Tekstovi sa tagom: lgbt

Ispostavilo se naime da, iako se na prvi pogled čini da je djevičanstvo “privatna, prirodna i očita” stvar, na drugi pogled postaje jasno da je riječ o “javnom, konstruiranom i nevidljivom” fenomenu, kako navodi Tamar Jeffers McDonald, urednica knjige Virgin Territory o reprezentaciji nevinosti na filmu i jedna od rijetkih teoretičarki koje su se teorijski bavile ovom temom. A to posljedično znači da ne postoji jedna, jedinstvena i egzaktna definicija djevičanstva, već se one razlikuju ovisno o polju u kojemu se o njemu govori

Kada teolozi i moralisti govore o homoseksualnosti, kontracepciji, abortusu i drugim oblicima ljudskog ponašanja kao nečemu neprirodnom i tvrde da zbog toga ta ponašanja treba smatrati pogrešnima, s kojim značenjem oni upotrebljavaju pridev neprirodno? Da li žele da kažu da su homoseksualno ponašanje i upotreba sredstava za kontracepciju u suprotnosti sa zakonima prirode kojima se bavi nauka, da li žele da kažu da postoje veštački oblici ponašanja, ili reči prirodno/neprirodno u njihovoj upotrebi imaju neko treće značenje?

U nekim trenucima De Sade ide dalje od zanimanja za lična zadovoljstva, i tada do izražaja dolaze šire posledice njegove seksualnosti. Veoma je bitan govor „Francuzi, još jedan napor ako hoćete da budete republikanci", ubačen u peti dijalog dela Filozofija u budoaru (La philosophie dans le boudoir, 1795). Bogatije idejama i prefinjenije od prethodnih njegovih dela kada su forma i stil u pitanju, to delo predstavlja poziv sunarodnicima da unište ancien regime (stari režim) i da putem revolucije stvore novi moralni kod koji će sprečiti eventualnu novu diktaturu. U „Veri", prvom poglavlju dela, De Sade polaže temelje prirodne etike tvrdeći da se mora staviti tačka na zajedničku hegemoniju crkve i države, te da novo republikansko doba zahteva ateizam.

S druge strane, u 18. veku u Francuskoj postojalo je nekoliko glavnih prepreka za ostvarenje interesa homoseksualaca. Prvu od tih prepreka predstavljao je jedan od najvažnijih događaja u istoriji manjina: nastanak bolnica za mentalno poremećene. Iako mentalne institucije u Francuskoj datiraju od 1656. i kraljevskog proglasa o ustanovljenju Opšte bolnice, 18. je vek, kako je Michel Foucault obrazložio u Istoriji ludila u doba klasicizma, postao ,,vek zatvaranja", jer se tada prvi put uspostavlja veza između ludila i pripadništva manjini. Ta je dinamika omogućila da se srednjovekovni mit o homoseksualcu kao krivoverniku i kriminalcu preinači u formu koja opstaje do današnjih dana. U reakciji koja bi mogla biti protumačena kao dijalektički odgovor represivnih snaga na filozofski liberalizatorski uticaj i napretke u borbi protiv hrišćanstva, greh je postao bolest, i uloga crkvenih vlasti kao savetodavnog partnera svetovnih vlasti prešla je na zdravstvo. Kako više nije bila videna kao moralna aberacija, homoseksualnost je sada postala psihički poremećaj koji iziskuje „terapiju" i korekciju, koje su bile pružane na mestima kao što su Bastilja (Bastille) i Bisetr (Bicetre). Dalje, uvreženo verovanje da je homoseksualnost zarazna osnaženo je ,,velikim strahom", kako Foucault kaže, široko rasprostranjenim ubeđenjem da Iudilo, poput virusa, izlazi iz institucija i širi zarazu na okolnu populaciju. Ukratko, bio je to nov i sofisticiraniji vid lova na veštice u kom su vračare zamenili pacijenti. Na mnogo je načina ova osavremenjena verzija srednjovekovnog homoseksualnog stereotipa homoseksualcima bila najteža za prevazilaženje, i još je uvek tako, budući da su je i sami održavali, homoseksualci su nesvesno učestvovali u narušavanju slike o sebi. Zbog toga što se stereotip, kako je Foucault jasno pokazao, razvio iz bloka dubogo ukorenjenih autoritarnih zagonetki koje su uspostavili lekari i koje su nastavile jačati zahvaljujući većoj autonomiji koju je medicina dobila usled popularizacije nauke tokom Prosvetiteljstva.

