Turing je bio odgovoran za dešifrovanje nacističkih poruka tokom Drugog svetskog rata, što je omogućilo mnoge uspešne akcije boraca protiv nacizma, da bi nakon završetka rata bio podvrgnut hemijskoj kastraciji, a samo zbog toga što je bio gej, pa se veruje da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih je kasnije izvršio samoubistvo.
Krajem kolovoza 1867. godine u Münchenu se dogodilo vjerojatno prvo javno autanje u povijesti. Njemačka pravna elita, nekoliko stotina najuglednijih profesora, sudaca i odvjetnika, okupilo se na velikom skupu na kojemu se raspravljalo o usklađivanju i ujedinjavanju raznolikih pravnih sustava i zakonodavstava tada još u 39 država i državica razjedinjene Njemačke, a među njima je bio i Karl Heinrich Ulrichs (1825-1895), briljantni pravnik iz Hannovera.
Aretinova pesnička dela, te pozorišni komadi, bogati su gej motivima, a najočigledniji su u komediji „Il marescalco“ u kojoj muškarac koji je bio prisiljen da se oženi ženom koju nije voleo biva egzaltiran kada sazna da je njegova supruga zapravo mladić u haljini. Pored toga, u jednom pismu Giovanniju de' Mediciju, napisanom 1524, Aretino opisuje svoju ljubav prema jednoj kuvarici, te dodaje da se privremeno sa mladića preusmerio na devojke.
Kako se o drag sceni mislilo i pisalo sada već dalekih devedesetih godina prošlog veka ilustruje i tekst koji je Milica Vuković napisala specijalno za magazin XZ u januaru 1997. godine.
Čovek o kome nam govore i koji treba da postane slobodan već je, po sebi, rezultat potčinjavanja čiji koreni sežu mnogo dublje u prošlost. Jer, njega nastanjuje ona ’duša’ koja je i sama točkić u mehanizmu ovladavanja i upravljanja telom. Duša je rezultat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela. ( Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjevati: Nastanak zatvora, Prosveta, Beograd, 1997)
Nije moguće da se utvrdi da li su ljubavnici ikada završili u krevetu, a glasine koje su mogle da se čuju nakon Ficinove smrti, a po kojima je bio poznat kao sodomit, ukazuju da verovatno jesu. I sam Ficino u jednom pismu priznaje „da može da se ima prevelika ljubav prema telu, ali da to nije neobično budući da je telo družbenik i čedo duše“.
Također, mislim da je i internet izrazito bitan faktor. Zahvaljujući internetu, naviknulie smo se na ideju da nečiji identitet ne mora nužno biti povezan s tijelom te osobe. Uvijek postoji neko tijelo, odnos između tijela i osobnosti, kao u online gaming zajednicama. Nije važno jeste li u stvarnom životu muškarac ili žena, ali ovdje možete biti npr. žena-zmaj. I mladi su ljudi danas naviknuti na to, shvaćaju da se nečiji identitet može razlikovati od samoga tijela.
Jedan od epiteta koji se pridavao lezbijstvu u ranonovovekovnoj Evropi bio je amor impossibilis, nemoguća ljubav, budući da reč „lezbijka“ nije postojala za učenjake toga vremena. Ipak, reč lezbijka upotrebljava se bar od X veka, kada je priča o Sapfo počela da se povezuje sa seksualnim odnosima između žena. Nema dokaza da su žene koje su volele žene koristile tu reč kako bi opisivale sebe, budući da je u to vreme bila oznaka za sramotu, ne za identitet. Za razliku od muške sodomije, protiv koje su se vodili mnogobrojni sudski postupci, koncept lezbijstva nije se temeljio na jasno definisanom seksualnom činu. Malo je ljudi u ranom novom veku čulo za termin lezbijka, a i oni koji su ga znali nisu ga tumačili kao što se to čini danas, što važi i za mnoge druge termine, poput prijateljstva, ljubavi i seksa, koji su u to vreme takođe imali različita značenja u odnosu na to kako ih danas razumemo.
Zgrada Narodne opservatorije na donjem Kalemegdanu jedini je preostali svedok vremena u kojem je Merlinka gradila kule od kamena, a oni koji su je u to vreme poznavali, te je posećivali, kažu da je kamene stubove, koji su danas zarasli u žbunje i šiblje, zidala 1999. godine, a kao poklon gradu u kojem je provela najveći deo života. Verovala je, kažu, da će taj poklon biti ono po čemu će je pamtiti i kada je više ne bude bilo, a danas, 15 godina nakon njene tragične smrti jedva da iko zna priču o kamenim stubovima i o životu koji se jednom borio.
