Tekstovi sa tagom: korona

Imam jednostavno pitanje za vas: mislite li, zaista, da bi se u Titovoj Jugoslaviji zaraza ovako proširila, da bi bilo ovoliko mrtvih? Mislite li, zaista, da bi vakcinacija ovako traljavo, brzinom puža na samrti, išla? Svi znamo odgovor i svi znamo zašto

Ulaziti u racionalnu argumentaciju i razboritu raspravu sa zaluđenicima prilično je besmisleno, jer je ta sorta neprobojna za činjenice i argumente. Jedino što bi bilo logično priupitati jeste: Što baš vakcine? Zašto ste baš vakcine izabrali za svoju metu, za žižu koja sabira sve nemire i nespokojstva, za čarobnu kockicu koja se uklapa u unapred postavljeni šablon posmatranja sveta iz busije? Šta fali starim dobrom masonima, Jevrejima, zelenoj transverzali, Vatikanu, papi, Hrvatima, Bošnjacima, Albancima, kemtrejlsima, HAARP-u, reptilima, vanzemaljcima, bankarima, komunistima, templarima, Bilderberškoj grupi, boljševicima i ostalim zaverenicima protiv srpstva i ostatka sveta?

Kad su mi rekli da više nemam upalu pluća i da mogu da idem, Saša je bio pomalo tužan jer je ostajao sam u sobi. Ja sam bio ravnodušan, kao lice koga sa poslednje stanice vraćaju natrag. Međutim, ko sve to prođe, više se nikad ne može vratiti tamo odakle je pošao. Dok smo čekali sanitet, bilo je kasno popodne i napolju je bilo prohladno. Pošto smo se propisno posmrzavali, sanitet je stigao, mi smo se ukrcali unutra k’o u stari vagon u kom je začudo bilo toplo

Dani su bili skoro isti, sve je nekako izgledalo pomešano. Kretanje, kao jedno od obeležja mog identiteta, mi je bilo onemogućeno usled preterane apstinencije od jela i pića i redukovanog dotoka vazduha. Stameni bolničari bi onda dobro zapeli da iz prizemlja na prvi sprat dovuku boce sa kiseonikom, kako bi mi omogućili kontinuitet disanja. Što je bilo vrlo važno, jer bi bez kontinuiteta imao izvesnih problema sa održavanjem na krevetu koji se kliza. Pokušaj sa cevčicama koje se stavljaju u nos nije uspeo, pa su onda kiseonik, preko maske, puštali u moja pluća. Bio sam skoro ravnodušan, mada ipak nije bilo loše disati, makar ništa ne jeo i tek ponekad s nekim nešto prozborio

Iz noći u noć, iz dana u dan, krevet me je sve više uvlačio u svoju sintetičku nutrinu, uz nesnosnu vrelinu, rastačući me kao humanizovani mikrotalasni kazan. U krevetu sam najčešće bio sklupčan, hranu sam smatrao suvišnom, a telefonske razgovore nepotrebnim. Podlaktice su mi bile bordoplave, jer su mi kažu teško pronalazili vene. Kroz prozor se videlo besmisleno, crno granje i delići neba iza ćebaste pokrivke razastrte nad užičkom dolinom. Iz mog kreveta se video i hodnik po kome je gore-dole promicao čovek u jarkonarandžastoj pidžami

Ono što je neprihvatljivo u svakodnevnom životu moralo bi biti neprihvatljivo i u politici. Ona, politika, ne smije biti iznad života. Ona to kod nas, međutim, jeste. Ta politika nepogrješivo osjeća da nije dužna pokazati odgovornost prema životu građana, niti građani imaju načina (čak i kad bi to htjeli) da je zbog toga pozovu na odgovornost. Takva politika nužno stvara sistem protiv života: onaj u kojem ćete zbog sistemskog javašluka život izgubiti

Per Lau Jensen (1954) je godinama radio kao preduzimač i posrednik u kupoprodaji nekretnina i jedno vreme je imao snažnu firmu, desetak zaposlenih, tri kuće i dva automobila... Posle ekonomske krize 2008, Per se, iskoristivši svoje iskustvo u prodaji i kupovini kuća za odmor, preselio u Kosta del Sol gde živi s psom u kući s lošim instalacijama, ima jedan auto koji se često kvari, ali Per uživa u sporom mediteranskom ritmu života i bavi se samo pisanjem. Do sada je objavio šest romana

