Tekstovi sa tagom: lgbt

Tom Bianchi je, pre svega, pisac i fotograf, a puno se interesovao za muški akt. Njegovo ime se opravdano može naći u mnogim fotografskim antologijama, ali i istorijskim. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka radio je kao advokat u Njujorku i Vašingtonu, gde se otvoreno borio za prava LGBTIQ zajednice. Tokom pre-AIDS perioda Bainchi je koristio svoj Polaroid SX-70, te zabeležio život u raju koji će uskoro nestati.

Mnogi muškarci koji su uhapšeni tokom “gej čišćenja” su oženjeni. U Čečeniji ne postoji gej zajednica, niti se o tome priča, pa mnogi gej muškarci misle da su jedini, te, pod pritiskom porodice i društva, sklapaju heteroseksualne brakove. Ali je oduvek želeo decu. Prva supruga ga je napustila, pošto su saznali da ne može da ima dece. “Alah mi je podario decu drugi put,” rekao mi je. Nadao se da će ga to što ima porodicu “učiniti muškarcem.” Čak je pomislio da funkcioniše, pošto je uspevao da ima seks sa suprugom. Ali kada je pokušao da “testira svoju muževnost” tako što je hteo da ima seks sa drugim ženama, nije mu uspelo. “Šta bi to moglo da znači,” pitao je, “Zašto nemam problem kad spavam sa svojom ženom?”

Rainbow Riots, album koji je napravilo nekoliko umetnika iz Ugande, Jamajke i drugih zemalja u kojima je opasno biti drugačiji, stavlja akcenat na aktivističke pokrete u sredinama sa jakom anti-LGBTIQ retorikom.

Skupa smo šesnaest godina. Neprestano. Upoznale smo se na jednom velegradskom partiju i zaboravile se rastati. Otkako smo došle na crnogorsko primorje, preživljavamo i živimo od mora. Nije nam to bio plan, premda tako živimo već jedanaest godina

Parada ponosa, pod sloganom "„Neka svi našši glasovi ore se", održžana je u subotu, 24. juna, u Beogradu, a organizatori su poručili da se problemi sa kojima se LGBTIQ zajednica suočava ne razlikuju previše od onih koji muče druge članove društva, jer je reč o bazičnim ljudskim pravima. "Kada razmiššljamo i zalažžemo se za jednaka prava LGBTIQ zajednice, takođe zastupamo ravnopravnost žžena i mušškaraca, glasno istupamo protiv mizoginije i svih oblika krššenja ljudskih prava pripadnica i pripadnika osetljivih drušštvenih grupa", stoji u njihovom saopštenju. "Nije potreban nikakav kompromis kako bi svako imao svoja prava. Nije potreban nikakav novac da bi se poštovao pojedinac. Nije potrebna nikakva politička žrtva da bi svako imao slobodu." Harvey Milk

Rafael Ruiz je proveo detinjstvo u Sijera Nevadi (Andaluzija), čiji su pejzaži oblikovali njegovo interesovanje za vizuelne umetnosti. Od 2011. godine počinje intenzivno da se zanima za fotografiju i ozbiljno radi na potrazi za svojim fotografskim identitetom. Trenutno radi foto - eseje, a interesuje se i za crno-belu fotografiju. Kombinuje svoju strast za fotografijom sa profesijom art direktora, što se u njegovim radovima bitno oseća. Ruizova serija fotografija “Blueboy” nastala je u Kuala Lumpuru, u baru u kom se okuplja lokalna gej zajednica. Ostale njegove fotografije možete pogledati na sajtu Ruiz Photography

Stounvolska vizija bila je da prajd treba da bude produkt autentične pobune ugnjetenih kvir grupa, i da se toj pobuni pridruže i druge diskriminisane grupe, koje bi se zajedno borile za pripadanje i prihvaćenost u javnom tj. svakodnevnom životu. Tako da nam jedino preostaje da idemo napred, sećajući se slogana Queer nacije koji je ušao u antologiju: „We're here. We're queer. Get used to it. „ Ili onoga što je Conchita Wurst izgovorila pošto je pobedila na Evroviziji: „We are unstoppable!“, a što će tek ući u antologiju.

Pesnik Bo Juyi bio je birokrata tadašnje carske Kine, a postao je guverner provincije Suchow 825. godine. Njegovi ljubavnici i bivši ljubavnici često su odlazili da služe po provincijskim gradovima širom carstva, pa je sa njima razmenjivao poeziju i stihovana pisma koja sadrže brojne izraze romantične ljubavi. Svom bliskom prijatelju, Qian Huiu, poslao je poetsku uspomenu na jedno veče koje su proveli zajedno. Ipak, njegova najveća ljubav bio je Yuan Zhen

Zašto pišem? Pa, to mi je posao. Od toga živim. Znam kako to da radim. Možete to isto pitati nekog advokata, doktora ili policajca i dobićete isti odgovor. To je ono što umeju da budu. To je ono što rade kao profesiju.