Ripli više nije ograničena „ženom" kao kategorijom rodne razlike. Alien Resurrection od svih filmova u serijalu čini pitanje roda i seksualnosti suvišnim. U svetu u kome se vanzemaljska matica razmnožava partenogenetski, mada na način sisara, stvarajući humanoidno stvorenje (kome je Ripli, ukoliko se računa matrilinearno, baka mada je i to prilično nejasno) kao rezultat mešanja DNK Riplijeve, a koja je i sama klonirana mešanjem vanzemaljskog i ljudskog DNK, dovodi se u pitanje važnost reprodukcije koju ona poseduje u heteropatrijarhatu. Zapravo, svet vanzemaljaca i Ripli je izvan heteroseksualnosti i seksualnosti koju poznajemo.

Zamislite da ste u baru sa svojim partnerom/partnerkom, popili ste pivo ili dva, slušate muziku, držite se za ruke, zagrlite se, možda i brzo poljubite. Ništa strašno, zar ne? Ipak, kada se radi o istopolnim parovima i običan poljubac se doživljava kao provokacija. Kada je poljubac prestao da bude poljubac?

Bez obzira na ideološka razilaženja, istoričari i sociolozi homoseksualnosti slagali su se u jednom: jedan od najvažnijih faktora koji je u posthelenističkom periodu determinisao homoseksualnost kao progonjenu supkulturu jeste Crkva. Nikada Crkva nije bila toliko kritikovana i podrivana kao tokom 18. veka u Francuskoj. Oštri politički traktati protiv Bestidnice, književne satire protiv sveštenstva, savršeno osmišljeni filozofski tekstovi - sve je to kampanju protiv Crkve učinilo još uspešnijom. Napad se činio oštrijim zbog toga što se Monarhija, zbog unutarnjih raskola, i sama do te mere urušila da više nije bila u stanju da nametne stroge moralne standarde koji bi imali bilo kakvu težinu. Ukratko, istovremeno raspadanje verskih i političkih struktura moći, zaduženih za donošenje i sprovođenje moralnih normi, samo je po sebi dovelo do stvaranja plodnog tla za intenzivnije i raznorodnije razmišljanje o homoseksualnosti.

Čovek o kome nam govore i koji treba da postane slobodan već je, po sebi, rezultat potčinjavanja čiji koreni sežu mnogo dublje u prošlost. Jer, njega nastanjuje ona ’duša’ koja je i sama točkić u mehanizmu ovladavanja i upravljanja telom. Duša je rezultat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela. ( Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjevati: Nastanak zatvora, Prosveta, Beograd, 1997)

Razdoblje od 1680-ih do 1850-ih svedoči o važnim promenama u istopolnim odnosima (posebno među muškarcima) u Evropi. Prvo, u najvećim zapadnoevropskim gradovima pojavila se bogata subkultura koju neki istoričari etiketiraju kao "gej" podkulturu. Drugo, intelektualci XVIII veka počeli su da o sodomiji raspravljaju u svetovnim, radije nego u religijskim pojmovima. I treće, revizija kaznenih zakona krajem XVIII i početkom XIX veka promenila je - i uglavnom poboljšala - zakonski položaj sodomista u većini zemalja.

Kad bi ubirač poreza došao na posed, vodan je naokolo u prisustvu zavodljivog mladića, što je pažnju od stoke i ostalih oporezovanih stvari brzo skretalo ka postelji. Dečaci uvežbani za ovu rabotu bili su, prirodno, korisniji u druge svrhe - i o tome su pričali. Bili su u razumljivom iskušenju da se izlože na ulici kad god bi im nešto zatrebalo. A sudeći prema eseju Rassegna, roditelji su se često hvalisali time kako su njihovi sinovi spavali sa tim-i-tim begom ili komandirom policije. U kulturi koja je štitila žene i devojčice, dečaci su rano' stupali u međusobne ljubavne odnose, često potajno snevajući o čoveku koji bi ih voleo i pružio im luksuz. Kada bi se mogući kandidat pojavio, sila je bila sasvim izlišna; dečaci su se nestrpljivo podavali u potrazi za pravom ljubavlju, i u nekim slučajevima bi je uistinu i našli

