Tekstovi sa tagom: kratki film

Junak ovog filma je svoju vojnu službu doveo do kraja, a da niko nije otkrio da je homoseksualac. Drugi nisu bili te sreće, pa je na hiljade vojnika zbog homoseksualnosti otpušteno iz vojske, a u tom trenutku nije prestala samo vojna služba, već i čitav život, budući da za homoseksualce nije bilo mesta, ljubavi i posla. Na pitanje „Da li je srećan što je gej?“ junak ovog filma odgovara sa „Ne znam. Nikada nisam bio nešto drugo.“

Važno je da podsetimo da se sa HIV-om danas živi, ali da bi testiranje ipak trebalo da postane navika, budući da tako štitimo i svoje, i zdravlje partnera

Priča može da se primeni na sve manjinske identitete, najpre zbog realistične crte koja radnju približava gledaocu, i u nju ga uvlači bez pitanja. Ryan je autentičan, karakter sa više dimenzija, a to što je trans nije glavni fokus filma, budući da reditelj najpre želi da istraži sve aspekte na koji se jedan identitet deli kada je na to prinuđen

Film se najpre koncentriše na vizuelno, pa Rabbit God izgleda kao nešto što potiče iz najluđih snova, pa čak i najobičniji restoran cveta pod odgovarajućim neonskim osvetljenjem. Tako uopšte ne iznenađuje što je svaki dodir između ljubavnika i glavnih aktera filma u stvari strujni udar, električni naboj, iskra koju mogu da osete samo oni koji su se makar jednom našli u sličnoj situaciji

Film prati mladog i vibrantnog Elliota, koji je centar svake zabave, ali se iza šminke i glitera krije želja za seksualnom i najobičnijom ljudskom povezanošću. I onda upoznaje Jacka: samouverenog, autovanog i…oženjenog. I tu se postavlja pitanje o tome šta je uopšte povezanost, a šta potreba za konekcijom, te da li je svaka želji da se upozna onaj drugi samo maskirana potreba za seksom, te osećaj privlačnosti u odnosu na biće koje nam u datom trenutku telesno odgovara

Kako bi se osjećao više muževnim, Glen kreće na primalnu terapiju. No čak i tamo, okružen urlajućim i vrištećim muškarcima, on ne uspijeva ispustiti zvuk. Kada ga drugi muškarac isprovocira, Glen se konačno “oslobađa”, ispuštajući čudovišan djelić sebe koji radi što želi i ne mari za posljedice.

Problem nastaje zbog toga što većinski identiteti smatraju da su njihove predstave o životu ono što je „normalno“, i da je sve što od te predstave odstupa inferiorno i nedostojno da izađe u svetlost dana. Upravo zbog toga mladi kvir parovi često izgovaraju rečenice poput one koja može da se čuje u filmu – „Voleo/la bih da smo nas dve/dvojica poslednji ljudi na svetu“, budući da bi apokalipsa sa strašnim zakonodavcima odnela ne samo opresore, već i sve pritiske i nasilje koje ovakvi parovi svakodnevno trpe. Takvim rečenicama ipak nije mesto u stvarnosti, budući da ljubav ne može da čeka na apokalipsu, već je u obavezi da se bori za ono što joj pripada, ma koliko to ponekad bilo teško.

Ostaje nam da pretpostavimo kako je u manje razvijenim zemljama (čitaj Srbiji), ako Velika Britanija ima samo jednu liniju za one koji se bore sa ovakvim poteškoćama. Dok se ne uhvatimo u koštac sa ovim problemom kao odjek nam ostaje rečenica britanskog oca sa početka filma, koji poput mnogih srpskih kaže: „Da sam znao da je gej pustio bih ga da se ubije.“

Portret jedne samoće svedočanstvo je o kulturi koja polako nestaje, budući da manjinski identiteti u razvijenim zemljama polako ulaze u mejnstrim, te usput brišu sve one podgrupe čije se ponašanje ne uklapa u želju da se pripada većini.

Film se gradi na temelju seks komedije, te uzima osnovne heteroseksualne stereotipe da bi ih pretvorio u nešto sasvim drugo. Tako se gej muškarci pretvaraju da su strejt, što mnogi koji sazrevaju unutar heteropatrijarhalnih granica čine i u stvarnom životu, ali je na filmu to ipak retkost, budući da je zarad „dobre šale“ obično obrnuto. Na taj način se preispituju kulturološke norme, te postavljaju pitanja poput „šta uopšte znači biti muškarac?“, te gde se završava podnošljiva, a gde počinje toksična muževnost.

Iako priča izgleda dovoljno strašno da bi se poverovalo u to da je utemeljena u realnosti, premisa na kojoj se film zasniva je više nego stvarna, budući da gej ljudi u Rusiji žive u konstantnom strahu od kada su 2013. godine na snagu stupili zakoni protiv „gej propagande.“

Dva identiteta sreću se u mraku, pod kišobranom straha, te povezanost do koje dođu u rekordnom roku pruža utehu, te garantuje da niko nije sam u svojim sumnjama i preispitivanjima. „Trči, Lola, trči“ dobija potpuno novo značenje, a ružičasta postaje boja jednakosti – u mraku ili izvan njega.

Svedena estetika pažnju gledaoca usmerava na glavnog junaka filma, a radnja se odvija postepeno, te drži pažnju i čini da se film gradi poput nekog trilera. U pitanju je ipak karakterna drama o seksualnosti, represiji i identitetu – film koji posmatrača okiva na prvi pogled, te mu ne dozvoljava da se od ekrana odvoji sve dok ne krene odjavna špica, a možda ni tad.

Film Les lèvres gercées napravljen je toliko vešto da gledalac o problemu saznaje postepeno, te nema utisak da mu se priča nameće, budući da već posle nekoliko trenutaka postaje njen neodvojivi deo. Pored toga, film ni u jednom trenutku ne tvrdi da ima odgovore na sva pitanja, već više liči na početak diskusije, te na motivaciju svih učesnika u razgovoru. Upravo zbog toga bi mogao da posluži kao početak razgovora na teme koje su u većini okruženja još uvek tabu.

Prezir i diskriminacija koju mnogi gej, trans*, te drugi pripadnici kvir omladine doživljavaju od vlastitih roditelja mogu kudikamo više da štete nego neprijateljsko ponašanje koje trpe od nekog drugog. Za to postoji sve više dokaza: deca koja zbog seksualne orijentacije nemaju roditeljsku podršku imaju više mentalnih poteškoća, odaju se alkoholizmu, te se lakše upuštaju u svet opojnih droga, i nezaštićene seksualne odnose. A rizik nije zanemarljiv – oni koji se osećaju odbačenima skloniji su i samoubistvu.