Šta je posao vlasti, ako ne da čim prije nabavi vakcinu koja spašava ljudske živote? Jesmo li mi, zaista, toliko glupi da nam, umjesto vakcine, pred očima mašu zastavom a na svako naše pitanje o njihovoj odgovornosti sa razglasa puste himnu? Potom: šta je država? Zašto nama treba država? Da bi nabavila vakcine ili da bismo imali za šta poginuti? Da bi obezbijedila pravni okvir koji će najmoćnije među njima spriječiti da mogu da nas pljačkaju i ubijaju kako im se ćefne, ili da bi obezbijedila pravni okvir koji će im omogućiti da mogu da nas, kako im se ćefne, pljačkaju i ubijaju

Ni Bil Gejts, ni sve njegove milijarde, ni Mikrosoft ni Epl ni 4G, 5G ili bili kakav G ne mogu opravdati neumoljivu bahatost domaćeg čovjeka u postupanju na sopstvenu štetu, što je manje bitno, ali niti u postupanju na štetu drugih, što je daleko bitnije

Nije potrebno biti genije da znaš šta će se desiti ako djecu pošalješ da po nekoliko sati bez maske sjede u zatvorenoj prostoriji u čoporu, da se guraju po školskim hodnicima, samoposlugama i fast-food kioscima na kojima prodaju salmonelu i nutelu. Naročito manju djecu koja piju iz istih boca i srču kroz iste slamke i po čitav dan sline i jedni drugima u facu lansiraju količinu pljuvačke dovoljne za širenje korona virusa u čitavom univerzumu. Djecu od šest godina će neko „edukovati“ da u školskom WC-u ruke peru 20 sekundi, toplom vodom, 5 puta na sat, i prste nipošto ne guraju u nos i u grlo – ni sebi, a još manje drugima? To mi zvuči kao da skočiš sa dvadesetog sprata i dok padaš misliš: a ko zna, možda sve bude dobro?

Izuzetno je tužno uvideti da jedan od najboljih sportista sveta ima tako reakcionarne stavove. Uvek sam bio skeptičan prema ideji da putovanje menja čoveka. „Putovanje je ludin raj“, veli Emerson, i zaista bi se očekivalo da neko ko je „video sveta“, ne reciklira frazeme iz arsenala Srbije 90-ih. Deo problema je i u ispraznosti celebrity kulture. U tome da tražimo od poznatih ličnosti mišljenje o svemu i svačemu, zaboravljajući da su profesionalni sportisti najčešće fah idioti, izuzetno izvežbani u onome čime se bave i ništa drugo sem toga, da su to jednostavno prvoklasni zabavljači. Ne mogu da zamislim da se za vreme epidemije Variole vere iko pitao šta li Krešimir Ćosić ili Džaja misle o vakcinama

Ipak, nadam se. Ne odgovorima. Ne izveštajima sa konferencije za štampu o... „distribuciji preminulih i distribuciji obolelih...“ Nadam se - samo pristojnoj odjavi. I laganoj, slobodnoj šetnji ulicama moga grada

Virus je dakle raskrinkao ekonomiju zabave, kao i ekonomiju rasta. Već sama pomisao da je možda nastao zbog ljudskih štetočina koje su u tolikoj mjeri suzile prirodna obitavališta šišmiša da je virus došao u mogućnost da pređe na ljude, umjesto da nastavi normalno cirkulirati među životinjama kao tisućama godinama dosad, je civilizacijski porazna. Nikakva božanska kazna i fatalističke projekcije ne mogu nadmašiti ljudsko nezasitno grabljenje i eksploatiranje svega poradi kapitalističkog profita, onoga koji uvijek misli da može više i da može još. Isto vrijedi i za klimatske promjene, kao i ostale porazne posljedice ljudskoga djelovanja. Ako samo prestanemo poricati, već smo puno učinili

Sa zaoštravanjem globalne pandemije koronavirusa, sve se češće postavljaju pitanja o tome kako će svijet izgledati nakon ove krize. Već se predviđaju i utopijski i distopijski scenariji. Ili, nešto umjerenije, neki predviđaju jačanje i rast autoritarnih, pa čak i totalitarnih tendencija, dok drugi kao potencijalnu posljedicu raspleta ove krize vide raspad populističkih i suverenističkih pokreta. I jedni i drugi utemeljuju svoja predviđanja i prognoze na povijesnim primjerima kriza i promjena koje su nastupile nakon njih

U trenutku kada su se zatvorile granice jer naprosto treba onemogućiti fluktuaciju ljudi pohrlili su proglasiti kraj globalizacije, trijumf nacije i krajnji dokaz istinitosti njihovih političkih stavova. Ipak epidemiologija im se nije pokazala kao pouzdan koalicijski partner. Uskoro su uvedene ozbiljne restrikcije i na kretanje između općina. Međutim, propustili su proglasiti općine autentičnim, bezvremenskim političkim oblikom