Tekstovi sa tagom: lgbt književnost

Ušli su u prostoriju koja se nastavljala na predsoblje. Na sredini velike sobe nalazio se sto za ručavanje s četiri stolice od kojih je svaka bila drugačija. S leve strane bila je kuhinja iz koje se širio miris užeglog ulja. Nagomilano posuđe podizalo se iz sudopere kao piramida. Po podu su bile rasute knjige, svaka otvorena

Otkako sam svjesna stvarnosti oko sebe, shvatila sam, zaista, nimalo bezazleno, da moje mjesto nikada neće biti jednako relevantno i prihvaćeno kao ono mjesto mojih komšija i najboljih prijatelja. Zašto? Ponajprije, zato jer sam jednostavno znala i uviđala da su oni mahom dječaci, i time su bitnije pojave za budućnost ove mahale, grada, države, svijeta. Tako kažu roditelji, tako kažu komšije, tako kažu svi, ali to se, uostalom, i prešućeno podrazumijeva u našim malim sredinama, mahalama, haustorima i domovima

Kolji se taj odgovor nije dopao. Već je navikao na muškarce s lažnim imenima, lažnim adresama i brojevima telefona, na mračne tipove, pijane, ali je i dalje od njih zazirao. Jednom su mu tako prebili noge. Zbog toga je napravio korak unazad i Mesar je to primetio. Nasmejao se kao da je naglo promenio raspoloženje

Povodom Meseca ponosa LGBT+ magazin Optimist i Magazin za promociju čitanja Bookvar raspisuju konkurs za neobjavljenu queer priču uz podršku Ministarstva za kulturu i Nezavisnog Beograd Prajda. Rok za slanje je 15. jul 2023. godine

„Lep si“, opet je pročitao poruku. „Zna…“ počeo je da kuca, ali je to obrisao i napisao „Hvala“. Voleo bi da je sve počelo kao slučajan susret, na primer u tramvaju. Prvo bi ga gledao, a onda bi se polako provukao između ostalih putnika i stao iza njega. Kada bi vozilo skretalo ne bi se trudio da kontroliše svoje telo, zbog čega bi se sudarali sve dok pokreti ne bi dobili sopstveni ritam. Izašli bi na istoj stanici, on bi mu zatražio cigaretu. To se nikada ne događa

mrtve zvezde/ u krevetu/ bez posteljine./ nebo je gore/ na nebu,/ plavo./ zato nas niko ne vidi...

Na Međunarodni dan borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije (IDAHOBIT), koji se obilježava 17. svibnja, udruga Dugine obitelji najavila je nastavak Aninih i Rokovih avantura

pijem vodu/ iz kolena/ češem obraze/ prolaze/ trenuci na Zemlji/ hranim te/ kao kad starci/ kljukaju golubove

Autorica navodi kako je ona i sama Romkinja i spisateljica, zbog toga smatram da je ova studija još važnija, relevantnija i iskrenija. Između ostalog, strah o kojem Tahirović Sijerčić govori, jeste zapravo strah od dvostrukih drugosti, to je strah „prognanstva od svojih samih“ koji rezultira izgrađivanjem identiteta obilježenog otuđenošću i isključenošću (Rodni identiteti u književnosti romskih autorica na prostorima bivše Jugoslavije, Hedina Tahirović Sijerčić, Federalno ministarstvo obrazovanja i nauke, Mostar, 2016.)

Sanjam i u snu/ dok vrtiš dugmiće u desno, u levo/ duž te podnošljive skale, moja usta se/ otvaraju i/ između ove i one stanice drugog reda/ htela bi da odzvone/ Jarrettov Kelnski koncert/ ali oglašavaju se tupim/ sasvim tupim šumom

Dok se tuširao, raspakovao sam nekoliko kutija i na zidove okačio naše slike. Kroz odškrinuta vrata kupatila se čulo flop i potom tup udarac. Zamišljao sam kako zatvorenih očiju pokušava da napipa sapun, dok mu se zateže koža na leđima, neprirodno svetlucava pod neonskom sijalicom koju smo pre dve godine ukrali iz biblioteke. Ili pre tri.

Kao tinejdžerica, priznajem, imala sam epizodu u kojoj sam navalila na romane Eriha Marija Remarka. Ne znam otkuda, ali dobro pamtim kako sam decentno sa Remarkovih djela odškrinula u romane Ernesta Hemingveja, a potom i na mnoge druge autore/ice iz biblioteke mojih roditelja. Po mnogo čemu pamtim taj period. Između ostaloga, dakle, i po knjigama i autorima/icama koje sam po prvi put čitala i otkrivala – neposredno i gladno

Soba je bila dobro osvetljena – ni preslabo, ni prejako, taman toliko da se koža svetluca kao da upakovana u celofan. Mladić je pokušavao da navuče crvene pantalone, ali su bile toliko uske da mu je zadnjica ispadala, kipela kao masno jelo u maloj šerpi. Na stolu koji se nalazio iza njega bila je čaša s nekakvom crvenkastom tečnošću. Polupuna. Još se pušila, učinilo mu se da se pramenovi pare uvijaju oko mladića i nestaju u toplom mesu. Zamišljao kako mu jezikom prelazi preko kože i finih malja koje su se, u to je mogao da se zakune, na svaki njegov izdah talasale kao vlati trave koju je sunce opržilo

To se ponavljalo skoro svake večeri. Kad me prvi put dodirnuo, osetio sam bol. Ipak nisam ustuknuo. Još imam ožiljak na tom mestu, ili mi se bar tako čini. Nije to bio isti onaj Boris iz škole, iz očiju mu je sevalo nešto drugo, životinjsko. Neupućen u svet oko sebe, mislio sam da je to želja, ili ako baš hoćete – ljubav. Kasnije sam mu se pridružio u krevetu

jutro se ponavlja:/ opet i opet i opet./ gužvam posteljinu,/ gnječim jastuke./ prozori mirišu na kobasice./ znam:/ nije to naš doručak/ ti ne jedeš meso...