Tekstovi sa tagom: lgbt

Prvi korak borbe protiv bilo koje vrste diskriminacije je da se otvoreno priča o njoj. Nažalost, za našu regiju je tipično da zbog nedovoljne educiranosti i osviještenosti zapravo i nismo svjesnije da se to svakodnevno događa. Svakako je bitno razgovarati o tome što je više moguće i poticati druge na isto. Nedavan primjer kampanje #metoo je pokazatelj kako se samo jednim “outanjem” pokrene lavina ostalih i koliko je važno stvoriti javni dijalog o tome. Na taj način razbijamo određene predrasude o tome i razbijamo mit da se to događa “samo meni” i da sam sama u tome. Naravno da ovdje ključan element edukacija i nadamo se da će pitanje seksualnog odgoja što prije doći u osnovne škole u cijeloj regiji.

Potrebne su volja i želja za stvaranjem, razumijevanje trenutnog stanja i situacije u društvu (pozicije LGBTIQ kulture u društvu) te oblikovanje vlastitog kritičkog razmišljanja i djelovanja u oblik kojeg publika više-manje razumije. Mi često uključujemo humor, jer mislimo da je sa njime lakše preživjeti.

Kao što je govorio Žil Delez, linije bega iz društva od kojeg se trpi neka opresija ne predstavljaju nikakav povratak prirodi, već samo izlazak iz određene teritorije, a da bi se zadovoljila želja koju to društvo brani. Negde na toj mapi nalaze se i popularna mesta za takozvani kruzing, praksu u okviru koje muškarci traže anoniman seks sa drugim muškarcima, a na skrovitim mestima, daleko od očiju onih koji takve prakse, i seks uopšte, osuđuju. Praktikovanje ovakvih radnji u modernom društvu, te paralelno sa savremenim tokovima borbe za gej prava, potpuno je skrajnuto, budući da se zajednica već decenijama trudi da spreči svođenje gej pojedinca na seksualni čin.

U početku sam mislio da me startuješ, međutim, brzo sam skapirao da si strejt i tek mi onda nije bilo jasno šta hoćeš od mene. Počeo si da mi prilaziš na velikom odmoru, da me zoveš na pivo posle škole u Tri brata i, šta god bih ti ja ispričao, ti bi govorio da je to u redu. Prijalo mi je to da čujem, ali kada bih ostajao sam u četiri zida, osećanje krivice je puštalo nokte i zarivalo mi se u noge, ruke, stomak, leđa, u grudi i potiljak. Bolelo je. Sve me je bolelo. Prezirao sam i Crnog, i celo svoje odeljenje, i kevu, i ovu zemlju, i dan kada sam se rodio.

Ruska baletska trupa, koju je vodio Sergej Đagiljev, postala je početkom XX veka nadaleko poznata i po glorifikaciji baletana i muškog tela, a taj revolucionarni doprinos otvorio je vrata igačima kakav je bio veliki Vaclav Nižinski, koga često nazivaju i ocem ekspresionističke igre.

"Promišljajući o homofobiji i njenim istorijskim i psihološkim korenima oduvek sam nalazio neospornu korelaciju sa mizoginijom. Takvo promišljanje svakako nije novo niti neobično. O njoj su pisali mnogi. Ona se čini logičnom, ali utisak o njenoj važnosti, kada govorimo o strahu, mržnji ili bilo kakvom neslaganju – kako bi rekli oni koji homofobiju racionalizuju – činio mi se presudnim. Stoga homofobiju kao strah od nepoznatog u potpunosti (ili ipak možda samo delimično) odbacujem. Nema ničega nepojmljivog ili nepoznatog u seksualnosti, makar to bilo samo u sferi fantazije. Kada govorimo o homoseksualnosti i o nepoznatom, fokus bi mogao da bude na socijalnim odnosima kao što su istopolni brak, roditeljstvo ili na bilo kojem neheteronormativnom odnosu između dva homogena roda, jer se socijalni odnosi iskustveno (na)uče. Nedostatak modela u okruženju koji će reflektovati određene informacije nas dovodi na polje nepoznatog." (Aleksandar Stojaković)

