Tekstovi sa tagom: lgbt književnost

Lori je osetio veliko zadovoljstvo što više ne mora da uvlači stomak. Ta mu je mešina uvek zadavala nevolje, pa stezanje trbušne duplje za njega nije bio samo luckasti čin, blesavo napinjanje da se uklopi u sliku zgodnog i srećnog muškarca, već zid, barijera koju su kržljavi trbušni mišići jedva držali. Čovek ne može da se opusti ako ne diše onako kako priroda zahteva, mislio je. Provodio je sate, dane, nedelje, potrošio je godine u sakrivanju nečega što je na licu ionako bilo očigledno.

Moj otac je tačka. Vidiš li ono, pita majka svaki put kad ugledamo mrlju na horizontu, to ti je taj. On se tamo valja po oblacima, grli Sunce, koje se topi kao sveća.

Novosadska lezbejska zajednica (NLO) je ostvarila potrebu da se lezbejke organizuju, imenuju svoj način života i započnu političko angažovanje. Grupu su osnovale, u privatnom prostoru, dugogodišnje feminističke aktivistkinje Biljana Stanković Lori, Veronika Mitro, Čarna Ćosić i njihove prijateljice. Prvi projekat koji je NLO započela 2004. godine bio je Sakupljanje životnih priča lezbejki aktivistkinja. Projekat još uvek traje i podrazumeva kreiranje lezbejskog dokumentacionog centra, a 2008. godine iz ovog projekta nastala je prva knjiga “Lutkice za devojčice“ - životna priča Čarne Ćosić , aktivistkinje NLO- a.

U poruci koju je ostavio pred smrt, pisalo je: „Zbog mog zdravstvenog stanja i strašne depresije u kojoj se nalazim, nisam više u stanju da pišem i da se borim za slobodu Kube, zbog toga okončavam svoj život… Želim da ohrabrim sve Kubance u zemlji i izvan nje da nastave da se bore za slobodu…. Kuba će biti slobodna. Ja već jesam”

pretposlednjeg dana stare godine pronašao sam slike s venčanja svojih roditelja. video sam gomilu njihovih fotografija, ali ove su bile drugačije. na njima majka izgleda srećno. to je prva slika gde ne liči na prelepu princezu koju je otac-kralj protiv volje udao za starog viteza. na njoj deluje radosno. kao najmlađa kraljeva ćerka što se usred ponoći krišom ušunjala u staju i pobegla jašući na konju...

Good morning Sunshine/ Još koji mjesec iza ovih žica i izrašće ti ombri./ Još koja godina i izrašće nam rogovi./ Zri/ ljeto u krugu:/ The Earth says hello...

Počeo je da jede, kao čovek. Dobro ne baš tako, ali je proždirao sve što bi se našlo u blizini. Prvo sitnije insekte, onda one krupne sa svetlećim glavama. Jednom smo naišli na Plavu guju. Sreten se ukopao u mestu, potom se lagano spustio na zemlju i razjapio usta šire nego obično...

ostalo tebi:/ voće,/ hleb/ i kiša./ na dva/ nas dele/ druge stvari/ račun za struju/ i zemlja za cveće/ meni./ drugo tebi...

pre tri dana sam/ počeo da vičem/ i sad ne mogu da stanem./ debljam se, težak,/ od sebe ipak lakši./ i nisi i jesi kao ja./ zovem drvoseču...

onda se čuje cak,/ detinji plač iz klozetske školjke./ posle tražim obale i gledam/ u šljunak –/ u koje more se uliva/ naša kanalizacija?

praznična hladnoća uvija mi se oko tabana. poput krvi kad naglo otkinem zanokticu. kafić u čijem wc-u sam pre devet godina plakao bio je dugo zatvoren. danas je renoviran. inovativna unutrašnjost simbolizuje promenu kakvu sam i sam doživeo.

živiš ispod kreveta –/ prašnjava,/ mrtva koža./ nebo iznad zgarišta/ je dušek,/ oblaci su/ zamršene vlasi...

Ljudi često zaborave da se ljudi razlikuju. Ukoliko se i sete, to uglavnom znači nevolju. Drugačijost se ne prašta, različitost se progoni od najranijih dana. Samo oni koji se razlikuju znaju kakve posledice to ostavlja, ali i kakvu slobodu donosi ukoliko se prežive najgori dani.

Depresija je počela da poprima novi oblik. Ranije bih osetio nezadrživu tugu koja bi se ubrzo transformisala u bes. Bes u mržnju prema svakome ko bi mi pao na pamet...

vidim:/ otvaraš usta,/ crveni se jezik u jami./ danju si mek,/ kao šaka blata./ posle ćutiš./ čekaš da me mrak/ onesvesti,/ da mi na usta pođe voda/ od gladi...