Tekstovi sa tagom: latinka perović

Drugo o čemu uvek mislim kad je u pitanju ponašanje čoveka kao subjekta je činjenica da je u našim životima jedino ograničeno vreme...

Istoričarka i političarka Latinka Perović preminula je u ponedeljak, 12. decembra u Beogradu, u 90. godini

Žrtve patrijarhata smo svi, samo što u nekom trenutku zbog izvesnih karakteristika uživamo određene privilegije ili trpimo zbog njih. Kada se to osvesti, onda postaju jasni rezultati jednog istraživanja u kojem se tvrdi da devojke ne konkurišu za određeni posao zato što misle da nisu dovoljno dobre, dok momci konkurišu znajući da nisu dovoljno dobri. Postaje jasno zašto žena može (i mora) da bude seksualizovana, ali nikako seksualna. Postaje jasno zašto spisak ostaje beskrajan, a zahtevi nikad ispunjeni

„Forma naše demokratije je - svako ima pravo na svoje mišljenje. Čekajte, u redu, ali mišljenja imaju hijerarhiju. Postoje profesionalne i vrednosne karakteristike – nisu sva ista. Ovde čak i ljudi iz Akademije dođu i kažu: važna je demokratija, svako ima pravo na svoje mišljenje. Pa, to je katastrofa. Izvinjavam se, ali nije relevantno svako mišljenje. To je isto deo populizma“ kaže Latinka Perović u ekskluzivnom intervjuu za web magazin „Milica“ koji kao svoju uređivačku politiku slavi proboj ženskih principa u svakodnevnom životu, umetnosti i društvu

Pod brižnim naslovom “Nema dobrog Srbina”, beogradski “NIN” od 3. januara 2003, bavio se anketom “Slobodne Bosne” koja se obratila tridesetorici uglednih javnih radnika, političara, profesora, privrednika iz cijele BiH pitajući ih koju bi ličnost u Hrvatskoj i Srbiji izdvojili kao najdražu i najpozitivniju osobu

Osim mantre o svim Srbima u jednoj državi, kao da Jugoslavija to nije bila, upravo 1969. počinje sve otvorenije da se pominje jedna nova – zaštita i briga za Srbe van Srbije, jer kako je govorio Mihajlo Đurić: izvan Srbije, Srbi žive u još četiri od pet republika, ali ni u jednoj od tih preostalih republika, oni „ne žive svojski“. Na ovakve teze je najčešće odgovarala Latinka Perović, stavom da su „Srbi van Srbije kod svoje kuće i slobodni i ravnopravni u drugim republikama“, odnosno da nisu „porobljeni delovi srpskog naroda“. Postoje ljudi koji se ne slažu sa tim, nadovezivao se Marko Nikezić, stavom da je nacionalizam u Srbiji kontinuitet i „ja vidim“, rekao je, „smisao naše političke akcije u borbi sa tim kontinuitetima“. Bili su to oni kontinuiteti koje je upravo u “Filosofiji palanke” prepoznao i dekonstruisao Radomir Konstantinović

Nabokov bi je zvao Lo. Japanci su je zvali Lo-la. Bagrem. Ipak, nije bila žena-devojčica i nije bila cvet. Lola Novaković bila je „Lola nacionale" za svet zabavne muzike. U životu je bila i ostala - „mačka". Njen životni saldo sličan je većini žena koje su imale lepotu, talenat, uspeh i ambiciju: povređena. Sa onom količinom zdravog razuma koja preostaje nakon umetničkih pobeda i poraza, Lola Novaković odabrala je izolaciju. Preživela je i proslavila svetske estradne pozornice, čudesni svet elitnih kafana, mnoge festivale, tri „Pesme leta", masovno obožavanje i svojevrstan „individualni teror" nad svojim privatnim životom. Za jednu ženu - dosta. Sve što je radila danas bi bilo normalno. Danas su na ceni devojčice koje pevaju previše glasno i pevačice koje imaju svoj šou na televiziji. Lola je ostala za sećanje i slušanje (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Zorani Loli Novaković. Slavna pevačica preminula je u Beogradu 3. aprila 2016. godine)

