Tekstovi sa tagom: književnost

Tu se već počinju ispreplitati biografija i literatura, kao da Ćosić počinje esejizirati o samom sebi. U posljednjoj sceni Konzula, gledajući tenkove koji su krenuli na Vukovar, pripovjedač potpisuje i posljednja pisma o svome otpustu, on samog sebe otpušta iz konzulske službe, pakuje se i povlači neopaženo iz one zgrade koja je značila pedeset godina njegovog života, kao pred prijetnjom trajnog ukidanja dokolice i opuštenosti. U vrijeme olovnih devedesetih u Beogradu nije više bilo mjesta za Ćosićev životni stil koji je bio na strani onoga što je meditirao satima u prisustvu pitona, konstruisao knjige od drveta, zašivao listove filadendrona, i blizak onome koji je na televiziji držao predavanje koje niko ne razumije, žonglirajući pri tom ping pong lopticama i preljevajući vodu iz čaše u čašu

Pomislio je kako je košulja neobično teška, a onda je video da je u njoj još jedna košulja, rukava pažljivo uvučenih u Džekove rukave. Bila je to njegova košulja za koju je mislio da se davno izgubila, njegova prljava košulja koju je Džek ukrao i stavio je u svoju, sastavio ih kao dve kože, jednu unutar druge, dve u jednoj. Prislonio je košulje na lice i udisao polako nadajući se da će da pronađe ostatke onog leta, Džekov slankasti miris, ali nije bilo ničega osim sećanja na planinu od koje nije ostalo ništa osim onoga što je držao u rukama.

Bora Ćosić će čak bez ikakvog libljenja opisati svoj položaj, kao umjetnika, u jugoslovenskom socijalističkom društvu, iskreno i imoralistički kao niko, priznajući da je bio među onim uglednim članovima koji samo sjede po kafeima, kao da onog otoka za nedužne stanovnike te zemlje uopšte i nema. Pored njih, zanesenih u razgovoru, dok se mladi svijet tako veseli, ili dok živuje u letargiji, prolazila su možda i kola nečije sudbine, o kojima niti su vodili računa, niti su imali pojma, kao što su bila i ona kola koja su možda pored njih odvukla onu mladu plavu ženu pravo na Goli Otok, s kojom će Kiš godinama kasnije, nakon svega, voditi jedan nervozan dijalog, kako kaže Ćosić

Neke pesme Ivana Gorana Kovačića poput ove partizanski borci su prihvatili kao narodne, tako da se i zaboravilo ko ih je napisao. Nikola Hercigonja je komponovao koračnicu na reči "Naše pjesme", a izvodili su je članovi Kazališta narodnog oslobođenja

Dva grada (Sarajevo i Beograd), jedan rat, jedan razvod, mnogo ljubavi u nekoj vrsti nadmetanja, ili šahovske iznudice, jedna perverzna uniforma, ništa manje grozna od ostalih, pisanje panegirika o hrabrosti i krvi, obeležavaju Samardžićevu ratnu prozu, nedužno, maštovito promišljanje od kojeg se nije dalo pobeći

I napravio Aladin novu igru/ Za sebe, pravu dječiju -/ Proboj iz Jasenovca/ Ratne 1994. u Cazinu/ Prvo se kartončići okrenu/ Sa imenima prema dole/ Onda se dlanom udara po njima/ Koji se okrene sa imenom prema gore/ Taj je i poginuo

Otkriću vam nešto. Gotovo svi mi imamo supermoći kojima možemo da pomognemo drugima. Gutanje superkikirikija, superbanane, spanaća ili ujed radioaktivnog pauka tu nisu od presudne važnosti. Jedna od supermoći je empatija. Moć da osetite druge i shvatite kako se oni osećaju može poboljšati živote mnogih ljudi. Ako možete da razumete šta druga osoba emocionalno proživljava vi joj nikada nećete naneti zlo. A to je već mnogo u ovakvoj konstalaciji snaga dobra i zla. Voleo bih da mogu da pomognem da svi ljudi dobiju ovu supermoć

Tema zidova, ograđenosti od drugih, teskobe, izolacije, unutrašnjih zidova koji nas zatvaraju u samicu – oduvek je opsedala pesnike. Nije ni čudo, ono o čemu pevaju pesnici deo je iskustva svakog čoveka. Svako od nas stoji pred nekim zidom i ne može dalje. Pred zidom bolesti, siromaštva, zidom napuštenosti i usamljenosti, pred zidom straha ili pred zidom starenja i nestajanja. Mogli bismo se zapitati zajedno sa Vujicom Rešinom Tucićem: "Nije li ljudski život samo zid, koji neprestano raste"? Donosimo mali izbor pesama koje traže nekakav, makar sasvim mali otvor u zidovima koji su nas opkolili, i spolja i iznutra

