prskaju na njih hladnu vodu.
Aart 01 S

Kazanovini Memoari: Devojka u dečačkoj odeći

Devičanstvo je detinjasta uobrazilja

Đakomo Kazanova u svojim Memoarima ispisuje najautentičnije svedočanstvo o životu i društvu u 18. stoleću. Pet romana, dvadeset komedija, cijela hrpa novela i epizoda, što Stefan Zweig vidi sadržano u njegovom autobiografskom delu, nabubrelo i prezrelo obilje najšarmantnijih situacija i anegdota, sve je to sabijeno u jednu jedinu bujnu i prebujnu egzistenciju. U tom neobičnom delu se pojavljuje jedan život, sam po sebi već pun i zaobljen kao savršeno umetničko delo koje gotovo da i ne treba da sređuje i doteruje umetnik i izumitelj. Za ovu priliku vam donosimo jednu od najzanimljivijih epizoda iz Kazanovinog dela.
Kipos 01 S

Dvije pjesme

Molim vas lijepo, očešljajte mi uši!

Plač po moru, krik i rosica/ obudovje minonosica./ Zašto nam je nepodnosivo/ u tom svijetu minonosivom?
Bubs 01 S

Šta se to sa mnom desilo?

Preobražaj

„Ah, bože“, pomisli on, „što sam ja izabrao naporno zanimanje! Iz dana u dan na putu. Poslovna uzbuđenja su mnogo veća nego kad se radi u sedištu firme, a sem toga na vratu su mi nevolje s putovanjem, brige oko hvatanja vozova, neredovni, loši obedi, i neprestano druženje sa novim ljudima, koje nikad ne traje duže, nikad ne postaje srdačno. Đavo neka sve to nosi!“ Osetio je lak svrab na vrhu trbuha; polako se na leđima odgurao bliže naslonu postelje, da bi lakše mogao podići glavu; ugledao je mesto koje ga je svrbelo, osuto sve samim belim tačkicama, o kojima nije znao šta da misli; i hteo je da jednom nogom opipa to mesto, ali je odmah povuče, jer ga prilikom dodira prođoše žmarci.
Marijj 93 S

Knjiga nespokoja

Danas mi je sinulo da sam niko

Ja sam predgrađe neke varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli.
Aatols 02 S

Istina je važnija od Hrista

Razobličavanje crkvene prevare

Bilo kako da neko shvata Hristovu ličnost, i njegovo učenje koje uništava zlo svijeta, i tako jednostavno, lako i nesumnjivo pruža dobro ljudima, ako ga samo ljudi ne izopačavaju, to čitavo učenje je prikriveno i pretvoreno u prostačne vradžbine kupanja, mazanja uljem, pokreta tijelom, zaricanja, gutanja komadića i sl., da od tog učenja ne ostaje ništa. I ako jednom neki čovjek pokuša da opomene ljude da učenje Hristovo nije u tim vradžbinama, molepstvijima, službama, svijećama, ikonama, već u tome da ljudi vole jedan drugog, da ne plaćaju zlo zlim, da ne sude, ne ubijaju jedan drugog, onda se digne povika onih kojima su te obmane korisne, i ti ljudi na sav glas, s nepojamnom drskošću, govore u crkvama, štampaju u knjigama, novinama, katihizisima, da Hristos nikad nije zabranjivao zakletvu, (prisegu) nikad nije zabranjivao ubistvo (smrtne kazne, ratove), da su njegovo učenje o neprotivljenju zlu izmislili neprijatelji Hrista sa satanskom lukavošću. (Propovijed Amvrosija, harkovskog episkopa, prim L.N. Tolstoja) I što je najglavnije, strašno je što oni ljudi kojima je to korisno ne obmanjuju samo odrasle nego, imajući na to pravo, obmanjuju i djecu, onu istu za koju je Hristos govorio da teško onome ko njih obmane. Strašno je to što ti ljudi, radi svojih sitnih koristi, čine tako užasno zlo, skrivajući od ljudi istinu koju je Hristos otkrio i koja im pruža takvo dobro – čijem hiljaditom dijelu nije ravna korist kojiu su oni dobili od svega toga što čine. Oni postupaju kao onaj razbojnik koji ubija čitavu porodicu od 5-6 duša da bi odnio staru potkošulju i 40 kopjejki. Njemu bi rado dali i sve odijelo i sav novac samo da ih ne ubije. Ali on ne može drukčije da postupa. Isto je tako i s religioznim varalicama. Mogli bismo se dogovoriti da dobiju i po deset puta više, da ih držimo u najvećem luksuzu, samo da ne upropašćavaju ljude svojim obmanama.
Apokrr 12 S

Estetika i egzistencija

Humor je iskra koja osvetljava široke predele života

Takve političke aktualizacije Antigone bile su veoma popularne posle Drugog svetskog rata. Hitler je Evropi doneo ne samo neizrecive strahote, već ju je lišio njenog smisla za tragično. Prema primeru borbe protiv nacizma, od tog vremena je svekolika politička istorija viđena i proživljavana kao borba dobra i zla. Ratovi, civilni ratovi, revolucije, kontrarevolucije, nacionalne borbe, revolti i njihovo gušenje, bili su prognani sa teritorije tragičnog i poslati pred pravdu sudija željnih kažnjavanja. Da li je to regresija? Povlačenje u predtragični stadijum čovečanstva? U tom slučaju, ko je uzročnik te regresije? Istorija uzurpirana od strane zločinaca? Ili naš način razumevanja istorije? Često sebi govorim: tragično nas je napustilo; moguće da upravo u tome i jeste prava kazna.
Marijj 97 S