Queer teoretičari preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog". Oni tvrde da ne postoji stroga podela između muškog i ženskog. Umesto toga, queer teoretičari smatraju, nadovezujući se na teoretičara Mišela Fukoa, seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola. Po queer teoretičarima, tek od 19. veka, seksualne definicije postaju rigidne. A paralelno sa rigidnošću, stigle su i uznemirenost, panika i narastajuća homofobična shvatanja. Za ove naučnike, u pisanu reč su usađeni homofobični strahovi i nemiri. Oni smatraju da posmatranje književnih dela kroz prizmu queer teorije rasvetljava te strahove i misterije upletene oko njih.

Godine 1791. neimenovani spisatelj je opisao „hudu strast" studenta čiju narav je odlikovala sklonost ka „hladnom podsmevanju" i postojanost kojom je „odbijao da dopusti srcu uticaj nad njegovom glavom" sve do sudbinskog dana kada se na isti univerzitet upisao privlačni novajlija. Bilo je to „kao da ga je pogodio električni udar". Spočetka se snebivao da priđe novajliji, a njegove studije su trpele dok ga je on izdaleka promatrao. Pošto su se naposletku upoznali, još je manje pažnje poklanjao studijama, već se posvetio Šekspirovim sonetima, učeći ih brzo i lako, i uveravajući spisatelja da „nigda niko nije tako dobro razumeo sonete, doli on sada". Najposle je postao sasvim nesposoban za rad te je napustio studije, preselio se u drugi grad i postao „povučen i izrazito melanholičan". Spisatelj svoj izveštaj zaključuje pitanjima: „Da li neko zna za još neki primer ovako čudnovatog skretanja ljudske prirode? I kako pomoći mome prijatelju?"

Odgajajući djecu u društvima nedovoljno otvorenim za drugačije, društvima još uvijek duboko heteronormativnim, patrijahalnim, religioznim, roditelji nužno moraju plivati mimo struja i učiti djecu kako nije istina baš sve što nauče u školi ili čuju od obrazovnih autoriteta. Nužno se oslanjamo na vlastite, ali i one dječije, unutrašnje moralne kompase, malo ih sami baždarimo, a malo pustimo da to učine djeca, slušajući vlastitu savjest. Možda nam ne trebaju naše slikovnice, možda ih možemo prevesti, pa ih prepričavati djeci pred spavanje? Ili, dok ne napišemo svoje, možda se možemo opet okrenuti materijalima s početka ovog teksta: onim audiovizuelnim?

Pitanje gej identiteta je postalo paradoksalno, ako ne i nerešivo, jer je ovaj istovremeno politički nužan i politički katastrofalan. Nužan jer je suštinski bitan i neophodan, te je uvek u opasnosti od nestajanja, potiskivanja i „nevidljivosti", te je to je identitet koji treba po svaku cenu afirmisati, neprekidno, i to utoliko više ukoliko je i dalje obeležen kao sraman, patološki i devijantan.