Službeni glasnik objavio je četvrto izdanje knjige Momčila Đorgovića “Tragedija jednog naroda” sa podnaslovom „Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“. Na predstavljanju ove knjige u Klubu-knjižari “Glasnik”, Latinka Perović ocenila je da Đorgović srpsko društvo posmatra u kontekstu sve složenijeg sveta: „U knjizi se oseća autorova gorčina i ljutnja što istorijska istina sporo sazreva, što još uvek postoje dve istine, neoromantičarska i ona koja je zasnovana na kritičkom mišljenju“. Sam autor u predgovoru kaže: “Kada sam se opredelio za naslov ‘Tragedija jednog naroda’, imao sam na umu da je tragedija to što ne razumemo prirodu i razloge onoga što nam se događa, otud i podnaslov “Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe”. U knjizi Đorgović analizira memoare i dnevnike državnika i pisaca, ispisujući njihove portrete. O tome je govorio na okruglom stolu organizovanom povodom trećeg izdanja knjige: “Dnevničari i memoaristi koje sam odabrao za ovu knjigu govore nam šta smo mi zapravo, i kada se suočimo sa njihovim pričama mnogo je razumljivije zašto smo ovde gde jesmo. Svako od njih odgovara nam na pitanje iz podnaslova – šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Oni su bili svedoci rađanja radikalskog političkog mentaliteta koji će konzervirati Srbiju na stogodišnji period i blokirati njenu modernizaciju”. Iz Đorgovićeve knjige prenosimo tekstove o Marku Nikeziću, Josipu Brozu Titu i Peku Dapčeviću

Službeni glasnik objavio je četvrto izdanje knjige Momčila Đorgovića “Tragedija jednog naroda” sa podnaslovom „Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“. Na predstavljanju ove knjige u Klubu-knjižari “Glasnik”, Latinka Perović ocenila je da Đorgović srpsko društvo posmatra u kontekstu sve složenijeg sveta: „U knjizi se oseća autorova gorčina i ljutnja što istorijska istina sporo sazreva, što još uvek postoje dve istine, neoromantičarska i ona koja je zasnovana na kritičkom mišljenju“. Sam autor u predgovoru kaže: “Kada sam se opredelio za naslov ‘Tragedija jednog naroda’, imao sam na umu da je tragedija to što ne razumemo prirodu i razloge onoga što nam se događa, otud i podnaslov “Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe”. U knjizi Đorgović analizira memoare i dnevnike državnika i pisaca, ispisujući njihove portrete. O tome je govorio na okruglom stolu organizovanom povodom trećeg izdanja knjige: “Dnevničari i memoaristi koje sam odabrao za ovu knjigu govore nam šta smo mi zapravo, i kada se suočimo sa njihovim pričama mnogo je razumljivije zašto smo ovde gde jesmo. Svako od njih odgovara nam na pitanje iz podnaslova – šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Oni su bili svedoci rađanja radikalskog političkog mentaliteta koji će konzervirati Srbiju na stogodišnji period i blokirati njenu modernizaciju”. Iz Đorgovićeve knjige prenosimo tekstove o Marku Nikeziću, Josipu Brozu Titu i Peku Dapčeviću

Didara Dukađini Đorđević (1930-2006) je bila učiteljica rođena u Prizrenu, koja je 1950-ih godina postala političarka po profesiji. Bila je sekretar Konferencije žena u pokrajini Kosovo, predstavnica Kosova za oblast Prizrena-Dragaša u jugoslovenskoj Saveznoj Skupštini (1968-73), članica Saveta i Direktora direkcije za zdravstvo i socijalnu politiku tokom 1986. godine, članica Doma Republika u Saveznoj Skupštini Jugoslavije (1987-91) do penzionisanja. Povukla sa Kosova u Beograd 1998. godine. Miroslava Malešević, antropolog sa Etnografskog instituta SANU u Beogradu, i član Žena u crnom, napravila je niz razgovora usmene istorije sa Didarom Dukađini Đorđević 2003. godine. One su se sastajale jednom nedeljno tokom tri meseca. Rezultat njihovih razgovora je knjiga Didara: Životna priča jedne Prizrenke koju je prevedeo na albanski jezik Škeljzen Malići. Prenosimo nekoliko delova iz knjige u obliku feljtona