Tekstovi sa tagom: književnost

Iz jednog sudara vozova izlazim,/ Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,/ I smejem se: na devojku neku, što pogibe/ Razgolićenih bokova

U hotelu, nemajući snage da zatražiš vodu za umivanje, bacićeš se na krevet, a na tebe će se baciti stenice. Konačno ćeš zaspati pred zoru, ali će te ubrzo probuditi krici, jer je na nižem spratu neko izazvao požar. Ne čekajući vatrogasnu službu, koja u to vreme još nije bila izmišljena, skačeš kroz prozor i samo zahvaljujući gomilama smrdljivih otpadaka u dvorištu - nisi slomio vrat već nogu

Postoje ljudi čijoj inteligenciji se divim, čiju čestitost uvažavam, ali sa kojima se ne osećam dobro: cenzurišu sve što hoću da kažem, kako ne bih bio pogrešno shvaćen, kako ne bih bio cinik, kako ne bih nekoga povredio olakom rečju. Takvi ljudi ne shvataju komično. Ne prebacujem im to: njihovo agelastvo je u njima duboko usađeno i oni tu ništa ne mogu. Ali ni ja tu ništa ne mogu, te iako ih ne prezirem, izdaleka ih se klonim: ne želim da završim kao pastor Jorik.

Kao potencijalno imućnima, ubrzo će vam dosaditi posao, prijatelji, bračni drugovi, ljubavnici, pogled sa vašeg prozora, nameštaj ili tapete u vašoj sobi, vaše misli, jednom rečju - vi sami. U skladu s tim pokušaćete da nađete put spasenja. Osim već pomenutih igračaka koje donose zadovoljenje možete krenuti da menjate radna mesta, mesta stanovanja, poznanike, državu, klimu; možete se prepustiti promiskuitetu, alkoholizmu, putovanjima, časovima kulinarstva, narkoticima, psihoanalizi

On je snevao o nekoj književnosti, da je tako nazovem, retkih i dragocenih smola: ogromni hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje, sa krošnjama veličanstvenim, a ozleđen je negde, i tu ozledu pokriva i brani danonoćno melemnom smolom, krvlju svojom. Ta se smola toči sve kap po kap, i dolazi iz čitavoga bića, iz najosetljivijega praživca. Iz onoga najvrednijega gde je životni nagon. Ta vedrina, to pouzdanje, povređeni su. Priroda se pobunila. Koliko je takva smola izražajnija, no oni beskrajni plodovi biljni, od kojih se ugibaju grane! No ona, od izdašne i ljupke prirode, silesija jabuka i krušaka po voćnjacima idiličnim. Ta je smola najdragocenija i najodbrambenija. Na nju priroda nije ni pomišljala, kao na nešto stalno. Takva literatura zahteva krajnju stvaralačku groznicu. Tek je to prava stalnost

To je umro Gavrilović, a onaj nevjerojatni uvodnik napisao je Dučić. Nevjerojatno ali istinito! Napokon, svejedno. Onoga dana kada Jovan Dučić doista bude u Sabornoj crkvi ležao u diplomatskoj gali, već potamnio pod ikonom za cjelivanje i diplomatskom špadom, sigurno je da će »Politika« štampati uvodnik o velikoj i neoborivoj monarhiji, dubokoj rasnosti, o našoj filozofiji, o misiji Beograda međurasno neprobuđenima, heroldu velike afirmacije našeg rasnog kapaciteta, o velikom nosiocu odlika naše rase koji je bio u Londonu Englez, a u Zagrebu Zagrepčanin - Kozmopolit

Kad čudesne svetlosti/ zauzmu svoje mesto na nebu sa malo zvezda,/ ja tada lajem, režim i lajem/ i osećam ruku domovine na mom lancu

