Tekstovi sa tagom: književnost

Kostu 01 S

Filosofija palanke: Prevara kao osnovno načelo

Egzistencija kao besmisleni rad

Prevara, koju duh palanke vidi kao jedinstveno načelo sopstvenog sveta međusobne mržnje i glume u životu pod maskom, proširuje se, kao načelo, i na samo biće egzistencije: ono nas obmanjuje, neprestano nam obećavajući ono što nam neprestano uskraćuje. Ono nas nadahnjuje iluzijom, vodeći nas iz iluzije u iluziju kao iz razočaranja u razočaranje. Načelo ravnodušnosti ističe se kao načelo protivno ovom načelu prevare, kao rad protiv rada (koji je besmislen, nerazuman jer nikuda ne vodi, nikakvom kraju nikakvog rezultata), kao osnovni rad duha palanke, rad na produbljivanju pasivnosti, na deziluziji, rad koji obećava najveću iluziju: izlazak iz mudrosti "iluzionističkog" bića egzistencije, u stvari iluziju o mogućnosti da se ova mudrost egzistencije prevari.
Simborr 01 S

Brze oči snajpera

Mržnja

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)
Dgzza 01 S

Majka se ceni kao unikat, poput retke marke

Vlast

Faol nastavi: „I to se zove čista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije, onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Detetu je bilo dve i po godine. Majka ga je vodila u vrt i smeštala na pesak. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. Katkad se na pesku skupljalo do četrdeset mališana. I eto, jedanput je u taj vrt banulo besno pseto, bacilo se pravo na decu i počelo da ih ujeda. Majke su s kricima pojurile svojoj deci, među njima i naša majka. Ona je žrtvujući se, priskočila psu, i iščupala mu iz čeljusti, kako joj se činilo, svoje dete. Ali, iščupavši dete, videla je da to nije njeno dete, i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete, koje je tu ležalo. Ko će da mi odgovori: da li je ona zgrešila ili učinila dobro?”
Mores 02 S

Brodski dnevnik za kraj godišnjeg odmora

More izbliza

Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv, iz sve snage. Viđaju me kako prolazim lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzažima, tapšem kao i svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, pomalo sanjarim, vređaju me, jedva da se čudim. Onda zaboravljam i osmehujem se onome ko me vređa ili suviše učtivo pozdravljam nekog koga volim. Šta ja tu mogu, kad u mom pamćenju postoji samo jedna slika? Na kraju, traže od mene da kažem ko sam. „Još ništa, još ništa…“
Bracca13

O prirodi stvari

Život dostojan svinje

Svinja nije kokoš, ona ne može nositi jaja, svinji je predviđena samo jedna sudbina. Zato život dostojan svinje nije nikakvo lažno filozofsko pitanje, već samo jedno od pitanja koje čovek ne želi da postavi sebi. Čovek je tradicionalno svinjsku smrt učinio dostojnom svinjske smrti. Žrtva koju prinosi bogovima ne bi li svi skupa preživeli, i bogovi i ljudi, daća, ispraćaj svinje na drugi svet, kao tradicionalni, provereni i dostojanstveni ritual je sasvim u redu. Ali, da li isto možemo reći mirne savesti i za ona masovna uništavanja svinja u industrijama mesa.
Munnas 03 S

Dve pesme

Ja sam nakazno stvorenje!

Kaže: "Ja sam izgubljen! Ja sam nakazno stvorenje!/ Idem pešice u Rim na poklonjenje!"/ Čovek se pita da li je on čovek./ Sveti Pavle kaže: vi ste bogovi.
Nicce 01 S

Moral kao protivpriroda i popravljači čovečanstva

Kako se čini lepom i obogotvoruje požuda?

Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala želja da se ljudi "popravljaju": to se, pre svega, zvalo moral. Ali se iza iste reči kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukroćenje zveri-čoveka, tako i odgajanje određene vrste čoveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zoološki termini izražavaju realitete – naravno, takve realitete o kojima tipični "popravljač", sveštenik, ništa ne zna – neće ništa da zna... Nazivati ukroćenje životinje njenim "popravljanjem", zvuči u našim ušima gotovo kao šala. Ko zna šta se događa u menažerijama, posumnjaće u to da se zver tamo "poboljšava". Nju čine nemoćnijom, manje štetnom, ona postaje bolesna životinja zahvaljujući depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi.
Rataj 01 S

Skica prošlosti (4)

Imaju li crne mačke rep?

Da se vratim na poseban slučaj — koji mora da je definitivniji i ima više mogućnosti da se opiše nego, na primer, uticaj koji su na mene imali kembrički Apostoli, ili uticaj Golsvortija, Beneta, Velsove škole romana, ili uticaj glasanja ili rata — to jest, na uticaj moje majke. Potpuno je tačno da me je opsedala sve do četrdeset četvrte godine, uprkos činjenici da je umrla kad mi je bilo trinaest. Onda sam jednog dana dok sam šetala Tevistok skverom izmislila, kao što ponekad izmišljamo svoje knjige, Ka svetioniku; u velikoj, očigledno ne svojevoljnoj, žurbi. Jedna stvar je provaljivala u drugu. Odbijanje kolutova iz lule daje to osećanje brže gomile ideja i scena koje je prskalo iz mog uma tako da je izgledalo da mi usne od svoje volje slažu slogove dok sam hodala. Šta je odbijalo kolutove? Zašto tada? Nemam pojma. Ali knjigu sam napisala vrlo brzo; i kad je bila gotova, prestala sam da budem opsednuta majkom. Više ne čujem njen glas; ne vidim je.
Jezerr1

