Tekstovi sa tagom: književnost

Nebb 02 S

Jesen zrelih misli evo stiže k meni

Neprijatelj

Da l' će novo cvijeće koje duša sniva,/ U tlu što isprano ko pijesak počiva,/ Naći tajnu hranu, da do snage dođe?
Grašak 01 S

Čorbe za bednike

Volšebna kazna

Bukovski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na „ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu... na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa... (Tanja i Dragan Uzelac )
Labudovi

Bit će, po oblacima, da je već jesen

Bacač kamena

Kojigod kamen. Baci. I ne misli/ na to da kamen kad napusti ruku/ luduje svojim životom. Da snaga/ nije više tvoja:/ da tako sa kamenjem odlaziš odavde...
Mores 04 S

Povratak u Tipazu

Leto

Tajna koju tražim skrivena je u maslinovoj dolini, pod travom i hladnim ljubičicama, oko jedne stare kuće koja miriše na lozu. Više od dvadeset godina prolazio sam tom dolinom i dolinama koje na nju liče, raspitivao se kod nemih pastira, kucao na vrata napuštenih ruševina
Auss 16 S

Poezija bunta i otpora

Svitanje u Aušvicu

U uvodnom delu svoje knjige „Rajska lopata” Senadin Musabegović eksplicitno objašnjava njenu nameru. On kaže: Tek u miru rat počinje da kreira našu unutrašnjost, da nam iznutra kožu steže i da nas kroz tišinu pritišće i u sebe umotava. Rječju: tek u miru počinjemo odista biti svjesni koliko je rat u nama ucrtan, iako mi više nismo neposredno u njemu. Odakle, međutim, vreba smrt u miru, pita se Musabegović i odgovara: Smrt sada dolazi iz nas samih, iz naših nevezanih misli, preplašenih pokreta. Kako onda uopšte da u miru, u kakvom sada živimo, artikulišemo i izrazimo sva unutrašnja rasula kroz koja smo prošli i koja su u nama? Jer: ako ih ne artikulišemo, onda će ona nastaviti da nas, kao potisnuti krik, iznutra razjedaju i rastaču. (...) Ova je poezija samo jedan napor da se ispusti krik koji će probiti opnu tišine što nas pritišće i steže (Dragoljub Stanković)
Cetiri 01 S

Alhemija vremena

Dogodilo se u četiri ujutru

Tog 10. decembra 1996. poljska pesnikinja Vislava Šimborska dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Jasno je koliko je važna, ali sam u tom trenutku bio siguran da nikada nisam čuo za nju. Kada sam počeo da čitam njenu poeziju otkrio sam ovu simpatičnu pesmu: "Četiri ujutru"
Aansta 01 S

O, ne voli, ne voli ništa

Mizera

Tako potpunog anarhističkog pesnika, kao što je Crnjanski, mi nismo imali. Anarhizam njegov je totalan, sve do sopstvene svoje negacije. Taj anarhizam nije samo ideološki, u anti-tradicionalizmu Crnjanskog, u njegovom anti-nacionalizmu iz Lirike Itake; on je mentalni, u odbijanju svakog ostvarenja, svake sreće pre svega. Ljubav za nesreću, koju je Crnjanski uveo u našu liriku, nije literarna laž, već izraz dubokog odbijanja ma kakvoga ostvarenja, odbijanja koje ovoga pesnika nije uputilo dadaizmu, ali koje ga je, jedno vreme, duhovno sasvim približilo izvorima njegovim, onima koji inspirišu na odbacivanje svake večnosti, svakoga akademizma, svake opsesije ostvarenjem i posedovanjem (Radomir Konstantinović)
Koen 01 S

Fenomen: Leonard Cohen (4)

Magija nikada ne umire

Desmond Pacey je tekst napisao 1967. godine, a ogled je ujedno predstavlja suštinu predavanja koje je iste godine održao na Univerzitetu Ser Džordž Vilijams u Montrealu
Mores 03 S

Bolesno je leto

Fragment: Istina je sumnjiva

I bolesno je more i vazduh što ga dišem,/ Bušan je plašt planete. Svejedno, pevam lepotu/ Po sećanju i možda po nekoj inerciji, što je/ Sećanju sestra blizanka...
Aadone5

Nek uđu u tuđe srce

Raskovnik

“Nekakva (može biti izmišljena) trava za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklon otvori sam od sebe.“ (Vuk St. Karadžić)
Kolac 02 S

U potrazi za izgubljenim vremenom

Jedan od onih kratkih i punanih kolača

Nema sumnje, ono, što tako trepti na dnu moga bića, mora da je neka slika, neka zorna uspomena, koja je vezana o taj okus i sad pokušava da ga slijedi i tako dopre do mene. Ali ona se bori negdje predaleko i preneodređeno; Jedva zamjećujem njezin nejasni odsjaj, s kojim se isprepliće i stapa cio nedokučiv vrtlog uzburkanih boja
Gojja4

Spavamo pod jednim ćebetom

Naš strah

Herbertov moderni, suptilni i veoma intelektualni poetski jezik svedoči ne samo o izvanredno talentovanom pesniku i misliocu, nego, takođe, i o čoveku izvanredne kulture i obrazovanja. Izuzetnog senzibiliteta i nadahnuća, Herbert sjajno u svojoj poeziji spaja vekovna iskustva ljudske istorije i kulture sa svojim vlastitim poimanjem čoveka i sveta svog vremena. Uostalom, o njegovoj poeziji napisane su već čitave biblioteke studija, eseja, kritika i analiza, koje bez rezerve i bez ostatka Herbertovu poeziju uzdižu kao pojam modernog evropskog i svetskog pesništva
Flow 03 S

I to mi je dosta

Moja neiscrpna oda radosti

Bjaloševski je jedini istinski boem u poljskoj literaturi. Njegova poezija je vrlo realistična, ovozemaljska. Ništa nije izmislio. Zatvoren u sebe, u svoj svet, u četiri zida svoje tesne studentske negrejane sobe, pevao je o stvarima koje ga okružuju, o onim najobičnijim: o satu, o ključu, o peći, o kišobranu, pisao je „liriku pred spavanje“, balade (o odlasku u dućan!) – i sve to nije ličilo ni na šta što je pre njega pisano
Instrra 02 S

Sa svima ili bez ikog

Oda srećnom danu

Srećan što dišem i što ti dišeš,/ Srećan što dodirujem tvoje koleno/ I tad mi se čini da sam dotak’o/ Azurnu kožu neba i njenu svežinu
Koude 01 S

Poezija bunta i otpora

Sahat na ruci ubijenog

U uvodnom delu svoje knjige „Rajska lopata” Senadin Musabegović eksplicitno objašnjava njenu nameru. On kaže: Tek u miru rat počinje da kreira našu unutrašnjost, da nam iznutra kožu steže i da nas kroz tišinu pritišće i u sebe umotava. Rječju: tek u miru počinjemo odista biti svjesni koliko je rat u nama ucrtan, iako mi više nismo neposredno u njemu. Odakle, međutim, vreba smrt u miru, pita se Musabegović i odgovara: Smrt sada dolazi iz nas samih, iz naših nevezanih misli, preplašenih pokreta. Kako onda uopšte da u miru, u kakvom sada živimo, artikulišemo i izrazimo sva unutrašnja rasula kroz koja smo prošli i koja su u nama? Jer: ako ih ne artikulišemo, onda će ona nastaviti da nas, kao potisnuti krik, iznutra razjedaju i rastaču. (...) Ova je poezija samo jedan napor da se ispusti krik koji će probiti opnu tišine što nas pritišće i steže (Dragoljub Stanković)