Tekstovi sa tagom: lgbt film

Ponekad sretnemo ljubavnike pored kojih se ne bojimo ni gladi ni žeđi. Ne osećamo hladnoću i ne razmišljamo o neplaćenim računima. Jedni kažu da je to ljubav, drugi da je strast. Traje kratko, ili malo duže, a najduže onda kad je više u glavi nego u stvarnosti. Osujećene ljubavi su na kraju krajeva one o kojima se najviše pisalo, jer su bile snažnije od svih koje su se prekinule sporazumno, kad je želja presušila. Britanski film "My Policeman" (2022) priča o jednoj takvoj ljubavi, dok rumunski "Câmp de maci – Poppy Field" (2020) na umu ima nešto sasvim drugo. Zajedničke tačke su im gej policajci, homofobija, autohomofobija i sve što uz to ide.

Nada je poput nevidljive ušteđevine koja ne može da se izbroji i izračuna. Niko ne može da nam garantuje da će ta banka opstati, pa su ulaganja u nju uvek nesigurna. Ipak, misli koje su u vezi s njom se obavezno investiraju u nešto što se doživljava kao dobro. Zahvaljujući tome ljubav buja i u najsurovijim uslovima, čak i onda kad se čini da je svetu došao kraj.

Opasni tipovi, takozvani burazeri, bujaju u konzervativnim društvima. Niko im ništa ne može, pa su često poput malih careva, sitnih sultana koji prave krupne greške. Sve im pripada, njihovo je čak i kad je tuđe. Oni koji im se usprotive često se nađu u nezgodnom položaju – zajednica aplaudira mačo domaćinima, sve drugo se smatra izdajom.

Ljubav prodaje, posebno ona koja obećava srećan kraj. Valjda je zbog toga među prvim komercijalnim filmovima koji su se prikazivali u bioskopima bio i jedan ljubavni. "The May Irwin Kiss" je pred publiku stigao daleke 1896. godine, a počinjao je bez uvoda i objašnjenja – dvoje glumaca je bez pozadinske priče razmenjivalo nežnosti čitavih osamnaest sekundi.

Četiri lezbijke otkrivaju svoja iskustva s prvim ljubavima, kao i svoju potragu za autentičnim seksualnim izričajem.

Usamljeno planinsko, primorsko ili ravničarsko selo u kojem bi živeli samo kvir meštani zvuči kao utopija, bajka, ali i kao geto. Povlačenje iz sveta liči na predaju, ali je olakšanje na koje je svaka LGBTIQ+ osoba pomislila makar jednom u životu – kako bi dobro bilo usred neke šume, bez buke i homofobije. Oni koji su drugačiji, a žive u malim sredinama, o takvim svetovima maštaju često.

Ako se uzmu podaci iz Sjedinjenih Američkih Država, prema kojima je broj LGBTIQ+ beskućnika između 25 i 40%, jasno je da se radi o ozbiljnom problemu. Mladi pripadnici populacije najčešće završavaju na ulici nakon gubitka podrške porodice zbog homofobije ili transfobije, a taj gubitak nije samo emocionalni (što je dovoljno da ostavi trag na mladoj osobi koja tek počinje život) nego i egzistencijalni u najužem smislu i podrazumeva gubitak sigurnosti, krova nad glavom i najosnovnijih resursa za preživljavanje, kao što su hrana i odeća.

Mnogo je vremena prošlo otkad se u domaćim predanjima pravampir opisivao kao „zborana mešina, koju umesto kostiju i kičme uspravno drži zgrušana krv. Koža mu je tanka, žuta, providna kao da će se svaki čas raspasti, na njoj nema malja. On je bez kose, obrva, brade i brkova. U licu je crven, poput bulke. Noge su mu kratke i podbule. Kreće se kao da se valja, a žrtve opčinjava svojom mlitavošću, tromošću i težinom iz čijeg je stiska nemoguć beg“ (Milenko Bodirogić, Buntovnici). Krvopije su se u međuvremenu pretvorile u holivudske lepotane, čuvare potisnute seksualnosti.

Ovaj izbor je potpuno subjektivan, a zadatak uopšte nije bio lak. Ipak je to čovek zbog kojeg smo često gnječili paradajz u potrazi za posebnom nijansom crvene, a pire nakon toga ostavljali u nekoj providnoj, staklenoj činiji, sve dok se u njemu ne bi rodio novi život. Nije hrana bila ono za čim smo gladovali.

Sigurni prostori su ona prostranstva u kojima ne preti nikakva opasnost, bar ne otvoreno i svakog dana. Nije to soba, čak ni cela kuća nije dovoljna – život se u četiri zida ne odvija, već prestaje. Zato su pripadnici LGBTIQ+ zajednice osvajali veće prostore otkad znaju za sebe, bilo za kruzing ili za tajna, simbolička venčanja.

Boys don't cry (1999.) režiserke Kimberly Pierce, nesumnjivo je jedna od značajnijih biografsko-kriminalističkih filmskih drama u širokom korpusu filmova sa LGBTIQ tematikom.

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Prvi fudbaler koji se javno autovao bio je Britanac Justin Fashanu. Učinio je to još 1990. godine, ali ne sasvim dobrovoljno – o svom identitetu je progovorio zbog pretnji tabloida The Sun da će ga autovati na silu. Posle toga je prepušten na milost i nemilost navijačima, a homofobično zlostavljanje je potrajalo do 1998. godine, kada je počinio samoubistvo.

Ljubav izgleda kako joj padne na pamet. Uvek je različita, ali je uvek ljubav. Uprkos tome što većinsko društvo pokušava da je stavi u kalup, te da definiše ono što nikako ne bi smelo da ima definiciju, istrajava.

Čekanje ubija. Dok sedi i pilji u jednu tački, ili se vrti po krevetu, građanin se polako udaljava od okruženja, od društva i od smisla života. Ništa ne traje kao vreme provedeno u čekaonici, ništa nas ne uverava da smo nesposobni za sreću kao mozak koji nešto čeka.