Tekstovi sa tagom: književnost

A u najudaljenijem kutku kraljevske palače, u kojemu su se, vjerovalo se, pojavljivali duhovi, sastali su se Mazel i Šlimazel. Šlimazel je očekivao da će Mazel biti ljut i razočaran, poput svih koji izgube okladu. No Mazel je umio dostojanstveno podnijeti poraz. Kao i uvijek, bio je smiren i sabran

Počela je da misli o studentu, o njegovoj ljubavi, ali su joj se misli u glavi nekako topile i ona je mislila o svemu: o mami, o ulici, o pisaljci, o klaviru… S radošču je mislila kako je sve divno, lijepo, a radost joj je govorila da to još nije sve, da će kroz neko vrijeme biti još ljepše. Skoro će proljeće, otići će s mamom u Gorbike, doći će na odsustvo Gorni, šetaće se s njom po vrtu i udvarati joj se. Doći će i Gruzdjev. S njime će igrati kroket i kuglati se, a on će joj pričati smiješne i čudne stvari. Odjednom je zaželjela vrt, mrak, čisto nebo, zvijezde

Volt Vitman je jednom izjavio: "Pa ja nisam nimalo pitom; neprevodiv sam. Odjekuje moj varvarski vrisak iznad krovova sveta"

Kako jedan talentovan, mlad i obrazovan čovek reaguje na svet koji mu je rođenjem nametnut i u kome mu se dešava građanski rat, raspad zemlje za koju je učio da je najbolja moguća, tranzicija koja još više umrtvljuje ono malo oštrine i privlačnosti ideala koje je on mogao imati, odbolovavši sve zapadnoevropske sisteme mišljenja i razumevanja sveta, kakav, dakle, može biti jedan autentičan i beskompromisan pogled na sve ono što nam se dešavalo i što će nas još dugo držati u šaci kao pione nečije tuđe igre, taj sveobuhvatni pogled, bolan ali i smehotresan, nudi nam odlična poezija Siniše Tucića, jednog od najžešćih glasova nove srpske pesničke scene (Dragoljub Stanković)

Autobus se zaustavio u varošici Iljeskos. Pred kafanom stoje dokoni ljudi sa rukama u džepovima. Dolazak autobusa izazvao je radoznalost, baš kao kad nova lica stignu u neku našu Mionicu ili Vučitrn. Neka dječja vaspitačica sa svojom slatkom, malom vojskom odlazi iza prvog ćoška, a ja se nevoljno pridružujem čoporu turista idem prašnjavim putem prema nekoj crkvi. To je danas deseta crkva po kojoj pužem i počinjem da strepim da se ne pretvorim u katoličkog svetitelja, ili bar u crkvenjaka

U očima lepim/ Tuga mu se zatvorila/ u krug/ Jer drum kraja nema/ A celu zemlju treba/ Za sobom vući

Ostala je jedino vera u ono što srce kazuje! Istina, bilo je tada i mnogo čuda. Postojali su sveci koji su činili čudesna ozdravljenja; k nekim pravednicima, prema njihovim životopisima, silazila je sama carica nebeska. Ali đavo ne drema, i u čovečanstvu se već pojavila sumnja u istinitost tih čuda. Upravo tada pojavila se na severu, u Nemačkoj, opasna nova jeres. Ogromna zvezda »slična kandilu« (to jest crkvi) »pala je na izvore voda i izvori su postali gorki«. Te jeresi su počele bogohulno odricati čuda. Ali oni što su ostali verni, verovali su još vatrenije. Suze čovečanstva, kao i pre, uznose se k njemu, čekaju ga, vole ga, nadaju se u njega, žele da postradaju i umru za njega, kao i pre… I eto, toliko vekova se sa verom i žarom molilo čovečanstvo

Od Pasternaka se misli. Od Majakovskog se dela. Posle Majakovskog ništa ne ostaje da se kaže. Posle Pasternaka — sve. I ako se konačno, definitivno sve svede: “Borba mi je smetala da budem pesnik” — Pasternak. “Pesme su mi smetale da budem borac” — Majakovski. Jer je oslonac Pasternakov u pesniku. Jer je oslonac Majakovskog u borcu. “Pevač u taboru ruskih ratnika” — to je Pasternak u ruskoj današnjici. Borac u taboru pesnika sveta — to je Majakovski u današnjici poezije (Marina Cvetajeva )

Otac se smeje, s bogom ima loša iskustva. Kad bi bog bio bog, sišao bi i pomogao nam, kaže. A zašto da silazi kad kasnije ionako idemo kod njega? Muškarci manje veruju u boga nego žene i deca, zbog konkurencije. Otac ne želi da mi je bog i otac

Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,/ Jer, ona maju vlastite misli./ Možete okućiti njihova tijela, ali ne njihove duše,/ Jer, njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posjetiti, čak ni u svojim snima

Leonard Cohen je čovek koji je, uz dosta muke, savladao neke najvažnije životne lekcije. Uspeo je u onome što je verovatno najteže - da ne govori ništa u momentima kada za tim nema potrebe

Čežnja za svijetom bez "ideala", za umiranjem bez doktrine, za vječnošću bez života... Raj... Ali mi ne bismo mogli da opstanemo ni jednu sekundu bez zavaravanja; prorok u svakome od nas je ono zrnce ludosti koje nas čini srećnima u našem ništavilu

Probudio ga je bučan, metalni zvuk koji je gotovo sasvim bio zaboravio. Trgao se u tami šupe i otvorio svoja dva prvobitna oka - treće je i dalje bilo tek raspuknuti čir na n jegovom temenu, opkoljen smežuranom kožom umesto kapaka. To novo, treće oko mogao je da otvara jedino sa izuzetnim naporom, i to samo da bi zbunjujuće usložio percepciju i izgubio orijentaciju. Pretpostavljao je da njegov um još ne može da se privikne na tu novinu. Zato je treće oko zanemario, i pridigao se do razvaljenog prozora šupe u kojoj je zaspao još za videla

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)

Sve sam ih znao od ranije/ I kasnije uglavnom pozaboravljao./ U opasno vreme oni se prorede./ Gde li svi nestadoše, upitah zlikovca/ Koji mi je držao nož pod grlom jedne noći./ I sam prestravljen, ovaj me na to/ Pusti bez reči