Tekstovi sa tagom: letovanje

Voljela bih da zajedno odemo na more – rekla mi je moja djevojka. Oh, da, mislila sam u sebi, presretna i uzbuđena od same pomisli na naše prvo putovanje na more. Nas dvije. Same. Na moru. Kupamo se. Šetamo. Dočekujemo izlazak Sunca i ispraćamo zalazak. Zagrljene. Ručamo sendviče u osamljenoj uvali. Ronimo. Tražimo biljke. Sunčamo se. Čitamo naglas. Ušteđevinu od mog džeparca iskoristim za to da je bar jedno večer izvedem u neki otmjen restoran. Pijemo vino. Dani smijeha i sreće – eto, to mi je prošlo kroz glavu kada je rekla: Voljela bih da zajedno odemo na more

Prijepori su počeli već i prije odlaska na ljetovanje. Kako bismo izbjegli bavljenje bilo čime hrvatskim tijekom zajedničkog odmora na moru, htjeli smo ga provesti izvan granica Lijepe naše, no naše planove je naravno omela pandemija. Let za Grčku je otkazan u zadnji trenutak, tako da smo bili osuđeni na Hrvatsku

Sve u svemu, bija je to jedan skroz ugodan dan na balkonu. Ko ne zna uživat u malin stvarima, ne triba ni živit

U ona dva tjedna koliko je trajalo sindikalno ljetovanje, uživala sam u svakom danu, a oni su, onako bezbrižni, letjeli jedan za drugim, prebrzo klizeći prema jutru u kojem ćemo se ponovo ukrcati u autobuse koji će nas odvesti kući. Raspoloženje u povratku bilo je drugačije nego kad smo dolazili. Putem su nije pjevalo nego se je razgovaralo o tome što će koga dočekati u Zagrebu, o prvom danu posla i o pogonu koji će uskoro oživjeti. Govorilo se je o kupovini školskih knjiga, o pripremi ajvara i pekmeza, i hoće li i ove godine sindikati organizirali povoljnu zimnicu

Svako leto je čistilište i priprema. Za jesen, za novi početak. Kakav – to zavisi od uzrasta. Doskora su nadolazeće jeseni najavljivane kao „vruće“, „paklene“, „burne“. Ona koja nam sleduje ove godine je, kažu, crna. Stoga ne čudi ni to što ljudi ne žele da prihvate realnost, koja možda ne bi bila ni tako strašna da smo bili u stanju da se s njom suočimo na vreme. Lakše je ne misliti, spržiti vijuge, ostati još malo u tom letnjem limbu

Dosada onih subotnjih poslijepodneva s kraja kolovoza nikad se više neće ponoviti. Kad se sati lijeno razvlače i čini se da će dan i život trajati zauvijek, pa sva razdražljiva čekam da se dogodi neko malo uzbuđenje, neki mali, majušni događaj koji će razbuditi i oživjeti dvorište, susjedstvo i ulicu. I u tom čekanju, monotonom i naoko beskrajnom, sve je prošlo, nestajući neprimjetno, kao kad kamion s lubenicama zamakne niz ulicu

Na teškim mukama su se našli srpski turisti kojima je bliska odbrana svetinja, ali bi ipak malo da skoknu na more, pa makar i ono koje su usred Crne Gore okupirali Crnogorci. Ali, kako u silnoj gunguli od vlasnika apartmana, vila i hotela pronaći Srbina ili čoveka odanog „srpstvu u crkvenom smislu”? Pogotovo što nije baš jasno šta potonja formulacija znači. Kako pošten srpski patriota da bude siguran da će naći adekvatan smeštaj u Crnoj Gori, da neće zanoćiti kod nekog neprijatelja srpstva koji za sebe misli da je Crnogorac, jer mu Raković, patrijarh Irinej, Čeda Antić i ostali brojači krvnih zrnaca još nisu objasnili da je Srbin? Kako čovek da ode na odmor, a da dušu ne izgubi?

Zastrašujuća je činjenica da u novostima koje čitamo suštinski nema ničega novog. Sve što čitamo ove godine, već se dogodilo i prošle godine i one godine prije toga i godinu prije. I opet će se dogoditi sljedeće godine, dogodit će se i onu godinu nakon sljedeće i još jednu godinu nakon, sve tako redom stvarajući stare novosti. Političarima treba dati za pravo. Stanje u Hrvatskoj doista nije onako loše kakvim ga oslikavaju mediji. Puno je gore

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Jugo u ušima zvuči kao da si obraz prislonio uz preglasnu, mrzovoljnu morsku školjku. I more. Kako je samo živo. Kako je samoživo. Živo i punokrvno kao biće. Modrokrvno. Punoplavno. Punovalno. Ima svoju ćud, prevrtljivu kao tisuću veljača. Pjena na valovima bijeli se kao raščupani komadići oblaka pali u more. To nije pjena, to oblaci nastavljaju putovanje morskim putem

Tamo, na Lastovu, ribe crkavaju od starosti, ima šuma u koje teško da je neko kročio, zrikavci se glasaju na poseban način, vazduh je svež i pitak i kod najveće omorine, mirišu smilje, bor i lavanda, more je čisto i smaragdno-safirno, puno malih, a bogme i velikih riba, koje me okruže u vodi i plivaju sa mnom

Komiža je donekle delila moju nesvesnost stvarnog sveta. Zapravo ju je često izvrtala u ironiju, smeh i parodiju. Neko je s vremena na vreme noću skidao šahovnicu s barjaka u luci i kačio trobojku. Tada to nisam shvatao kao politički čin protesta već pre kao odličan smisao za humor

Zeleni nacionalni park uronjen u plavetnilo Jadrana, nedaleko od Dubrovnika i Trstenog odakle se do njega trajektom moglo stići, veliki površinom i siromašan žiteljima pružao je osećaj bega od civilizacije svima onima koji su kako to Ian Curtis opeva „nosili teret na svojim plećima“. Verovatno najsocijalističkije demokratsko mesto Jadrana gde su svi postajali jednaki samom činjenicom da su tamo. Worholov Factory propušten kroz Rundekove stihove, sveta familija bitnika, umetnika i autsajdera svih kolorita

Amiši su jedna od najneobičnijih skupina, pa i danas žive kao u doba kada su se prvi put pojavili početkom XVI veka u centralnoj Evropi, na teritoriji Švajcarske. Ne koriste automobile, odeću prave od krutog platna, zemlju obrađuju plugovima koje vuku konji, za osvetljenje koriste uljane lampe, ako se razbole - lek je molitva, a kada požele da razgovaraju sa komšijama dovikuju se, budući da ne veruju u telefone.

Glavni razlozi za to što Srbin nerado ide u Albaniju su neznanje i strah, koji uvek dolaze u paru. Teško je odagnati decenijama usađivane i brižljivo negovane predrasude. Međutim, Albanija će vas iznenaditi čak i ako nemate ili niste svesni da imate predrasude. Očekivanja će vam najpre izneveriti činjenica da ih nije briga što ste iz Srbije, niti da imaju predstavu odakle ste. Retko koga pitaju iz koje je zemlje, raduju se svakom turisti, a i ako čuju srpski, uglavnom će ga pomešati sa poljskim ili makedonskim