Nakon dva meseca pažljivog odmeravanja odluke o svom nasledniku na mestu prvog ministra Vlade Srbije, predsednik Aleksandar Vučić je saopštio da će mandat za sastav buduće vlade poveriti dosadašnjoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave Ani Brnabić. Buduća premijerka Srbije u široj javnosti je prepoznatljiva kao nestranačka ličnost, tehnokrata školovana na Zapadu, uspešna menadžerka i ministarka sa veoma dobrim rezultatima u radu dosadašnje vlade, ali i kao prva javno deklarisana gej osoba na tako visokoj poziciji u državnim institucijama. Kao što se i moglo predvideti, Vučićeva odluka o imenovanju Brnabićeve za mandatara za sastav nove vlade izazvala je oprečne rekacije u zemlji. I dok je bilo za očekivati da njen izbor bude osporavan od strane proruskih i ultranacionalističkih snaga u zemlji, posebno je začuđujuć stav prograđanskog i proevropskog dela opozicije i javnosti koji je, zajedno sa Palmom i Dverima, gotovo horski ustao protiv ove odluke predsednika Srbije, valjda razočaran što se na mestu budućeg premijera neće naći Ivica Dačić ili neko od stranačkih kadrova SNS-a.

Pojava homoseksualnosti kao vrlo primetnog i dokumentovanog društvenog fenomena poklapa se s onim sjajnim i prelomnim razdobljem u zapadnoj kulturi poznatim kao renesansa. Premda je epoha od poznog 14. do poznog 17. veka samo postupno menjala srednjovekovno versko i društveno ustrojstvo, obeležena je oživljavanjem klasičnog učenja koje je podsticalo kreativan prirast na polju umetnosti, nauka i filozofije, razvitkom urbanizacije, tržišnog kapitalizma i nacionalnih država koje su se dale u istraživanja zemljinog šara, kao i dugim doktrinarnim vojevanjem reformacije i protivreformacije. Ključna podsticajna tenzija toga doba predstavljala je pokušaj da se katoličanstvo usaglasi sa znanjem i vrednostima paganske starine i nastajućih empirijskih nauka - što je poslednji od nemogućih zadataka koji je duboko uticao na sve oblasti ljudskoga delovanja, od bogoslovlja do politike i seksualnosti. Zvanično, homoseksualnost je bila predmet oštre osude, kako verske tako i svetovne. Ovaj opšti stav je, međutim, značajno varirao u zavisnosti od pola, kulture i perioda. Daleko manje žena je proganjano, a stopa progonjenosti muškaraca seže od nekoliko stotina godišnje u petnaestovekovnoj Firenci do manje od stotinu u kalvinističkoj Ženevi. Unutar jednog društva, periodi uslovnog neobaziranja mogli su se smenjivati sa fazama pojačanog suzbijanja. Prvi naučnici koji su se ozbiljno posvetili gej studijama veličali su visokorenesansnu Italiju, gde je nasleđe grčko-rimske prošlosti odobravalo određeno izražavanje „grčke ljubavi", ali je ovaj pokret verovatno imao slabog uticaja izuzev kod obrazovanih staleža. Sve dok Tridentski sabor (1545-1563) nije ozakonio opštu moralnu čistku kao odgovor na protestantska spočitavanja Rimu, razmera seksualne i drugih heterodoksija bila je strogo ograničena. Mnogi činitelji su ponuđeni kao objašnjenje ovih kolebanja u toleranciji: demografski (briga zbog pada priraštaja ili porodične stabilnosti), medicinski (sporadične pojave kuge), sociološki (novi vidovi društvenih lomova i kontrole uzrokovani urbanizacijom) i verski (porast bogomoljačkih aktivizama) Iz: Hidden from History. Reclaiming the Gay and Lesbian Past, prir. M. Duberman, M. Vicinus i G. Chauncev, 1989. Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić QT magazin (3-4)

Neki savremeni filozofi misle kako nije dovoljno problematizovati samo jedan identitet koji jedinka poseduje, nego da se mora preispitivati istovremenost različitih identiteta kojima određeni subjekt raspolaže, koje prihvata, izvodi, ili od kojih odustaje. Tako se subjekat može odrediti kao izražavanje koje raspolaže aktuelnim identitetima, a ima svu slobodu da ih prihvati ili odbaci

“Odlučio sam da se oženim. To je neizbežno. Moram to da uradim, ne samo zbog sebe, već i zbog tebe i zbog Anatolija, Aleksandre i svih koje volim. Zbog tebe posebno! Ali ti isto Modest moraš o ovome ozbiljno da razmisliš. Homoseksualnost i pedagogija ne mogu da budu u harmoničnom odnosu jedno sa drugim”...

Pomislio je kako je košulja neobično teška, a onda je video da je u njoj još jedna košulja, rukava pažljivo uvučenih u Džekove rukave. Bila je to njegova košulja za koju je mislio da se davno izgubila, njegova prljava košulja koju je Džek ukrao i stavio je u svoju, sastavio ih kao dve kože, jednu unutar druge, dve u jednoj. Prislonio je košulje na lice i udisao polako nadajući se da će da pronađe ostatke onog leta, Džekov slankasti miris, ali nije bilo ničega osim sećanja na planinu od koje nije ostalo ništa osim onoga što je držao u rukama.

Isto istraživanje pokazuje da 42% ispitanih se slaže sa stavom da Parada ponosa doprinosi povećanju straha i mržnje prema LGBT osobama. Strah od nasilja i osećaj elementarne nebezbednosti duboko determiniše sve životne prilike. Budući da smo upoznati sa stravičnim događajima koji su ispratili prvu „uspešnu” Paradu ponosa 2010. godine, nije čudan ovakav stav ispitanika/ca. Efekti koje osećaju mogu biti vrlo destabilišući po njihove privatne živote. Oktobra 2012. su na televiziji i svim medijima videli jasnu i poražavajuću sliku stanja u društvu, stanja koje odašilje poruku mržnje prema njihovoj seksualnosti, dok su im u glavi odzvanjale neumoljive reči „ubij pedera”.