Tekstovi sa tagom: knjige

Chimamanda

"Draga Ijeawele", uputstvo za upotrebu ljudskosti

Feministički manifest u 15 slika

Sabrani saveti Čimamande Adiči tiskana su pouka ženama, deskripcija očiglednih nepravdi, njihovog korena, tragičnih posledica – analiza vlasti sa kojom nema pogađanja, jer je svaki pokušaj kompromisa samoubilački: „Budi svjesna opasnosti od onoga što ja nazivam lajt-feminizmom. To je ideja o uslovnoj jednakosti žena . Molim te, odbaci je u potpunosti. Reč je o šupljoj, popustljivoj i promašenoj ideji. Biti feministkinja je kao biti trudna.’Ili jesi, ili nisi. Ili veruješ u potpunu jednakost muškaraca i žena, ili ne veruješ“
DLM

Poetska avantura neizlečivog beogradskog rokera

Saksofon u mraku i stihovani otisci

Zaboravite, evo nenametljive preporuke, sve što ste otpatili uz DLM, prizemne dosetke o poznatom košarkašu, zanimljive opise smešnih pokreta (“uđeš, izađeš i gotovo”), bezbednosnu procenu autora (“njen zaručnik je poručnik”…”ubiće me nečija ljubomora”), briljantnog i neponovljivog Zeku, zadržite u glavi tek instrument i instrumentarij pesnika koji ne beži od rock’n rolla, znajući, valjda, da je to posao uzaludan
Džojs Dablin ilustracija

Ne nasedajte na loše pogovore i opšta mesta

"Uliks", roman-poplava

Blumsdej, sa svojim čorbama i bubrezima, ginisom i kobasicama, izgubljenim japanskim turistima, pijanim pubertetlijama i još pijanijim obožavateljkama lepe literature, idealno se uklapa u Džojsov portret Dablina. Na gradskim ulicama danas, kao i u romanu nekad, uzvišeno i trivijalno dodiruju se ramenima uz dozu uzajamnog, benevolentnog podsmeha, tako da je na kraju, kako to u pravom životu i dobrim knjigama biva, teško reći gde jedno prestaje a drugo počinje
Djor 02 S

Interview: Đorđe Matić, pisac i rock hroničar

Narodnjaci su bili dorasliji situaciji od rokera

Očekivali smo da će rokeri biti neka vrsta svijesti i savjesti u teškim vremenima. Naprotiv, većina se pokazala bijednim malograđanima i konformistima, a oni koji nisu htjeli u podjele reagirali su smušeno i ne naročito suvislo. S druge strane, narodnjaci su iz svoje ‘niske’ kulture progovorili bolje i bolnije ponekad od naglašeno urbanih autora
Bookz 01 S

Rat u Sarajevu: Ako preživim, nikad više neću ništa da skupljam (1)

Kako sam oplakao smrt svoje dokumentacije

“Dobrodošli u pakao: Sarajevo za početnike”, djelo Ozrena Kebe, nastalo tokom opsade Sarajeva, prvi put je objavljeno na francuskom jeziku 1997. godine u izdanju kuće La Nuée Bleue. Od kako je napisao ovo djelo, koje na nas i danas djeluje potresno, Kebo nije nikada prestao sa pisanjem. Dvadeset godina nakon izbijanja rata u BiH, zamolili smo ga da za časopis “Pariz – Sarajevo” kaže šta se desilo s paklom. Danas se on zove “Tranzicija “. Tu se ništa nije promijenilo. Ili sve ? Ne zna se tačno. Slijede odlomci…
Kravan 02 S

Uvijek ista priča o nama

Sitniš sa Balkana

Dubrovčani, za razliku od nas, izgradili velike betonske kante za smeće s finim ravnim rubom. Kante poluprazne, a smeće okolo. Poznato. ALI: po rubu kante ispisano crnom debelom pisaljkom (oštro pjesničko oko ne gleda samo higijenu nego i pučku književnost): SRBI SU ZLI. Nešto me štrecne: Eto, opet kao kod kuće! Na rubu druge kante ono ZLI prekriženo pa napisano UBICE. Sad već moram da pratim dramatični dijalog anonimnih korespondenata: na trećoj prekriženo SRBI i napisano USTAŠE. Pitam se kad će – zbog političke korektnosti! – neko prozvat Bošnjake, ali zasad ništa. Nekoliko kanti nose samo ‘originalni’ natpis, a onda, na jednoj od posljednjih, gusto prekrižen prvi tekst i bijesno ispisano: SVI STE ZLI
Kućna biblioteka

Sretni slučaj nesretne povijesti

Ormar mog antifašizma

Doma se na dnevnom svijetlu vitrina/biblioteka pokazala u punom sjaju vrhunskog komada s prijelaza iz secesije u dvadesete te – kao bife. Skupocjeno savijeno brušeno staklo nadgradnje, mahagonij s elegantnim intarzijama u polumraku se činio kao biblioteka, no sad se vidjelo da ima je u sredini elegantnu ploču na izvlačenje: za rezanje kruha, postavljanje zdjela ili čaša koje čekaju. Iskliznula je na potez glatko, bešumno, kao da je na najfinijim kugličnim ležajevima
Firr 03 S