Skica prošlosti (3)

Hodala je kao pauk

Mislim na Žistinu Nonon. Ona je bila strašno stara. Po koščatoj bradi su joj rasle dlačice. Bila je grbava; i hodala je kao pauk, pipajući sebi put dugim suvim prstima od jedne stolice do druge. Najveći deo vremena sedela je u naslonjači pored vatre. Imala sam običaj da joj sednem u krilo; na kolenima me je cupkala gore-dole i pevala hrapavim, napuklim glasom »Ron, ron, ron — e plon, plon, plon — « njeno koleno bi popustilo i ja bih se skotrljala na pod. Ona je bila Francuskinja; bila je sa Tekerijevima. Kod nas je dolazila samo u posetu. Živela je sama u Šeperds Bušu i obično je donosila Edrijenu teglu meda. Shvatila sam da je ona krajnje siromašna; i bilo mi je nelagodno što je donosila taj med, jer sam osetila da je to činila da bi njena poseta bila prihvatljiva. Još je rekla: »Došla sam svojim dvopregom« — što je značilo crvenim omnibusom. I zbog toga sam je žalila; i zato što je počela da sopće; pa su dadilje rekle da neće živeti još dugo; i uskoro je umrla. To je sve što znam o njoj; ali je se sećam kao da je bila potpuno stvarna osoba, da ništa nije izostavljeno, kao i kod tri starca.
Roberto Bolanjo

Tako volimo Roberta

Bolanjo, epidemija

Iako zbog prerane smrti Bolanjo nije napisao onoliko knjiga koliko je planirao (i koliko smo želeli mi, njegovi čitaoci), stvorio je jedno dovoljno široko, bogato i šaroliko delo da u njemu svaki pisac, kritičar i čitalac može da pronađe nešto što mu pomera čula i što mu je novo
Roberto Bolanjo

Šta Ministarstvo kulture misli o Robertu Bolanju

Nema se, može se

Drugi mogući put da se dostigne izvikani progres jeste korišćenje valjanog poligona, u ovom slučaju „Polja“, da se interpretativnoj zajednici što potpunije predstavi autor čija svetska recepcija spada u najučestalija i najpodsticajnija pitanja dvadesetprvovekovnog književnog stvaralaštva. Tako se 504. broj novosadskog književnog časopisa bavi isključivo čileanskim piscem Robertom Bolanjom (1953–2003), autorom što, smenjujući sasvim različite književne modele na ekonomičan način a sliveno s okolnim tekstom, gradi sasvim nov književni model
Aafann 09 S

Skica prošlosti (2)

Ja sam samo posuda za osećanje ekstaze

Nedelja za nedeljom prolazila je u St. Ajvzu, a ništa nije ostavilo traga na meni. Onda, bez ikakvog meni poznatog razloga, iznenadan žestok šok; dogodilo se nešto tako žestoko da sam se toga sećala celog života. Prvo: tukla sam se sa Tobijem na travnjaku. Mlatili smo jedno drugo pesnicama. Baš kad sam podigla ruku da ga udarim, osetih: zašto povređivati drugoga? Smesta sam spustila ruku i stajala tako i pustila ga da me bije. Sećam se tog osećanja. To je bilo osećanje beznadne tuge. Bilo je kao da sam postala svesna nečeg strašnog; i sopstvene bespomoćnosti.
Tosa 12 S

Tebi šega što se zovem Donald?

Dan prije i dan poslije

Nisam ja to tad konto, al sad kontam, rušio mu se svijet, nije lako bilo odrast, sin njemačkog vojnika, onda ono, partizanija, ko zna kako su ga vrijeđali i kroz šta je sve prošo, al nikad o tom nije govorio, ovo sam ja sve poslije skonto. I jebiga, znaš, on došao u neke godine, nešto u životu steko i zaokružio, kad valja u rat. Zna on da je rat jad, stari mu je sve mogo ispričat, a on ni tamo ni vamo, Nijemac u Sarajevu, kud i šta sad, jebo te svijet
Done37

U kanjonu rijeke Gostović

Usputna stanica našeg pakla

13. kilometar/ neću ga nikad zaboraviti/ pokušavao sam, nije išlo/ zazivanje Allaha i odsijecanje ljudskih glava/ ovdje je išlo jedno s drugim
Skic 03 S

Skica prošlosti (1)

Život ima osnovu na kojoj stoji

Ako život ima osnovu na kojoj stoji, ako je on posuda koju čovek puni, i puni i puni — onda moja posuda bez sumnje stoji na tom sećanju. Na to kako ležim, polu uspravna, polu budna, u krevetu u dečjoj sobi u St. Ajvzu. Na to da čujem talase kako se razbijaju, jedan, dva — jedan, dva i zapljuskuju plažu; a onda se razbijaju, iza žute platnene zavese. Na to kako čujem platnenu zavesu da povlači svoj žirić po podu kako je vetar oduvava. Na to kako ležim i čujem zapljuskivanje i vidim tu svetlost i imam osećanje da je skoro nemoguće da sam ja tamo; na osećanje najčistije ekstaze koju mogu da zamislim.