Moja rečenica, nepomična i dovoljna sama sebi kao mačka na suncu, niti okom nije trepnula pred mojim patnjama. Ne pada joj na pamet pretvoriti se u nešto veće od sebe same. Moje emocije, koje su je stvorile, još su tu, i bujaju, i napinju mi kožu ali ne izlaze vani, kao da me je netko zašio cijelu i bojim se implozije koja će me raznijeti

Pisac se, kako vidimo, uhvatio u koštac sa verovatno najtežom temom u literaturi, sa smrću, bespomoćnošću i slabošću čoveka na kraju života, u dobu kada svako sebi ako može i želi podnosi završni račun. Starost i umiranje, palijativna nega, svakako su nepopularne u današnjem medijskom teroru mladosti i zdravlja, lažne večnosti, smrt je tema koja se izbegava ili se o njoj govori kao da se samo drugima dešava, na filmu, kroz fraze i kao da je sve o tome rečeno. Međutim, ništa o smrti nije rečeno što je može amortizovati u svesnom životu čoveka. Ona je neuhvatljiva i nepojamna sila koja dolazi po svakoga. Čitava civilizacija je pokušaj da se da odgovor na ovo pitanje, teskobu

Nikada nisu razgovarali o seksu, samo su puštali da se dogodi, u početku obično noću u šatoru,a onda i preko dana, dok ih je pržilo sunce, uveče pored vatre, brzo, grubo, smejući se i uzdišući, ali ne izgovarajući ni jednu jedinu reč, sem kad je Enis jednom rekao: “Ja nisam peder.” Na šta je Džek skočio: “Ni ja. To se nikoga ne tiče sem nas.” Postojala su samo njih dvojica u planini, iznad običnih stvari, udaljeni od svakodnevnog života ili večernjeg laveža pasa. Verovali su da su nevidljivi, a nisu znali da ih je nadzornik posmatrao kroz dvogled jednog dana, pa je sačekao dok su se obukli, i dok je Enis odjaho nazad do stada, kako bi Džeku preneo poruku da mu je ujak bolestan, i da verovatno neće da se izvuče. Ali je ipak ozdravio, a kad je nadzornik došao da donese tu vest, samo je hladno piljio u Džeka, nije se čak potrudio ni da siđe sa konja

Ja sam u knjizi "Mistika i 'mistika'" pokušala pokazati da stvari ne stoje doslovce tako, jer su u suštini svi ljudi bliski, jer su suštinski sve religije bliske jedna drugoj, odnosno imaju više sličnosti nego razlika. Drugim riječima, mističko-sufijsko poimanje svijeta i onostranog nije strano Evropljaninu. Pogotovo velikim zapadnim umovima, pa i piscima kod kojih nailazimo na ono što nalikuje na sufijske koncepte, iako su ti koncepti kod njih "asufijski"

Struktura zbirke, zajedno sa svim citatima, varijacijama na tekstove rok numera i parafrazama, tako, odražava ne samo kolažnu teksturu identiteta, već i brojna naprsnuća, tj. frakture, koliko i „koštanu srž“ nesigurnosti, izbezumljujućih strahova karakterističnih za savremeni svet, paranoje i bespoštednog, često i autodestruktivnog gneva zbog sopstvene nemoć

Ne bih da budem nepravedan prema tekstu koji je samo povod za konstataciju o jadnom provincijalizmu, sitnodušju, nepotizmu i korupciji u ovdašnjoj književnosti oličenim u dodeli nagrade Darku Tuševljakoviću. Roman je častan, premda neuspešan pokušaj da se progovori o nelakim temama, onim s kojim se ovo društvo i dalje suočava, a budući patrijarhalno, heteroseksualno, falocentrično i zaostalo, to će suočavanje trajati još dugo. Ono što su gospoda i dama učinili kako bi se svideli Vidi Ognjenović i/ili kako bi učinili svom izdavaču nek im služi na čast, dok je ono što čine predsednica PEN centra i direktor i vlasnik Arhipelaga odavno izvan svakog dobrog ukusa. Štaviše, od toga mi se povraća

Kvir književnost je pisana, čitana, kritikovana i promišljana u prilično neprijateljskom okruženju. Iako danas možemo da raspravljamo o stepenu tog neprijateljstva, ili o njegovoj prirodi u odnosu na različite vrste pritisaka i potiskivanja, njegova konstantna prisutnost je neosporna. Stvaranje, čitanje, pa i podučavanje o homoseksualnoj književnosti potčinjeno je političkom položaju gejeva i lezbejki u našem društvu. Razumevanje mašte u homoseksualnom kontekstu pre svega zahteva razumevanje one u homofobičnom kontekstu. Budući da su do sada kvir autori uglavnom pisali za čitaoce koji su bili neprijateljski nastrojeni, morali su da prilagode svoj rad očekivanjima te i takve publike.