Tekstovi sa tagom: književnost

Marijj 59 S

Krasnoga li dobermanića

Najdraže dite na četiri noge

Kad smo kod najboljih prijatelja, sa pasima ne možete razminjivat salvete, četat s njima na Fejzbuku niti vam mogu bit jamci za kredit. Svaka njima čast, ali mislin da je to prijateljstvo malko precijenjeno.
Sello 01 S

Sivonjin unutrašnji monolog

Razmišljanje jednog običnog srpskog vola

Pa zar onda - produži on dalje svoje tužne misli - nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam iikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu.
Aabra 21 S

Bez stepenica, bez plota

Male nevešte kuće

Miodrag Stanisavljević je jedan samosvojan čovek i osoben glas u srpskoj poeziji. On već četiri decenije ispisuje prepoznatljive stihove, poeziju i drame za decu, filmsku i pozorišnu esejistiku, i u poslednjih desetak godina komentare na naša društvena zbivanja u listu Republika. No i pored vrhunskih književnih rezultata koje ostvaruje desetljećima, on nije postao miljenik književne kritike. Njegova višeslojna poezija oduvek je tražila tumače, a znamo, kritičari ne vole da se udubljuju (Ibrahim Hadžić)
Adamss2

Posljedice rastuće kompleksnosti našega svijeta

O političarima

I političari su naime svojevrsni eksperti, premda samoproglašeni. Pa ipak, čak i činjenica da odista kompetentni eksperti služe političare s mediokritetskom inteligencijom ili pred njima pužu, nije tako loša, budući da i prvoklasni eksperti nisu jedinstveni oko bilo kojeg značajnog problema na svijetu.
Cirk 01 S

Bitak bez vremena: O Beckettovom komadu „Čekajući Godota“

Klaunsko komedijanje je slaba utjeha

Pokušaj da se iz ove slike o čovjeku i svijetu još ipak izvuku neke pozitivne, ili čak utješne crte, svodi se nakon svega na puko ubjeđivanje. Pa ipak se ovaj Beckettov komad po jednoj svojoj osobini razlikuje od gotovo svih onih nihilističkih dokumenata, u kojima se na literaran način iskazuje sadašnjost: po tonu. Ton pomenutih dokumenata ili obično sadrži onu ozbiljnost, koja se (pošto još ne poznaje onu humanu toplinu humora) opravdano naziva „životinjskom“; ili je (pošto mu uopće nije stalo do ljudi) ciničan, dakle opet nehuman.
Jailla 03 S

Godine koje su pojeli skakavci

Nesreća je u zatvoru zajedničko dobro

I kad čovek čita zarobljeničke uspomene i prati ta silna ingeniozna uspela bekstva, pita se da li je ijedan saveznički vojnik kraj rata dočekao u žicama. Ili je jedan broj begunaca u propagandne svrhe u logore vraćen da ga regularnim putem i pred kamerama opet oslobode. Ruskim je zarobljenicima bilo još lakše. Oni su ionako mučnom zarobljeništvu mogli dodati po desetak godina sibirskog logora i tako proširiti prostor za dramu.
Awar 01 S

Antiratna akcija (11)

Svitanje u rovovima

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje pesme Miloša Crnjanskog, Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Krleže, te drugih, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste.
Isou 01 S

Ateizam kao načelo javnosti

Opštenje s bogom kao otpadništvo od duha palanke

Ma koliko se ovaj duh palanke pozivao na boga kao na vrhovnu volju, dajući mu svako „prvenstvo", on od boga stvara samo svoju funkciju time što ga zadržava u sferi racionalno-pojmovnoj. On je „prvi izvor", „svevideći" i „sveznajući", onaj koji zna a o kome se ništa ne može znati. On je nad nama, i u tom smislu i iznad naših moći znanja, a naše je da sledimo i izražavamo njegovu volju a ne da pokušavamo da ga saznamo, da se pitamo o njemu, da opštimo sa njim. Duh palanke je u sferi religijskoj duh normativnog boga, i to pretežno u etičkom smislu, a znatno manje u smislu spekulativnom (najmanje u smislu mističkom), po onoj nužnosti po kojoj on moralni stav pretpostavlja i suprotstavlja filosofskom duhu, ali i zato što, kao duh opštosti, on traži jednog opšteg, normativnog i normiranog boga, sa kojim se ne može opštiti (zbog njegove uopštenosti), i sa kojim se ne sme opštiti, jer lično opštenje, kao mogućnost ličnog boga, znači otpadništvo od duha palanke.
Ccbb 01 S