Fotografija nije tek običan portret, već slika ponosa, prkosa i obećanja da će jednog dana biti bolje, ali i svedočanstvo o rađanju pokreta koji će zauvek promeniti tokove kvir istorije. Gottschalk na fotografiji drži transparent na kojem piše: „Ja sam vaš najgori strah/ ja sam vaša najbolja fantazija,“ a jednostavna poruka, napisana crnim markerom na komadu kartona, odjekuje i danas, te je položaj koji je fotografkinja zauzela postao je simbol samopouzdanja i volje za borbu.
Prirodni zakoni, koji su stvorili dva pola da se mešaju, zgroženi su pred tvojim predlogom. Priroda, koja se raduje nad savitljivim kopljima mladića, nije ih za prodaju načinila. Užasni čoveče, ja u taj greh, pred kojim se i sam bog trese, ne bih da stupam, jer znam sve o Sodomi i Gomori. Pored toga i Orfejev pad je dovoljno upozorenje, i ja ga čujem. I zbog toga sputaj svoju želju i ne pokušavaj da me uzbudiš kako bih druge igre napustio zarad tih tvojih sramnih [ludum infamie]. Jer ako i dalje budeš uporan mogao bi da zažališ kad svima kažem za tvoje sramno ponašanje. I čuj moj dobronamerni savet: mani se tog poroka ili ćeš završiti kao stari zaprežni konj koji truli u sopstvenim govnima.
Jedina kraljica o čijoj se seksualnosti spekulisalo je Anne, koja je vladala u periodu od 1702. do 1714. godine, ali njene brojne trudnoće, koje su na kraju bile neuspešne, ipak ukazuju na to da je imala odnose i sa suprugom Georgeom od Danske. Govorilo se da je negovala bliska, te intenzivna prijateljstva sa ženama na dvoru, a najpoznatije je bilo ono sa Sarahom Churchill, vojvotkinjom od Marlborougha, koja je imala veliki uticaj na dvoru za vreme njene vladavine. Ipak, odnosi među ženama u to vreme nisu se tumačili kao oni koji su se odvijali između muškaraca, te je njihovo utvrđivanje prava noćna mora za istoričare.
Mnoga pisma koja su tokom istorije razmenjivali istopolni ljubavnici nisu sačuvana, a najčešće zbog toga što bi pisani tragovi „greha“, a nakon što su tražene sume novca isplaćivanje ucenjivačima, bivali uništavani od strane članova porodice, te bilo koje druge zainteresovane strane. Sa druge strane mnogi biografi nisu verovali u dokaze o homoseksualnoj ljubavi, čak ni kad bi se ovi našli pred njima, pa je tako, na primer, Alexander Thayer, koji se bavio Betovenovim životom, završavao sa glavoboljom svaki put kada bi naišao na dokaze o kompozitorovoj naklonosti prema mladom Karlu, pa je biografija na kraju ostala nekompletna.
"Pitanje gej identiteta je već duže vremena postalo paradoksalno pitanje, ako ne i nerešivo: gej identitet je istovremeno politički nužan i politički katastrofalan. Gej identitet je nužan, suštinski bitan i neophodan, jer je uvek u opasnosti od nestajanja, potiskivanja i „nevidljivosti". To je identitet koji treba po svaku cenu afirmisati, neprekidno, i to utoliko više ukoliko je i dalje obeležen kao sraman, patološki i devijantan. To je, međutim, i jedan opasan identitet i čak obmanjiv, identitet koji je neophodno odbaciti i kojem se uvek treba suprotstavljati, jer on igra ulogu normalizatora i nadzornika u društvu, jer funkcioniše u cilju zadržavanja seksualne i socijalne razlike, kako u heteronormativnoj kulturi tako i u gej kulturi. To je politički katastrofalan identitet jer dopušta društvu da mirno upravlja seksualnim razlikama i funkcioniše zapravo kao sredstvo za stabilizaciju i konsolidaciju samog heteroseksualnog identiteta (koji bi bio mnogo fluidniji, nestabilniji i nebezbedniji entitet kad ne bi bilo gej identiteta da ga podupire). Ukratko, gej identitet je u isti mah homofobni identitet po svojim totalizirajućim i normalizirajućim posledicama i identitet čija su negiranja, poricanja i odbijanja ništa manje homofobna." Fuko