Preživjele riječi: Tri zapisa

Prognaničke minijature

Mislio sam da smo najsrećnija generacija. Imali smo srećno djetinjstvo, divnu mladost, imali smo planove za budućnost, a danas doživljavamo ovakve tragedije. Pucamo jedni na druge. Ubijamo se po gradskim izletištima koja smo pretvorili u ratišta. Građani koji su ostali u ovom gradu ginu od granata na trotoaraima, ili ih hapse po njihovim stanovima
Gradska knjžnica Rijeka

Živjeti s knjigama

Kako me je bilo sram ići u knjižnicu

Potpuno je prirodno u nekom trenutku života ne voljeti ići u knjižnicu. Možda trenutno nema naslova koji vas zanima, možda vas nervira pult, možda ste izgubili posljednju posuđenu knjigu… Možda nikada niste ni probali. Svatko ima neku svoju priču smještenu u velikoj knjižnici zvanoj Ljudi. Evo jedne takve
Corb 06 S

Iz knjige „Tajne veze“: Susret s Borom Đorđevićem

Sjena šepajućeg, palog anđela

Nikad mi nije postalo jasno zašto je tako pao. Prvo u magle, privatne i javne, sve više, u nedostojan humor i na kraju, kao građanin, najgore od svega, u najstrašnije idejne zablude – on, koji je govorio u ime svih, odabrao je u raspadu samo jedne. Nisam mogao uzeti distancu pa me taj slom bolio istinski, žuljao godinama
Atwood

MUF: "Sluškinjina priča" i "Alias Grace" Margaret Atwood

Ne dajte se gadovima, Offred i Grace

Grace i Offred upućuju svoje usmene pripovijesti, svjedočanstva o životima u društvima koja ih lišavaju osnovnih ljudskih prava, nekim slušateljima, nekome tko će čuti i zabilježiti njihove osobne priče i borbe i od njih tvoriti svjedočanstvo, testament povijesti koja ih je uzrokovala
Glatk 01 S

Skica prošlosti (8)

Sadašnjost mora biti glatka

Sadašnjost mora biti glatka, uobičajena. Iz tog razloga — zato što razara punoću života — svaki prekid — kao preseljenje — izaziva u meni krajnji duševni bol; on raskida; čini plitkim; pretvara dubinu u tanku, tvrdu krhotinu. Kao što kažem Leonardu: »Šta u ovome ima stvarno? Hoćemo li ikada ponovo živeti stvaran život?« »U Monks Hausu«, kaže on. Tako ovo pišem, uzimajući slobodno jutro od punjenja i sklapanja reči što moj Rodžerov životopis znači — ja ovo delom pišem da bih povratila osećanje sadašnjosti uzimajući prošlost da zatamnim ovu rasprslu površinu. Pustite me onda da kao dete bosom nogom kroz hladnu reku opet zagazim u taj tok.
Cowa 02 S

Skica prošlosti (7)

Stara krava

Ali opet, ono što je bilo značajno kad se razmatra Dakvortov soj — tako neotesan, tako seljački, tako filistarski — to je što, ma koliko joj je glava bila jednostavna, ona nije mogla da bude vesela, obična engleska devojka iz srednje klase, sa rumenim obrazima i sjajnim očima, što je kao Džordžova sestra sasvim mogla da bude. Ona je bila ona sama. Ona ostaje sasvim posebna u mojim mislima. Čudno je što ne mogu ni po karakteru ni po licu da je uporedim ni sa kim drugim. Kako bi ona sad izgledala u sobi punoj ljudi ne mogu da zamislim; ili kako bi govorila. Nisam nikad nikoga videla ko me je podsetio na nju; a isto je sa mojom majkom. One se uopšte ne mešaju sa svetom živih.
Milkz 02 S

Skica prošlosti (6)

Kap rakije u mleku

Ponela sam Zlatni kovčežić. Otvorila sam i počela da čitam neku pesmu. I smesta, prvi put sam pesmu razumela (zaboravila sam koja je bila). Delovalo je kao da je postala potpuno jasna; imala sam osećaj prozirnosti u rečima kad one prestaju da budu reči i postaju tako intenzivirane da ti se čini da ih doživljavaš u iskustvu; da ih proričeš, kao da razotkrivaju ono što već osećaš. Bila sam tako zapanjena da sam pokušala da objasnim taj osećaj. »Izgleda da se razume o čemu je«, rekla sam nespretno. Pretpostavljam da je Nesa zaboravila; niko ne bi mogao iz toga što sam rekla da razume onaj čudan osećaj, koji sam imala u toploj travi, da poezija postaje istinita. Niti je osećaj time izrečen. Taj koji odgovara onome što ponekad osećam kad pišem. Pero se uskladi sa tim mirisom.
Skaja 01 S

Skica prošlosti (5)

Nebo boje prljave vode

Ali, kao svi vrlo lepi muškarci koji tragično umiru, on nije ostavio neki izrazitiji profil za sobom kao legendu. Mladost i smrt zrače auru kroz koju je teško videti pravo lice — lice koje se danas može videti na ulici ili ovde u mojoj radnoj sobi. Za Tetka Meri — majčinu sestru, koja je kako izgleda delila neka od njenih osećanja — on je bio »Oh, drag, zrak svetlosti ... niko kog sam srela nije ni nalik na njega ... kad se Herbert Dakvort smejao ... kad je Herbert Dakvort ulazio u sobu ...«, ovde bi prekinula, brzo mahnula glavom s jedne strane na drugu i iskrivila lice kao da je on bio neizreciv; nema reči koje bi ga mogle opisati. I na grčevit način ona je dala eho onoga što mora da je osećala moja majka; samo što je njeno bilo mnogo dublje i jače.