Karl Kraus protiv laži ratnih zbivanja

Posljednji dani čovječanstva, opet

Problem književnog izraza bio je i ostao: kako da se suvremena tragedija operetne stvarnosti donese ne¬patvoreno, istinito i zbiljski? Karl Kraus je to pitanje riješio: citatom. On je citirao nepatvorenu stvarnost i prilijepio je u svoj ratni album kao izrezak iz jednog kriminalnog vremena. U tim izrescima ima humora, ali taj humor, to je "vlastito predbacivanje samome sebi, što nije poludio kod svoga tdravoga mozga kao svjedok savremenih stvari i događaja". U tom i takvom citiranju ima šopenhauerovske romantične mržnje na sve što je ljudsko, a oštrina toga gledanja ostala je bez takmaca.
Aa 14 S

Oglasi

Bogdan Popović, šef mlekadžinice "Cucla"

Nekoliko oglasa iz parodijske knjige “Pantologija novije srpske pelengirike”: Javljam poštovanoj publici da u mome književnome kotlu, (posvećenom meksikanskome bogu Teotlu, svakodnevno varim novu vaseljensku čorbu i kosmički đuveč. Osobito dobro ispada jedna retka kombinacija od sastojaka iz Manojlovića, Vinavera, Miličića, Crnjanskoga i Rastka Petrovića.
Marijpo 18 S

Škrgutava tugo hajdučka

Srbija, deset godina posle

Srbijo moja mala,/ nežnosti jedna velika,/ Srbijo, jedina ljubavna pesmo mog jezika./ Jer ti si kao svet koji volim, ista i uvek razna,/ veseli lik življenja i zaborav bola bez lika,/ pa si mi jedinica i ljubav neprolazna,/ spora kao večnost nebesa i prsati val ćuvika/ na kom raonik sunca oštrim zracima ore/ tihe, zelene mrmore
Bukk1

Julijana Adamović: “Divlje guske”

Dijete je prazna ploča koju ispisuje okolina

Dijete je prazna ploča koju ispisuje okolina; ono ne kalkulira i ne manipulira, stoji pred svima otvoreno i iskreno željno primanja ljubavi. No s vremenom raste i uči, prilagođava se (da li, doista?), usvaja istinu kakva jest, pa ubrzo postaje refleksija tuđih ljubomora, zavisti, trauma, neostvarenih želja i frustracija. Tračak nade da se dijete uspijeva otrgnuti asimilaciji takve okoline, bolnija je od svega. S pripovjednim glasom gurnuti smo u rascjep osobnosti gdje nas objeručke dočekuje tko zna kad stvoreni dualizam koji je tu, sad to razumijemo, bio daleko prije nas.
Jolandd 02 B

Danilo Kiš, jedan veliki i nevidljivi pisac

Ostati pesnik pred univerzumom politike

Protiv ideologiziranog i uniformnog sveta zvao je u pomoć komični, bujni, poletni rečnik Rablea. “Nažalost… ovaj viši tonalitet francuske literature, koji je počeo sa Vijonom, nestao je.” “Viši tonalitet francuske literature!” Kako dobro rečeno! Francuska, pre no što ju je upoznao, bila je za njega (kao uostalom i za mene) pre svega nacija Rablea, nacija mašte, zemlja gde su nadrealisti dugo “istraživali nesvesno, snove”. Sigurno nije tamo gde su ti isti nadrealisti počeli potom da pevaju u horu i da stoje mirno na himnu slobode. Kada je shvatio da je pogrešio, postao je još verniji Rableu, mašti, nadrealistima koji su dugo “istraživali nesvesno, snove”
Munnas4

Očajanje nije pogubno za čoveka

Da nije melanholije slavuje bismo danas pekli na roštilju

Opreznost je zahtevala da sve važno držim u sebi, da se ne rasipam mislima i teretom sve-mira. Uzdržanost je uvećavala groznicu vlastitog Ja, naime — očajanje pred svetom. To je povlačilo posebnost koja se u našim ‘’civilizovanim’’ društvima ne prašta tako lako. Kako da ne budem stepski vuk i olinjali pustinjak, pita se Hese, ,,usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. A ono što se u meni događa, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću!”
Akrist 02 S

Ključ nebeski

Kad je Avram uzimao u posed telo služavke Agare

Sarina odluka uopšte nije bila stihijski impuls srca. Takođe nije dolazila iz velikodušnosti. Poticala je isključivo iz skromnog znanja kakvo je stekla o porodici. Sara je znala da postoji opšti princip propisan od Boga, po kome je poziv čoveka da svoje postojanje produžava preko dece. Ako taj princip ne biva realizovan, porodica ne postoji, ne ostvaruje svoju suštinu. Radilo se, znači, o usaglašavanju suštine i postojanja, opšte prirode porodice sa individualnim konkretumom kakav je predstavljao par Avram i Sara.