Tekstovi sa tagom: lepa brena

Subverzivni potencijal konstrukcije feminiteta u turbofolku najprije vide na primjeru jedne od najistaknutijih turbofolk-zvijezda – Jelene Karleuše – koja kroz pjesme, videospotove i javne istupe afirmativno govori o LGBTIQ zajednici, a svojim ekstremno discipliniranim, pretjerano usavršenim i seksualiziranim tijelom predstavlja prijetnju konvencionalnoj ženskosti...

Žrtve patrijarhata smo svi, samo što u nekom trenutku zbog izvesnih karakteristika uživamo određene privilegije ili trpimo zbog njih. Kada se to osvesti, onda postaju jasni rezultati jednog istraživanja u kojem se tvrdi da devojke ne konkurišu za određeni posao zato što misle da nisu dovoljno dobre, dok momci konkurišu znajući da nisu dovoljno dobri. Postaje jasno zašto žena može (i mora) da bude seksualizovana, ali nikako seksualna. Postaje jasno zašto spisak ostaje beskrajan, a zahtevi nikad ispunjeni

Uvijek dajte prednost facebook statusu vašeg antivax prosvjetitelja u odnosu na hrpu glupavih tvrdnji likova s mejnstrim medija koji se neosnovano kite titulama epidemiologa, virologa, infektologa, molekularnih biologa. Već smo utvrdili, ali treba uvijek ponoviti, da su to plaćenici u službi bjelosvjetske sotonističke hobotnice

Mate je promenio ime u Mišo, pustio zulufe i zapevao poput groma. The star was born. Trebalo je ljuljati. Proplakale su zore dok Mišo Kovač nije postao pevač koji puni stadione, jer nepopravljivo nadmen, tvrdoglav i hvalisav, nije odustajao od samog sebe i repertoara koji mu je sama priroda podarila: ljubav, žena, patnja i zakletva. Kako stvari stoje, isplatilo se. Pevač koji je skidao Pavelićeve slike iz osinjaka ustaške emigracije, koji ne veruje ni u Boga ni u oca - samo u svoj glas i svoj dom, krajem osamdesetih izgleda bolje nego ikad i peva bolje nego ikad. Ne trpi konkurenciju i ne raspravlja o kolegama. Njima njihovo, Miši - Mišino. Ne dirajte ga (Ovo je uvod za priču o Miši Kovaču iz knjige “Bolja prošlost” objavljene 1989. godine; razgovor sa Mišom Kovačem obavljen je početkom 1986. godine)

Za strani se program opredijelila TV Novi Sad pa će to biti alternativa za one kojima šouovi idu pomalo na živce, dok Treći program nije odolio izazovu i vlastitim stvaralačkim snagama pokušava konkurirati prvom i drugom kanalu. Serija i filmova na Zagrebačkom trećem bit će vrlo malo ili gotovo ništa

Volite li Igora Krimova? Pojavio se u vremenu veselja i Judinih poljubaca. Nije mu bio sličan. Ni previše veseo, ni previše lep, ni blistavo odeven. Hteo je da postane pravi pesnik. Već je diplomirao flautu. Muzika je postala njegova sudbina kada je shvatio da je sve što radi - posebno. Igor Krimov je postao Arsen Dedić. Zavoleo je Gabi na putu za Aušvic. Ona nikada nije sumnjala. Zatim prvi tekst, prvi Beršvin za Gabiku... ,,Šta je sa vama dvoma? Je l' to definitivno gotovo?", pitala je Jovanka Broz. Bilo je. Arsen Dedić „muzičar koji misli", lice koje s podjednakom nežnošću gledaju devojčice i one uvek devojčice, suprug, otac, prijatelj i jedna od tekovina muzičke Jugoslavije i kad priča - priča posebno. Da je sve ono što znate o njemu - tako malo (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost”, objavljene 1989, za priču o Arsenu Dediću. Intervju sa Arsenom za knjigu „Bolja prošlost“ urađen je krajem 1987. godine. Arsen Dedić je umro u Zagrebu 17. kolovoza 2015. godine)

