Tekstovi sa tagom: lgbt film

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

Svi ponekad lažu. Oni kojima takvo ponašanje čuva život to rade češće od drugih. I zbunjenost je razlog za laganje, a laži nisu samo u rečima, ima ih i u ponašanju, izborima i načinu života

Sasvim je sigurno da će film "Knock at the Cabin" svako čitati drugačije, istina je na kraju u onome koji gleda. Tačno je i to da ovo nije najbolji Shyamalanov film, ali nije ni najgori. Nema preokreta na koje smo navikli još od "The Sixth Sense" iz 1999. godine, a tu su i drugi nedostaci – recimo loš scenario i to što je sve nacrtano (ponekad je bolje da se gledaocu ostavi da sam poveže stvari, pa makar ih nikad ne povezao). Ipak može da se gleda, može u njemu i da se uživa (najviše zbog sjajnih kadrova), ali je malo verovatno da će mu se neko ponovo vratiti kad se jednom završi

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama...

Kad smo 1999. gledali Hilary Swank kao Brandona Teenu u odličnom "Boys Don’t Cry", slavili smo već samu mogućnost vjerne reprezentacije društveno potisnute manjine u tako jakom mediju kao što je film. Danas je, međutim, situacija u društvu nešto drugačija. Norme i normalno te njihove granice kontinuirano se restrukturiraju, te biti trans danas podrazumijeva i zadobiva novi kontekst u skladu s vremenom...

Od serije „Interview with the Vampire“, preko dokumentarnog filma „Framing Agnes“, pa sve do filmskih priča koje prate odrastanja onih koji su drugačiji, 2022. je obezbedila dovoljno prostora za kvir kinematografiju, TV serije, ali i rijaliti programe. Čini se da je vremenu tišine došao kraj, i da, uprkos tome što se i dalje bore sa teretom auto i internalizovane homofobije, filmski kvir junaci brže rastu i dobijaju jače okvire u kojima se lica jasno vide, a imena dobro čuju.

Horor i kvir film se često dodiruju, budući da je na margini oduvek bilo puno straha. Iako mnogi savremeni gledaoci tvrde da se LGBTIQ+ identiteti danas forsiraju, ništa nije dalje od istine – stvar je u tome da su kvir junaci postali tek nešto vidljiviji.

Kad se neki mrav izgubi, počinje veliko prokletstvo. Otrgnut od svoje kolonije osuđen je na propast jer je bez mravljih sugrađana prepušten na milost i nemilost svetu koji je mnogo veći od njega. Prestaje da jede, jer hrana bez onih s kojima je do juče lovio mrvice nema baš puno smisla. Umreće od gladi, samoće, zgaziće ga oni koji se zaklinju da nikad ni mrava ne bi zgazili.

Na YouTube kanalu Jamesa Somertona se nedavno pojavio video koji se bavi krizom kvir identiteta, a u središtu je odnos prema telu. Ta gomila mesa je u obavezi da bude savršena, a da bi je neko uopšte primetio u moru bezglavih trupla na dejting aplikacijama. Kanadski stručnjak za kvir kulturu nas upozorava da ovaj problem izaziva brojne poteškoće, pa vrlo lako prelazi u ozbiljne komplikacije – mentalno zdravlje se urušava, jer nikad dovoljno mišića i lepote.

Ponekad se čini da previše vremena provodimo u razmišljanjima o tome šta drugi o nama misli, šta govori. U neprestanoj žudnji za potvrdama loše reagujemo na kritike, često potpuno nesvesni da je svaki komentar, pa i onaj najgori, trag koji ostaje za nama, dokaz da smo postojali i pokušavali. Kad tih tragova nema, to znači samo jedno – svet se pravi da ne postojimo, ćuti i tako nas briše. To je jedan od razloga što nam fali priča o LGBTIQ+ građanima i građankama – tek je poneka uspela da pretekne, kao svedočanstvo da smo odavno tu i da život nismo juče započeli.

Utopija koju zovemo Srbija se još jednom uznemirila zbog opasnih gejeva, a ovog puta su je napali iz crtanog filma. Svakome ko bar ponešto zna o ovoj zemlji je jasno da je uznemirenje potpuno opravdano, budući da su njeni građani navikli na čist vazduh i blagostanje, život bez ikakvih problema i trzavica, pa ih svaka pretnja duboko pogodi. Kad se u te sređene živote ušunja gej čudovište, a u želji da poput onog starog frulaša omađija svu decu i pretvori ih u nove gejeve, pristojni građani nemaju izbora, pa su prinuđeni da reaguju. Na primer Boško Obradović.

Kao što su stopala početak tela, oslonac, tako je glava završetak – neka vrsta zaključka o građaninu/ki koga/ju posmatramo. Na vrhu je najčešće kosa (naravno ne uvek), kao kruna, ponekad uskličnik. Dok su stopala uglavnom sakrivena, upakovana u obuću, glava, a s njom i kosa, je u najvećem broju slučajeva otkrivena (osim kad nije).

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Htjeli to priznati ili ne, znatno mnogo vremena provodimo konzumirajuće medijske sadržaje. Pored društvenih mreža, tu su naravno filmovi i serije. Od silnih odgledanih epizoda, sezona, filmova, likove iz LGBTI zajednice možemo nabrojati tek na prste jedne ruke. Bar onih kvalitetno napisanih. Zašto kažem kvalitetnih? Pa više nikome nije simpatično vidjeti stereotipnog “gay best friend-a” koji je tu samo da nekoga otrača i popriča o cipelicama vodeće ženske uloge, niti je zanimljivo vidjeti “klasičnu” butch feministkinju koja je u suštini muški lik u ženskom tijelu. Reprezentacija LGBTI zajednice, ali i drugih marginaliziranih grupa, je izuzetno loša i uglavnom ima samo dvije svrhe: naglašavanju postojećih stereotipa i tokenizacija.

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama