Tekstovi sa tagom: književnost

Ćutahu kako čine umorni ljudi na izmaku dana. Na nebu se pomaljaše zvezda koja još ne beše dobila ime. Pri svetlosti plamena Kain primeti na Aveljevom čelu beleg od kamena...

Danas mi se čini da bi, kao jedan od važnih ulaza u Šimićevo pjesništvo i njegove krajnje prozračne i stoga teško dostupne tajne – mogao poslužiti početni stih iz pjesme Svirač ili preobraženje glasova

Setio sam se da je Vojislav Despotov, osim na stotine svojih poetskih pronalazaka, smislio i jedan, sudbinski. Proglasio je, jedne godine, Mesec dana borbe protiv smrti. Malo zatim, kad minu taj jesenji mesec, on reče da je to malo i proglasi Godinu dana borbe protiv smrti. Ali i to prođe, pa smo se suočili sa projektom pod imenom Život borbe protiv smrti. I to je trajalo (Vujica Rešin Tucić)

Ovdje je trojanski svijet – sa njegovim snažnim, tragičnim likovima – metafora koja upućuje na neke od nepromjenjivih tragičnih konstanti ljudskoga bića: agresivna, ratnička narav, isključivost i sebičnost, svojeglavost, gramzivost, beskrajna samoživost (Enver Kazaz: „Trojansko doba“, poezija. Centar za obrazovanje i kulturu Tešanj, 2023.)

Poezija mora da živi u telu svakog pesnika, mora da teče njegovim venama i mora biti snaga i otkucaj srca celog njegovog bića. To je materija koja se nalazi toliko duboko u nama da ju je vrlo teško ispitati, međutim, i kao takva, ona se suočava sa jakim olujama (Pablo Neruda)

Onda je nestalo slike. "No signal", pisalo je na crnoj površini. Kolji je laknulo, ni sam nije znao zašto. Saosećao je sa svim tim ljudima koji nisu znali da ih neko posmatra. "Opet", pomislio je, "mnogi se rode, žive zabavljeni svojim stvarima i umru u istom gradu, a da ih niko i ne primeti"

A kad se napokon zaustave tvoji raketni motori/ Padat ćeš tako brzo/ Da ni pola svog života nećeš stići vidjeti/ I zato/ Prije nego što izgoriš u atmosferi/ Sjedni pored mene...

Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe (Josif Brodski)

Ja sam mu predložio da bi bilo najbolje da stanemo uz stablo jedne mlade smreke koja je rasla usred livade, pa da na njenoj kori obilježimo naše visine. Njemu se ova ideja dopala. Prvo je stao on. Okrenuo se licem prema drvetu, istegao se u nogama, ispravio u leđima i zagrlio mlado stablo

Branko Miljković (1934–1961) nije morao umrijeti da bi postao priznat i slavan; već je to bio za svog kratkog života. Iz pjesničke generacije šezdesetih, Miljković je odmah nazvan “princem poezije” i odmah svrstan u red velikih pjesnika (Mirko Kovač)

Opet se svi nasmejaše. Stiven pokuša da se smeje s njima. Za trenutak je osetio kako mu je celo telo vrelo i zbunjeno. Kakav je odgovor trebalo dati na to pitanje? On je dao dva a Vels se ipak smejao. Ali Vels mora da zna pravi odgovor zato što je on u trećem razredu gimazije

...najvedrije i najčistije lice čuva za bogate dok kroz velike prozore u prizemlјu ulazi u njihove hladovite i senovite odaje – toj nemilosrdnoj istini italijanska vila podučava onog ko prvi put ulazi kroz njena vrata...

Brehtove pesme nisu nikad izazivale burno odobravanje kao njegovi pozorišni komadi; nikad nisu bile rasprodate, nikad ono što je čovek „jednostavno morao da vidi”, nikad tema dana u Londonu, Parizu, Berlinu (Hans Magnus Encensberger)

I najljepše ljeto žudi/ Jednom da jesen i uvelo osjeti./ Strpljiv i miran listu budi/ Kad vjetar dođe te oteti

Zaključujem da govoriš previše/ da se previše krećeš – okrećeš/ bez potrebe – čemu?/ kad znam da posle toga nećeš/ ni sa kim poći u zagrljaj/ koji te opravdava...