Nasljednici partizanske generacije, urbana i obrazovana generacija rođena između 1950-ih i 1960-ih, oslobođena bremena ekonomske zaostalosti, etničkih mitova i vjerskih dogmi, zamijenila je puške električnim gitarama, iskazala nevjerojatnu dinamiku u popularnoj kulturi i sportu, znanosti i umjetnosti i stvorila novi tip herojizma, različit od partizanskog.  Zbog generacijskih tenzija, ova druga izuzetna generacija nije dobila priliku preuzeti vodstvo zemlje. Kad se pokazalo koliko je taj ljudski kapital kvalitetan, već je bilo kasno za smjenu generacija. Kontrarevolucija je izazvala destrukciju!

Očekivali smo da će rokeri biti neka vrsta svijesti i savjesti u teškim vremenima. Naprotiv, većina se pokazala bijednim malograđanima i konformistima, a oni koji nisu htjeli u podjele reagirali su smušeno i ne naročito suvislo. S druge strane, narodnjaci su iz svoje ‘niske’ kulture progovorili bolje i bolnije ponekad od naglašeno urbanih autora

U razvojnom putu žanra Brena predstavlja prekretnicu. Prizori oskudno obučenih kafanskih pjevačica i erotizirane interakcije s muškom publikom dotada su bili daleko od očiju javnosti i izloženi preziru dominantne kulture, a sada se sele na TV ekrane i pune stadione i dvorane

Sredinom osamdesetih, fenomen Lepe Brene i grupe Slatki greh zapljusnuo je nekadašnju Jugoslaviju nezapamćenim talasom popularnosti; masovni koncerti, enormni tiraži i medijska pomama bili su tek neki od detalja strelovite, zvezdane karijere. Male su, gotovo nikakve šanse da današnje generacije prisustvuju takvom uraganu koji je čitavu državu tresao opštepoznatim hitovima. U beogradskom Domu sindikata koji je bio muzičko svetilište, uoči koncerta na kojem su zajedno nastupali Lepa Brena i Sead Memić Vajta – u garderobi se zatekao fotoreporter Zoran Trbović. Ispucao je čitav film na Brenu i Vajtu; potom su se pojavili nerazdvojni Milovan Ilić i Big Lale, ali je Brena uskoro morala na scenu. Nešto od te atmosfere bezbrižnosti i gotovo detinje radosti ostalo je zabeleženo na ovim foto-dokumentima; bilo je to vreme kad nije bilo bitno da li se zoveš Sead, Fahreta ili Milovan; iz današnje cyber-perspektive sve ovo liči na doba nevinosti pred preteću buru. Tako je i bilo. Par godina nakon ovih fotografija, Slobodan Milošević je objasnio Srbima na Kosovu da niko ne sme da ih bije. To je moglo da znači da Srbi smeju druge da biju. I tako je počeo krvavi rat. Si, Cile, si!

Pre nego što je pala šestoaprilska bomba, otac je otrčao po tepsiju bureka. „Biću pilot", pomislio je Predrag kad mu je šrapnel skinuo pramen kose. Majka nije dala. Htela je da joj sin bude pop. Deca komunizma su se smejala, a očevi komunizma bojili fudbalske lopte u crveno. Bog je bio zabranjen, dok jednog trenutka Josip Broz nije izustio „...bože moj...". Cune je već bio div. Glas kome je bog podario nekoliko oktava, obuhvatao je Meksiko, Španiju, užu i širu Srbiju, Izrael, Arabiju, staru i malu gradsku, narodnu i zabavnu, zagorsku i rusku. Sibirski sneg nije zavejao čoveka koga su optužili da je pevao četnicima. Najzad, pesmu „Što se bore misli moje" imao je prava da napiše i jedan knez, makar i srpski (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Predragu Cunetu Gojkoviću. Razgovor sa Gojkovićem autor je uradio 1988. godine; Predrag Gojković preminuo je u Beogradu 21. jula 2017)