Tekstovi sa tagom: književnost

Hater 01 S

Stari nostalgični tipovi

Sezona dubinskih radova

Todorović se pridružuje onom malobrojnom skupu ovdašnjih pesnika i pesnikinja kritički nastrojenih prema društvu u kojem žive, ali to čini osobenim, ličnim, drugačijim glasom
Hudolinn 02 S

Intervju: Jurij Hudolin, pisac i prevodilac

Književnost je srce , a goli život sve drugo

Književnost je u velikoj meri moj život ili kako bi se patetično reklo, ona mi znači sve, no sva književnost koja je to u genezi velikih majstora, to je život: moj život je književnost i obrnuto, ali je život više od toga: književnost je srce , a goli život sve drugo
Hudolin Marojević

Jurij Hudolin: „Pastorak“, Laguna 2017, edicija „Plavobelocrvena“

Kako pisati u XXI veku

Jurij ume da stvori rizičnu situaciju i da izađe iz nje ne škodeći pripovedanju ali i ne štedeći glavnog junaka od negativnih saznanja i novih iskustava. Jedan od razloga za njegov strah od očuha leži i u razlogu što Benjamin dobija previše dobre ocene u školi, koju polupismeni Loris ne podnosi. Hudolin, ipak, nije autor koji se zadovoljava kratkoročnim efektom tako maštovito kontrastne i smišljeno groteskne postavke, već je čini organskom praveći od nje jednu od poluga radnje
Senkk1

Blago je i gospodarstvo ovoga vilajeta prehodljivo

Hvatanje senke

Gavril Stefanović Venclović bio je sveštenik, propovednik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVII i XVIII veku (1680 — 1749). Njegovo delo otrgao je od zaborava Milorad Pavić (dok je bio normalan), objavivši izbor iz Venclovićevih rukopisa pod naslovom “Crni bivo u srcu”. Pavić je odabrao samo mali deo od 20.000 stranica koliko je Venclović napisao (od toga 9.000 stranica na narodnom jeziku). Ostatak Venclovićevog dela ostao je do dana današnjeg nedostupan, toliko o nadaleko čuvenom čuvanju tradicije o kojem nacionalistički intelektualci grme na sav glas
Berou 02 S

Teme zavisnosti i drugačije seksualnosti

Tako je govorio Vilijam Barouz

Zašto pišem? Pa, to mi je posao. Od toga živim. Znam kako to da radim. Možete to isto pitati nekog advokata, doktora ili policajca i dobićete isti odgovor. To je ono što umeju da budu. To je ono što rade kao profesiju.
Aanas 04 S

Jurij Hudolin: Pastorak

Vlasnik čitavog sveta i svih sudbonosnih reči

Laguna je nedavno objavila roman “Pastorak” Jurija Hudolina koji je sa slovenačkog preveo Dmitar Belić. Radnja romana odvija se u istarskom primorskom selu Panule gde Ingrid i njenog sina Benjamina očekuje prividni raj: izvanredne prirodne lepote, vedri i simpatični italijanski posetioci, prepuna gostionica Lorisa Čivitika i, što je najvažnije, njegova srdačna i nežna dobrodošlica budućoj supruzi i pastorku. Ali i Istra i Loris posle nekog vremena pokazuju drugo lice. Nakon prvobitnog divljenja očuhu, u Benjamina počinje da se uvlači strah, pa tako i briga za majku. Istovremeno se u njihove živote krajem osamdesetih umeša i nacionalizam. Očuh i pastorak će se naći na životnoj raskrsnici, koja ih uvodi u pakleni konflikt... “Pastorak” je briljantno napisan roman o porodičnom nasilju, o užasu koji vreba iz naizgled običnih ljudi, o prvom susretu jednog dečaka sa đavolom u ljudskom obličju. Otuda i podnaslov romana – “Život na đavoljoj zemlji 1987-1990”, što ukazuje i na autobiografsku potku priče. Promocija Hudolinovog romana održaće se u beogradskoj knjižari Delfi, 27. juna u 18 časova. Na promociji će, pored autora, govoriti Dragoljub Stanković, Tomislav Marković i urednik knjige Igor Marojević. Prenosimo uvodni deo romana “Pastorak”
Ookri 07 S

O "Consulu u Beogradu" i drugim djelima Bore Ćosića (2)

Majstor sangviničkog zanata

Tu se već počinju ispreplitati biografija i literatura, kao da Ćosić počinje esejizirati o samom sebi. U posljednjoj sceni Konzula, gledajući tenkove koji su krenuli na Vukovar, pripovjedač potpisuje i posljednja pisma o svome otpustu, on samog sebe otpušta iz konzulske službe, pakuje se i povlači neopaženo iz one zgrade koja je značila pedeset godina njegovog života, kao pred prijetnjom trajnog ukidanja dokolice i opuštenosti. U vrijeme olovnih devedesetih u Beogradu nije više bilo mjesta za Ćosićev životni stil koji je bio na strani onoga što je meditirao satima u prisustvu pitona, konstruisao knjige od drveta, zašivao listove filadendrona, i blizak onome koji je na televiziji držao predavanje koje niko ne razumije, žonglirajući pri tom ping pong lopticama i preljevajući vodu iz čaše u čašu
Kow 02 S

Brokeback Mountain: Ljubavna priča (2)

Džek, kunem se...