Ona pripada svome svakodnevnom životu

Pustinje ljubavi

Ovi spisi potiču iz jednog mladog, sasvim mladog muškarca, čiji se život odvijao nije važno gde; bez majke, bez rodnog kraja, ne brinući brigu ni o čemu poznatom, bežeći od svakog moralnog pritiska, nalik na život već mnogih kukavnih mladića. Ali on, toliko mrcvaren i toliko smućen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne strašne i kobne nevinosti. Pošto nije voleo žene – iako pun krvi! – bio je vaspitao svoju dušu i svoje srce, svu voju snagu, u čudnim žalosnim zabludama. Iz osnova što slede – njegovih ljubavi! – koji su ga obuzimali u njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i njihovog svršetka, proističu pitoma religiozna razmišlanja. Možda će se neko setiti stalnog sna legendarnih muslimana, koji su ipak srčani i obrezani! Ali pošto ova čudnovata patnja poseduje izvesnu onespokojavajuću moć, treba iskreno zaželeti da ova Duša, koja je zabludela između svih nas, i koja, kao što izgleda, želi smrt, nađe u onom trenutku ozbiljnu utehu i da bude dostojna!
Woor 02 S

Srpski jezik: Tačka i zapeta je neki hermafroditski znak

Šta će nam toliki padeži?

Znak divljenja i znak pitanja profesor nam je sa manje teškoća objasnio, ali smo docnije, u životu, videli da to objašnjenje nije tačno. Po profesoru, na primer, znak pitanja bi trebalo uvek staviti na kraju upitne rečenice, dok u životu znak pitanja se može staviti iza reči: poštenje, ljubav, rodoljublje, plemenitost, dobročinstvo, vernost, prijateljstvo itd., pa bile te reči u sredini ili na kraju rečenice. Ili, ako hoćete, znak pitanja u životu možete staviti svud gde vam je volja i, verujte, uvek će biti na svome mestu. Počev od rođenja pa sve do smrti, svakoj pojavi u životu čovečjem pristaje znak pitanja.
Ceza 02 S

Nagrada za odvažnost i hrabrost

Rečnik simbola: Kraljeva kći

Kraljeva kći tumači se u odnosu na gotovo univerzalni mit o starom kralju. Stari kralj je pamćenje sveta, kolektivno nesvesno, onaj koji je sabrao sve arhetipove duge ljudske istorije. Kćer drži zatočenu: ona predstavlja individualno nesvesno koje se, bez vlastitog iskustva, ne uspeva izdići iz kolektivnog nesvesnog, svoga oca koji je opterećuje celom svojom prošlošću. Ali doći će kraljević, ili aktivni princip svesti, da je probudi i oslobodi tereta te stege; zauzvrat, ona će mu doneti deo tog pamćenja sveta, pa će a toj osnovi moći rasti usklađeno delovanje kraljevića i kraljeve kćeri, koji simbolizuje savez kolektivnog nesvesnog (stari kralj), individualnog nesvesnog (kraljeva kći) i svesti (kraljević).
žarko gavrilović

Na času profesora Nenada Veličkovića

Prekid predstave „Sveti Sava“ & komentari

Kovačevićev tekst, nakon nepunih devedeset minuta, svima nam je manje više „lego“ baš kao i žitije i historijski tekstovi o Svetom Savi koje smo radili tri sedmice za redom. Za kraj sata profesor Veličković želi provjeriti da li je nešto više od „onog što se da nabubati napamet“ ostalo uz studente. Stoga odlučuje završiti čas pitanjem: Kada bi sada u učionicu došao neko i rekao nam da se u Sarajevu priprema predstava koja bi mogla vrijeđati naša nacionalna ili vjerska uvjerenja, da li bi izašli na ulice bojkotirati je bez prethodnog gledanja ili čitanja predloška. 43 ruke u kabinetu se podižu u zrak
Marijj 84 S

Autofikcija i roman – sličnosti i razlike

Sresti se sa samim sobom, kao sa nekim drugim

Za kritičara bi možda moglo biti bitno da neko djelo u kojem se osjeća autofikcionalna dominanta, ne vrednuje isključivo kao roman, jer umnogome lišen motivacije i individualizacije, opterećen često direktnim esejističkim ili društveno-političkim razmatranjima, to bi mogao biti slab roman, iako je možda sasvim pristojno izrađena autofikcija. Tamo pak gdje je autor samom sebi prije svega zadao romaneskne okvire, kritičar se pak ne bi trebao libiti da zapazi preveliko oslanjanje na autorsko ja, neizrađenost likova, plošnost ideje, kao i nemotivisanost angažovanih pasaža, ne libeći se da pravedno presudi