Kako gotovo svaka LGBT osoba tokom ranog razvojnog perioda usvaja negativne stavove o homoseksualnosti, izgradnja zdravog identiteta i samopoštovanja će zavisiti od toga kako sa tim odluči da se nosi. Neke osobe, kod kojih ona ostane neosvešćena, ceo život će nastaviti da žive mrzeći sebe i druge LGBT osobe, svaljujući sav teret odgovornosti i krivice za nasilje koje trpe na njih/sebe same. Čak i površan pregled oglasa na sajtovima za upoznavanje će otkriti veliku količinu sadržaja prepunih mržnje, stigmatizacije i optužbi usmerenih na druge LGBT osobe. Ovo se može razumeti kao vid odbrambenog mehanizma „ako pljujem druge – nisam kao oni“. Vređajući ostale, koji su „feminizirani“, „promiskuitetni“, „na sceni“, „bolesni“ i pripisujući im sve one najgore stereotipe koje većinsko heteronormativističko društvo ima o LGBT zajednici, osoba uverava sebe da ona sama nije takva („loša“), nalazeći time opravdanje za sopstveno bivstvovanje.

Mladi, strejt, osvešćeni reporteri kao ja bili su Schmalzovi najjači saveznici. U to vreme u Tajmsu je bilo zabranjeno da se koristi reč "gej," osim ako nije deo direktnog citata. Termin koji su prihvatali bio je "homoseksualac," reč hladna, klinički precizna i tako otuđujuća (naslov koji je dobio moj članak bio je: "Ponos i radost na paradi homoseksualaca"). Tako sam počeo da osećam delić straha koji su osećali mnogi gejevi i lezbejke koji su radili u Tajmsu, a koji ih je držao u ormaru ili čak terao u formalne brakove kako bi sačuvali karijeru. Schmalz mi je prvi rekao da je gej tokom jednog od naših poslovnih ručkova. Ne sećam se tačnog mesta i vremena, ili reči koje je upotrebio. Sećam se njegovog tona: mirnog, samouverenog, potkrepljenog činjenicama. Nisam bio spreman za oslobađajuću jednostavnost njegovog zaključka. Moj najveći mentor, profesor književnosti u mom rodnom gradu, odao se alkoholizmu kako bi ublažio posledice toga što je bio gej. Kada mi je jedan prijatelj poverio da ima gej brata, samo smo raspravljali o prirodi te bolesti, a smatrao sam sebe osvešćenim i slobodnim. A onda se pojavio Schmalz i saopštio mi to tako lako i tako tačno. Tokom naših razgovora ponudio mi je prozor u gej život koji nije bio niti život žrtve, niti život zbog kojeg bi se trebalo izvinjavati.

Pitanje gej identiteta je već duže vremena postalo paradoksalno pitanje, ako ne i nerešivo: gej identitet je istovremeno politički nužan i politički katastrofalan. Gej identitet je nužan, suštinski bitan i neophodan, jer je uvek u opasnosti od nestajanja, potiskivanja i „nevidljivosti". To je identitet koji treba po svaku cenu afirmisati, neprekidno, i to utoliko više ukoliko je i dalje obeležen kao sraman, patološki i devijantan

Queer je upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. Queer identitete zato ne smemo da pozicioniramo samo uz različite seksualne prakse i uloge, već je taj identitet važno ponovo promisliti i u vezi sa političkim opredeljenjem priče ali i stajalištem, koje je Homi Baba opisao kao ’ne - tačno/ne - pravilno’ (Michael Hardt, Antonio Negri, „Neka te sila prati“)

„Mislim da previše seksa tokom posla negativno utiče na rezultate rada, a da je potisnuta seksualnost više konstruktivna za nekoga ko sebe smatra kreativnom osobom,“ rekao je Hičkok jednom prilikom Šarlote Čendler, „To mora nekako da izađe napolje, pa onda ta energija odlazi u posao. Mislim da je to uticalo da se stvori utisak seksa u mojim filmovima.“