Tekstovi sa tagom: lgbt

Veza mentalnog zdravlja i seksualne orijentacije može nekog da navede na krivi put. Nisu sve lezbejke i biseksualne žene izložene problemima sa mentalnim zdravljem niti je lezbejstvo ili biseksualnost neka vrsta mentalnog poremećaja. Važno je da naglasim da su homofobija i pritisak društva to što lezbejke i biseksualne žene ostavlja u ranjivoj poziciji, narušavajući kvalitet naših života.

Prva priča prati Alejandra, koji sjedi na stolici i gleda direktno u kameru. Želi nekome nešto reći, i sintagma se širi u nekoliko rukavaca značenja. Šta je sve što pomislimo kada se navedena rečenica otkotrlja sa naših jezika. Alejandrov slučaj je specifičan. S jedne strane, film prikazuje kako se govori, kada se dugo nije komuniciralo.

Nedavna podsticajna rasprava o „istorijskom sklopu homoseksualca" (potencirana od strane autora kao što su Plummer, Weeks, Foucault i dr.) bavila se pitanjem - od kada su oni koje danas nazivamo „homoseksualcima" sebe počeli da identifikuju kao „drugačiju" kategoriju, i kada je društvo počelo na njih da gleda kao na posebnu manjinu. Drugim rečima, kada je „homoseksualac" zauzeo mesto „sodomita". U poslednje vreme, prvašnja pretpostavka da je kategorija homoseksualnosti nastala sredinom 19. veka, dijagnostifikovanjem i klasifikovanjem od strane lekara, fizijatara i neurologa, ustuknula je pred drugim teorijama, te je postanak homoseksualne potkulture, sa odlikama uporedivim sa našim, modernim, stavljen - za sada - na početak 18. veka.

iO Tillet Wright fotografisala je preko 2.000 ljudi koji sebe smatraju delom LGBTQ spektra i postavila im sledeće pitanje: Možete li u procentima da odredite koliko ste gay ili strejt? Mnogi od njih, kako se ispostavilo, sebe smeštaju u sivu zonu seksualnosti, te nisu ni 100% gay, niti 100% strejt. To predstavlja problem u slučajevima kada dolazi do diskriminacije: Gde je granica, i da li uopšte postoji, te, na kraju, zašto je to uopšte važno?

„Verovatno bi trebalo da se ubijemo“, htela je da kaže, a onda je pomislila da negde u univerzumu postoji mladić koji bi, kao ona, pomislio da je ovo užasno i ponižavajuće, i da će ga u dalekoj budućnosti sresti i ispričati mu ovu priču. Reći će mu: „I onda je on rekao: Baš mi se diže na tebe“, a mladić će je uhvatiti za ruku i reći: „Molim te prestani, ne mogu više da podnesem“, pa će se zagrliti i dugo će se smejati – ali, naravno, takve budućnosti nema, jer takav mladić ne postoji, i nikada neće postojati.

“Imao sam vezu koja je trajala tri pune godine. Što se tiče daljine, meni ona ne predstavlja problem, ali većini zapravo smeta. Kada se uđe dublje u konverzaciju sa osobom, onda shvatiš da ih ta ‘daljina’ odbija od tog gay muškarca”.

Grčki film "Golubica" Konstantinosa Chaliasasa, koji je dobio nagradu za najbolji kratki queer film na Merlinka festivalu 2016. godine, je priča o dve duše koje su jedna drugu pronašle sasvim slučajno, te obe žele da dožive ljubav koja im se nudi, makar to značilo i ulazak u pakao. Nagrađeni film biće prikazan na RTS3 u sredu, 13. decembra u 23.30, kao deo saradnje Merlinka festivala i Radio televizije Srbije.

Pisac i profesor, Žan-Pol Aron je naš saradnik i prijatelj. Pre tri meseca, umalo nije umro. Lekari su ustanovili pneumocistozu čiji uzrok nije ostavljao mesto sumnji: HIV pozitivan od januara 1986, prešao je u stadijum side. Pre petnaest dana vratio se kući i sve saznao o neizvesnosti oporavka. Ovaj poznati intelektualac i istraživač mogao je, kao mnogi drugi, da se povuče u tišinu. A izabrao je da priča. Da kaže sve. O svojoj bolesti, o svojoj strepnji, o svojoj homoseksualnosti, o svojim odnosima sa prijateljima, porodicom, velikim misliocima i zdravstvom. Evo njegove ispovesti, ploda desetočasovnog razgovora sa Elizabetom Šemlom (Elisabeth Schemla). Znali smo za talenat Žan-Pola Arona. Pozdravljamo sada i njegovu hrabrost.