U toku dana napišem pesmu. Tačnije — odlomke. Loši. Nigde objavljeni. Noć. Sretenjski bulevar. Čitam Burljuku retke. Dodajem — to je neki moj poznanik. David stade. Pogleda me. Riknu: „Ta, ovo ste glavom vi napisali! Ta vi ste genijalni pesnik!" Obradovao me tako grandiozan i nezaslužen epitet uz moje ime. Utonuo sam u stihove. Te večeri sasvim neočekivano, postao sam pesnik. Već sutradan, upoznajući me sa nekim, Burljuk je grmeo iz basa: „Ne znate? Moj genijalni prijatelj. Čuveni pesnik Majakovski." Mu¬vam ga. Ali Burljuk je neumoljiv. Odlazeći, zarežao je na mene: „Sada, pišite. Inače, dovešćete me u sasvim glup položaj"

Htio sam opet osjetiti tu običnu sreću. Zato sam počeo pisati “Knjigu o Uni”. Namjera mi je bila da izgradim svijet koji je nestao. Da odam počast majki, njenoj kući, rijeci Uni, koja je svojim krakom prolazila kroz majkino dvorište, toliko blizu kuće, da je za većih poplava bilo moguće, s kuhinjskog prozora, oprati ruke u rijeci

Knjiga “Glagoljivo groblje” Slobodana Blagojevića, objavljena je u izdanju otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja. Izdavač Blagojevićeve knjige je Milorad Popović, a urednica izdanja Dragana Tripković. Knjigu je likovno opremila Suzana Pajović. Radi podsećanja, OKF je 2008. godine objavio sabranu poeziju Slobodana Blagojevića u knjizi “Pjesme”, koja je predstavljala izbor iz nekoliko neobjavljenih zbirki pjesama, nastalih između 1985. i 2005. godine

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske/ Tvrđave/ On je uskakao u đačke/ čitanke/ Kad me je doktor Savić lečio od alkohola/ On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

„Ja iskreno mislim da sam izvan književnosti i da zbog toga nisam ni u pažnji ni u nadležnosti književnih kritičara. Što duže živim i više pišem sve sam dalje od postojećih književnih kvalifikacija. Ja volim i umem da radim samo ovo i ovako, a to je za našu kulturnu i književnu javnost malo i neozbiljno. Nemam ništa protiv. Siguran sam da to nešto nekome znači a ime te potrebe i zadovoljstva nije bitno. Književnost je jedno a takozvani književni život nešto sasvim drugo. Članovi, predsednici, sekretari, urednici, recenzenti, kritičari – to nema veze, od toga sam već odavno digao ruke. Pobegao sam iz svih organizacija i živim potpuno sam na ostrvu svog pisaćeg stola. Ne tražim ništa, ne treba mi niko, živim slobodno i otmeno“ (Duško Radović)

Na današnji dan, 15. oktobra 1844. godine, rođen je veliki nemački filozof Fridrih Niče. Kao što reče Štefan Cvajg: "On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe". Povodom 175. godišnjice Ničeovog rođenja, ponovo objavljujemo jedan odlomak iz njegove "Knjige o filozofu"

U drugu ruku, ne znam zašto bismo vječito - i kao tematski - miješali piće, poeziju i umjetnost. Piće ima dubljega žilja i korijenja u životu društva nego je to mali broj pjesnika i umjetnika koji su upravo rijetki gosti, ma kako dobre i slavne tradicije imali sa sobom. piće zahvata kudikamo širi društveni krug, a u prvome redu sve one koji u svojim skrovitim senzacijama napola uživaju kao u remek-djelu, kojima umjetnost pijenja godi, te se tješe, ako nisu napisali i naslikali, da su barem dobro pojeli i popili (a na kraju - za njih - svi su osjećaji subjektivni te neminovno prolaze kroz želudac). Ako ja to i ne kažem, oni to misle, a oni su najpametniji, jer ih ima više...

Osudila se na put zao/ Radi makroa/ rumenoga/ Što uvek mirisaše kao/ Beli luk On iz šangajskoga/ Bordela/ nju je izvukao