Tekstovi sa tagom: književnost

Aapo 38 S

Ne bojte se kopci!

Laso materi božjoj oko vrata

Crkni ćoravo kvočko/ ne priznajem te božjom materom!/ Elipse kobaca gore pod sisom sveta/ Laso su za tvoj vrat
Fantomma 02 S

Objašnjavanje sreće

Zbog čega su ljudi nesrećni?

Očigledno je da su psihološki uzroci nesreće mnogobrojni i različiti. Ali svi imaju nešto zajedničko. Tipičan nesrećan čovek je onaj koji, lišen nekog normalnog zadovoljstva u mladosti, od svih drugih upravo tu vrstu zadovoljstva ceni najviše. To je njegovom životu dalo jednostran pravac zajedno s preteranim naglaskom na postizanju toga zadovoljstva prema ostalim radnjama koje su s tim u vezi
Aapo 05 S

Sad je bolje nego ikad

Pesma o žilavoj mrcini

Vratio sam mačora kući, bilo je vrelo leto,/ jedno od najtoplijih u stoleću, stavio sam ga/ na pod u kupatilu, davao mu vodu i tablete,/ nije hteo da jede, nije hteo da pije, umakao sam/ prst u vodu i vlažio mu njušku i pričao mu
Bmilj 01 S

Dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi?

Branko Miljković: Sonet i ćirilica

Branko Miljković bio je pjesnik čiji su stihovi korišteni kao efektna verbalna pirotehnika za svečane priredbe prigodom praznika domovine i revolucije. Napisao je jednu od najcitiranijih pjesama o Titu (“Da ga čuje Zagorje se primaklo Avali/ More Nebojšinoj Kuli/ Gde je njegova reč tu je cela zemlja…), ali i vrlo poznatu pjesmu o Jugoslaviji (“Evo kako je počela u dan svoje nužnosti/ Sve što nema vatre u sebi sagori/ Što sagori postaje noć/ Što ne izgori rađa dan…”). I danas te pjesme čujem, izgovorene do plača uzdrhtalim glasovima svojih školskih drugarica, i još nisam izgubio dar da im se podsmjehnem, i da im onako mladim i zanesenim domahnem iz strašne i ravnodušne budućnosti koja je uslijedila
Aansta1

Zbog starosti, umora il‘ razočarenja

Ravnodušna pesma

On vidi duboku i jadnu prazninu/ Srca k’o života, života k’o sveta,/ I da duše kao leptirovi ginu,/ I da svaka nada k’o magla odleta
Satan 03 S

Moralno posrnuće likova

Satantango – demonski ples melanholije

Beznadežnost, neodlučnost, demoralisanost i razočaranje stvaraju pogodno tle za pojavu prevaranata, navodnih spasilaca, koji bi ovu malu zajednicu izbavili iz ponora učmalosti – ovakav narativ je upotpunjen biblijskom intertekstualnošću u vidu lika Irimije, onomastički povezanog sa Starozavetnim prorokom Jeremijom, a koji karakterno simboliše lažnog mesiju (skrivena ironija je u tome da je sam Jeremija bio veliki protivnik lažnih proroka)
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (3)

“Zapisi iz podzemlja”, prava kritika čistog uma

Iznenađujuće je da je on, bez ikakve naučno-filozofske pripreme, tako tačno uočio u čemu je osnovni, večni problem filozofije. Njegovi Zapisi iz podzemlja se ne analiziraju ni u jednom filozofskom priručniku, niti se pominju po nazivu čak. Nema stranih reči, školske terminologije niti akademskog načina izlaganja — dakle, to nije filozofija. U stvari, ako je ikada bila napisana Kritika čistoga uma onda je treba tražiti kod Dostojevskog — u njegovim Zapisima iz podzemlja, i u njegovim velikim romanima koji su u celini proizašli iz ovih Zapisa. To što nam je dao Kant pod ovim naslovom nije kritika nego apologija čistoga uma
Elle 07 S

Čitave noći sam čula mala kraljevstva

Spavajući u šumi

Meditativna poezija Mary Oliver (1935. – 2019.), građena na lokalitetima obale Atlantika, rodnog Ohia i Nove Engleske, nastajala je doista iz ‘’prakse’’ redovitih svakodnevnih lutanja prirodom u zoru, boravaka u šumi, uspinjanja planinama. Tematski je usmjerena na događanje u prirodi prevedeno u tekstualno iskustvo, impulsom njegova svjedočenja, često u mističkom stapanju s prirodnim okolišem
Crrn 01 S

O poeziji Miloša Crnjanskog, samo napomena

Bolje pesnika proglasiti budalom, nego mu podići spomenik

Tako potpunog anarhističkog pesnika, kao što je Crnjanski, mi nismo imali. Anarhizam njegov je totalan, sve do sopstvene svoje negacije. Taj anarhizam nije samo ideološki, u anti-tradicionalizmu Crnjanskog, u njegovom anti-nacionalizmu iz Lirike Itake; on je mentalni, u odbijanju svakog ostvarenja, svake sreće pre svega. Ljubav za nesreću, koju je Crnjanski uveo u našu liriku, nije literarna laž, već izraz dubokog odbijanja ma kakvoga ostvarenja, odbijanja koje ovoga pesnika nije uputilo dadaizmu, ali koje ga je, jedno vreme, duhovno sasvim približilo izvorima njegovim, onima koji inspirišu na odbacivanje svake večnosti, svakoga akademizma, svake opsesije ostvarenjem i posedovanjem
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (2)

