Britanski slikar Duncan Grant (1885-1978) je bio najpoznatiji po tome što je pripadao Bloomsbury grupi. Razvio se i kao nezavisni umetnik, te je kvir zajednici tog doba ponudio vidljivost i portrete u kojima su mogli da se ogledaju, ali samo tajno, u četiri zida
AIDS je prerano okončao život, te karijeru, ovog talentovanog slikara, budući da je preminuo 1992. u 38. godini. Ali smrt nije bila jedina koja je zamalo obrisala svetove koje je slikao, budući da su i predrasude učinile svoje, pa je Angus umalo zauvek nestao, a sa njim i izgubljeni subjekti u svetu koji je za njih i pre toga bio zamračen
Queer je upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. Queer identitete zato ne smemo da pozicioniramo samo uz različite seksualne prakse i uloge, već je taj identitet važno ponovo promisliti i u vezi sa političkim opredeljenjem priče ali i stajalištem, koje je Homi Baba opisao kao ’ne - tačno/ne - pravilno’ (Michael Hardt, Antonio Negri, „Neka te sila prati“)
„Pitanje gej kulture – pri tom ne mislim samo na romane o homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja raznovrsne načine povezivanja, vrste egzistencija, tipove vrednosti, tokove razmene između pojedinaca koji su zaista novi i nisu identični sa postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce, već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce.“ (Fuko)
Preko leta je trio svoj osećaj slobode selio na obalu, gde su fotografisali gole muškarce, poznate i nepoznate, otkrivajući mlade i privlačne muskulature, a svaka je postajala zaseban karakter u široj priči o zadovoljstvu. Njihovi boemski stavovi omogućili su im da sačuvaju seksualne slobode u koje su svo troje verovali, te kvir kulturu u vreme kada se kao lek za homoseksualnost još uvek koristila lobotomija.
Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o hrabrosti koja već neko vreme menja tokove kvir istorije. Subjekti na fotografijama ne drže transparente, ali ipak prenose jednostavnu poruku, ispisanu u uhvaćenom pokretu, koja odjekuje, i nudi simbol samopouzdanja i volje za slobodu uprkos ograničenjima.
Umetnost Grace Jones i to kako nam se ona predstavlja kao celokupna ličnost nisu tek u funkciji ukazivanja na nestabilnost manjinskog identiteta stvorenog kolonijalnim diskursom, te postmoderni pokušaj da se ovaj legitimizuje. Jones nikada nije bila tipična zabrinuta zvezda koja se u slobodno vreme bavi “dobrotvornim radom”, tj. milostinjom, već oduvek uočava kontradikcije koje društvo živi i jasno vidi njihovo poreklo u kapitalizmu.