Dugo se čekalo na film kao što je Parada Srđana Dragojeviće, kako sa leve, tako i sa desne strane, pa su se te 2011. godine povele žestoke rasprave o provokativnom filmu, te su se po internet forumima tukle ljute bitke, još od trenutka kada se pojavio prvi trejler, a reditelju i glavnom glumcu stizale su pretnje od desničara i neonacista. Film prati grupu beogradskih LGBT aktivista, predvođenu pozorišnim rediteljem Mirkom (Goran Jevtić), koji ne dobija podršku policije za organizaciju Parade ponosa. Ratni veteran i „srpski heroj“ Limun (Nikola Kojo), koji drži džudo klub i uživa u luksuznoj, neukusno nameštenoj kući prepunoj ratnog plena, gaji sina skinheda iz prethodnog braka, Vuka (Relja Popović), i voli devojku Biserku (Hristina Popović), kojom želi da se oženi. To su skice za dva sveta koji obično postoje u stalnom sukobu, a koji će se do kraja filma spojiti u jedan, te kulminirati u obliku tragičnog završetka. Poruka Parade je, na kraju, plemenita i istinita - svi bi trebalo da imaju jednaka prava, te bi trebalo da se napravi mesta za drugačije, pa, iako se u to vreme osporavala društveno značajna poruka, ovaj film ipak predstavlja važan korak, te momenat u kojem je većina mogla da pojmi makar deo onoga sa čime se drugačiji svakodnevno suočavaju. Naglašavanje stereotipa, te karikiranje glavnih junaka je, sa jedne strane, privuklo publiku koju ova tema možda ne bi zanimala, dok je sa druge banalizovalo nasilje, te podvuklo njegovu besmislenost i suvišnost. Zahvaljujući mladom fotografu Iliji Milosavljeviću, i činjenici da je pristao da sa čitaocima XXZ magazina podeli deo svojih fotografija sa snimanja Parade, sećamo se kako je pravljena jedna priča.

Prvi put sam doživjela da tako oštro razgovara sa mnom, srce mi je lupalo, pokušavala sam dobit što više informacija. – Što se događa?! Ti mene pitaš što se događa? Ček! Luna je u komi, ne jede, ne spava već deset dana, a ti se mrtva-hladna zatelebano prošetavaš okolo s onom malom! U glavi mi je bio kuršlus, miješale su mi se njene riječi „ne jede“, „ne spava“ i „s onom malom“. Nisam se uspijevala snać.

Renesansno i barokno doba (oko 1400-1650) označava prvu epohu u zapadnoj kulturi kada teme i slike možemo dovoditi u vezu sa biografijama pojedinačnih umetnika; ta veza otkriva rane pokušaje izražavanja homoseksualnog interesovanja kroz likovne umetnosti i književnost. Primeri homoseksualnosti na početku modernoga doba čine prelaz od društvenih ustrojstava i filozofskih sklopova klasičnog i srednjovekovnog sveta ka savremenim obrascima koji će početi da izlaze na svetlost dana početkom 18. veka. Muško homoseksualno ponašanje može se, na osnovu istorijskih svedočanstava, potpunije oživeti nego što je to slučaj sa lezbejstvom; oboje su dokumentovani kroz pregled staleža i zanimanja, iako su svedočanstva iz prve ruke relativno retka, što tumačenje predstave o sebi čini težim.

Međutim, kada se unio u njena prsa, vidio je njene grudi i onda se samo, ono, povukao i rekao: “A, da, ti si ista kao i oni!”, u smislu da je ona lezbejka. Ja sam iznio svoje stvari, ušao u auto, S. je u toj cijeloj frci uspio napisati i dati toj prijateljici jedan papirić, jednu poruku za mene. Kad sam ušao u njena kola, otvorio sam papirić i vidio poruku napisanu na brzinu suhom olovkom, da se ništa ne brinem, i da će se on meni javiti čim bude mogao. Tad sam eksplodirao. Val emocija kroz plač, drhtanje ruku, tijela, jecanje, nisam mogao pričati.

Danas se izraz „platonska ljubav" koristi u mnogim jezicima poglavito da označi neseksualnu ljubav između muškarca i žene. Retko možemo čuti ili pročitati o „platonskoj ljubavi" među pripadnicima istoga pola. Možemo pročitati ili čuti o „prijateljstvu" ili „drugarstvu", ali ne i o „platonskoj ljubavi", jer pozivajući se na nju kao takvu značilo bi davati istopolnoj ljubavi onaj položaj i ugled koje uživa heteroseksualna ljubav. Bilo je neophodno razlučiti dva koncepta ne bi li sa „ljubavi kakvom je vidi Platon" skinuli jednu bitnu odliku: njen karakter istopolne ljubavi.