“I ne proganjam ja nju. Proganja je onaj idiotski muž što je ubija otkako su se uzeli. Nikog ja ne proganjam, nas dvije smo zajedno. Eto sad sve znaš, istinu.” Osjetim kako se okrenula soba i kava mi se zajedno s kiselinom iz želuca vratila u grlo. Udahnem naglo, tako da me zaboli. “Otkad se tebi sviđaju žene? Prije si imala neke mladiće.”

U utorak, 12. decembra u 19 časova, a u okviru Merlinka festivala, u Velikoj sali Doma omladine Beograda biće održana evropska premijera izraelskog filma „Džesika Bler“, mlade rediteljke Karni Haneman.

Kolone su nas tihih koje bi džemper s irvasom najradije, da kodeks profesije dozvoljava, poklonile svojim terapeutkinjama, onim koje nam, ne samo nekako s decembra, već tokom cijele godine, govore da je u redu. Da je u redu ne biti dobro, da je i ta panika koja se direktno s TV ekrana slije u prsni koš u redu, da je u redu svaka tjeskoba kad rođaci prelaze s druge strane ulice jer nas nisu vidjeli ili im se baš jako pretrčavalo preko crvenog i mimo pješačkog. Da je u redu preskočiti ručak kod tetke i hinjiti bolest. Da je u redu izmišljati dijagnoze od Bajrama do Božića, da je u redu vječno biti bolesna za njihova slavlja, a frcati od zdravlja za prijatelje i one koji nisu dio nuklearnih porodica iz udžbenika i sa bilborda, za one koji će nam pokloniti najkičastijeg anđela u kolekciji, namjerno, da nas naljute, jer, za razliku od onih što su nas rađali i podizali, znaju i naše ljutnje, i strahove, i tuge, i mrakove.

Uprkos tome što se vidljivost LGBT populacije u regionu povećala poslednjih godina, gejevi, lezbejke, biseksualne, transrodne, te interseks osobe još uvek nisu dovoljno prisutne u medijima i javnom životu. Projekat OutSpoken napravljen je kako bi se ukazalo na probleme, te kako bi se edukovalo i senzibilisalo opšte stanovništvo.

Može biti da postoji suština (essence) svih vrsta stvari, može biti da postoji suština rodne ili rasne podele ili seksualne podele. Ja lično sumnjam, ali možda postoji. To nije krucijalna stvar kad je u pitanju moja perspektiva. Ključna stvar su uvek društveni uticaji koji čine nužnim da se u datom vremenu kuju identiteti i zajednice oko tih razlika jer sve vrste razlika postoje i uvek će postojati. Ljudska različitost je zdrava! Ali te razlike postaju smislene samo u izvesnom istorijskom kontekstu i ja sam zainteresovan za to zašto izvesne stvari bivaju smislene u ovo ili ono vreme, a ne u druga vremena. To je problem koji me preokupira.

Reč je o praktičnom problemu. Ako ste u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim i ne možete zatrudneti iz nekih bioloških razloga, ili možda to i ne želite, zbog društvenih ste razloga - šta god se pod tim podrazumevalo - prinuđeni da se borite s normom koja određuje vaš pol. Sredina u kojoj se nalazite bi trebalo da bude prilično zdrava (i politički osvešćena) kako bi vam pomogla da ublažite eventualni osećaj neostvarenosti, gubitka, osiromašenosti ili neprilagođenosti — potrebno je jedno kolektivno nastojanje da bi se promislila ta dominantna norma. Zašto ne postoji mogućnost da žena koja želi da učestvuje u podizanju deteta, ali ne i da prolazi kroz trudnoću, ili ona koja ne želi nijednu od te dve stvari, živi svoj rod bez implicitnog osećaja neostvarenosti ili neprilagođenosti? Kada ljudi postave pitanje: „Nisu li to biološke razlike?", oni u stvari nemaju u vidu materijalnost tela. Ono što oni u stvari pitaju jeste da li je društvena institucija reprodukcije najvažnija odrednica za razmišljanje o rodu ili ne. U tom slučaju reč je o diskurzivnom nametanju norme.

Monitorova filmska dopisnica u Estoniji je na filmskom festivalu Tallinn Black Nights, a s natjecateljskog programa Prvi autorski film izdvala kosovsko-albanski film 'Brak' prištinske redateljice o homoseksualnoj ljubavi u vrlo konzervativnoj sredini.