Tamo gde su svi videli stvarnost, on vidi samo seni i priviđenja

S Dostojevskim se u podzemlju zbilo isto ono što i s Platonom u pećini. Dobio je »nove oči« i tamo gde su svi videli stvarnost čovek vidi samo seni i priviđenja, a u onome što »za sve« ne postoji — istinsku i jedinstvenu stvarnost. Ne znam ko je od njih bolje ostvario svoj cilj: Platon koji je stvorio idealizam i osvojio čovečanstvo, ili Dostojevski koji je o svojim viđenjima ispričao u takvoj formi da su svi okrenuli glavu u stranu od podzemnog čoveka? Rekao sam »svoj cilj«, ali, sva je prilika, nisam se najbolje izrazio. Teško da su Dostojevski ili Platon imali neki svesni i određeni cilj kada su govorili, jedan o pećini, drugi o podzemlju, teško da se može zamisliti svesni cilj kod bića i stvorenja koje se prvi put pojavljuje iz nebića u biće. Čoveka pritiska mučno osećanje nebića, osećanje za koje na našem jeziku i nema pravoga naziva. To je ono neizrecivo — kako se obično kaže — a stvarno, neizrečeno, još neostvareno. Možda ćemo do neke mere to stanje, ili aluziju na to stanje dati, ako kažemo da je to ono stanje apsolutne nepodnošljivosti ravnoteže, završenosti i zadovoljstva — »mnogi« kod Platona i »svi mi« kod Dostojevskog — koje mnogi vide kao ideal mogućeg ljudskog dostignuća, bar tako ga vidi obično ljudsko saznanje
Labudovi

Rođendanska

Ljiljani

Ručnik kojim se/ Briše sumrak/ Dopola vruć/ I sijeno/ Raspakirano djetelinom/ Opranih nogu/ Ruža napusti vrt
Aafu 04 S

Bernardo Soareš: Knjiga nemira

Ispisujem riječi za spas duše

Od 1942. godine, kada je započelo sistematsko priređivanje i objavljivanje pesnikovih sabranih dela, koja danas broje preko trideset tomova, Pesoa kao da neprestano priređuje nova iznenađenja svojim tumačima i čitaocima. Iz već legendarnog drvenog sanduka, jedne od najdragocenijih relikvija portugalske književnosti, gde je pisac godinama odlagao i čuvao sve svoje rukopise, izlaze, kao iz neke čarobne kutije, novi heteronimi i nova svedočanstva o najrazličitijim vidovima Pesoinog literarnog stvaralaštva. Poslednje takvo veliko „otkriće“ dogodilo se 1982. godine, kada je prvi put objavljena „Knjiga nespokoja“, monološki roman, u formi intimnog dnevnika, koji je Pesoa, u fragmentima (a ima ih preko pet stotina) pisao od 1913. pa do kraja života. Fiktivni autor ove fiktivne „autobiografije bez događaja“ zove se Bernardo Soareš, a Pesoa ga je zamislio kao jednog anonimnog knjigovođu iz grada Lisabona, „čoveka bez svojstava“ koji živi svoju jednoličnu svakodnevicu samo zato da bi pisanjem svedočio o nemogućnosti življenja. „U večno oblačnom danu svog postojanja“, Soareš sa prozora svoje kancelarije, kao sa neke osmatračnice, posmatra život koji ne može (i ne želi) da dotakne, a prizor spoljašnjeg sveta za njega postoji samo kao unutrašnja, onirička i transcedentna realnost. Soareš, sanjar koji pati od nesanice, samotnjak koji razume osećanjima i oseća inteligencijom, ispisuje hroniku svog nespokoja, ispovedajući svoju veru u nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, i žudnju za jedinim mogućim smirenjem – povratkom u ništavilo nepostojanja. (Jasmina Nešković)
Juggo 01 S

Asketizam i ljubav

Zašto je erotizam postao sinonim za izopačenost?

Svojim dramatičnim govorom sv. Pavao govori pokadšto o mržnji prema samome sebi, obrazac koji će doslovce biti preuzet od svih duhovnjaka asketskog nagnuća, sa sve većim uživanjem. Znam dobro da je mržnja naličje ljubavi, ali kako ljubav što je željom zatravljena za onim koga ljubi može uistinu mrziti ono što njemu kao žrtvu prinosi? Nije li mazohizam moment ponovnog pada prikraćene duše, kad duh koji je poziva prestaje da je vodi u njenom uzletu k istinskom ja? Tražila je anđela. Ostala joj je nostalgija za bijegom izvan prirodnog ja. Odsada je starom čovjeku odzvonilo: ne mogavši ga ponijeti zajedno sa sobom k njegovu dobru i nadahnuti ga svojom ljubavlju, duša mu presuđuje i opružuje za zlovolju. Ali ona zna da su se zajedno uputili i da će i ona mrijeti ubije li ga
Bekki 02 S

Ja sam se smejao u krvi do kolena

Bekim Fehmiu: Čovek peva posle rata

Poezija pisana na srpskom jeziku nakon Prvog svetskog rata uključuje i pesme Dušana Vasiljeva, a služi nam da se podsetimo da vojnički pokliči i oficirske naredbe nisu jedini glasovi koji su se ovde čuli, i da postoje još neke boje na ovom svetu osim sivomaslinaste
Bbwar 03 S

Došli neki ustaše, četnici, fašisti..

Loši vojnici

Uvik kad me spopadnu tuga, čemer i jad, svjesno usmjerim misli na moga didu.. Neko se u teškim momentima dobro napije, neko se nakljuka tableta, neko se odluči uništit do kraja pa autistično bulji u televiziju i prati dnevno-politička zbivanja, ili, ako je baš terminalni stupanj depresije, odluči pratit sjednice sabora, a ja, ja se jednostavno iz stvarnosti primistim u djetinjstvo...