Pomislio je kako je košulja neobično teška, a onda je video da je u njoj još jedna košulja, rukava pažljivo uvučenih u Džekove rukave. Bila je to njegova košulja za koju je mislio da se davno izgubila, njegova prljava košulja koju je Džek ukrao i stavio je u svoju, sastavio ih kao dve kože, jednu unutar druge, dve u jednoj. Prislonio je košulje na lice i udisao polako nadajući se da će da pronađe ostatke onog leta, Džekov slankasti miris, ali nije bilo ničega osim sećanja na planinu od koje nije ostalo ništa osim onoga što je držao u rukama.
Revolu 02 S

O "Consulu u Beogradu" i drugim djelima Bore Ćosića (1)

Burlesknim stazama revolucije

Bora Ćosić će čak bez ikakvog libljenja opisati svoj položaj, kao umjetnika, u jugoslovenskom socijalističkom društvu, iskreno i imoralistički kao niko, priznajući da je bio među onim uglednim članovima koji samo sjede po kafeima, kao da onog otoka za nedužne stanovnike te zemlje uopšte i nema. Pored njih, zanesenih u razgovoru, dok se mladi svijet tako veseli, ili dok živuje u letargiji, prolazila su možda i kola nečije sudbine, o kojima niti su vodili računa, niti su imali pojma, kao što su bila i ona kola koja su možda pored njih odvukla onu mladu plavu ženu pravo na Goli Otok, s kojom će Kiš godinama kasnije, nakon svega, voditi jedan nervozan dijalog, kako kaže Ćosić
Partizz 05 S

Partizanske čete gaze fašističke lomeć lance

Naša pjesma

Neke pesme Ivana Gorana Kovačića poput ove partizanski borci su prihvatili kao narodne, tako da se i zaboravilo ko ih je napisao. Nikola Hercigonja je komponovao koračnicu na reči "Naše pjesme", a izvodili su je članovi Kazališta narodnog oslobođenja
Aasek 02 S

O nepročitanoj prozi Gorana Samardžića

Dva grada, mnogo ljubavi i jedan rat

Dva grada (Sarajevo i Beograd), jedan rat, jedan razvod, mnogo ljubavi u nekoj vrsti nadmetanja, ili šahovske iznudice, jedna perverzna uniforma, ništa manje grozna od ostalih, pisanje panegirika o hrabrosti i krvi, obeležavaju Samardžićevu ratnu prozu, nedužno, maštovito promišljanje od kojeg se nije dalo pobeći
Aapo 41 S

U Cazinu ratne 1994. godine

Proboj logoraša u Jasenovcu, dečja igra

I napravio Aladin novu igru/ Za sebe, pravu dječiju -/ Proboj iz Jasenovca/ Ratne 1994. u Cazinu/ Prvo se kartončići okrenu/ Sa imenima prema dole/ Onda se dlanom udara po njima/ Koji se okrene sa imenom prema gore/ Taj je i poginuo
Milan

Pitalica: Milan Aranđelović, urednik magazina “Bookvar”

Empatija je najveća supermoć

Otkriću vam nešto. Gotovo svi mi imamo supermoći kojima možemo da pomognemo drugima. Gutanje superkikirikija, superbanane, spanaća ili ujed radioaktivnog pauka tu nisu od presudne važnosti. Jedna od supermoći je empatija. Moć da osetite druge i shvatite kako se oni osećaju može poboljšati živote mnogih ljudi. Ako možete da razumete šta druga osoba emocionalno proživljava vi joj nikada nećete naneti zlo. A to je već mnogo u ovakvoj konstalaciji snaga dobra i zla. Voleo bih da mogu da pomognem da svi ljudi dobiju ovu supermoć
zid

Odvojeni od vanjskog sveta

Zid stoji pred vratima svake kuće, na kraju svake ulice, na izlazu iz svakog grada

Tema zidova, ograđenosti od drugih, teskobe, izolacije, unutrašnjih zidova koji nas zatvaraju u samicu – oduvek je opsedala pesnike. Nije ni čudo, ono o čemu pevaju pesnici deo je iskustva svakog čoveka. Svako od nas stoji pred nekim zidom i ne može dalje. Pred zidom bolesti, siromaštva, zidom napuštenosti i usamljenosti, pred zidom straha ili pred zidom starenja i nestajanja. Mogli bismo se zapitati zajedno sa Vujicom Rešinom Tucićem: "Nije li ljudski život samo zid, koji neprestano raste"? Donosimo mali izbor pesama koje traže nekakav, makar sasvim mali otvor u zidovima koji su nas opkolili, i spolja i iznutra
Marijj 103 S

Spisateljske muke

Savršena rečenica

Moja rečenica, nepomična i dovoljna sama sebi kao mačka na suncu, niti okom nije trepnula pred mojim patnjama. Ne pada joj na pamet pretvoriti se u nešto veće od sebe same. Moje emocije, koje su je stvorile, još su tu, i bujaju, i napinju mi kožu ali ne izlaze vani, kao da me je netko zašio cijelu i bojim se implozije koja će me raznijeti