Tekstovi sa tagom: lgbt

Zamislite da ste u baru sa svojim partnerom/partnerkom, popili ste pivo ili dva, slušate muziku, držite se za ruke, zagrlite se, možda i brzo poljubite. Ništa strašno, zar ne? Ipak, kada se radi o istopolnim parovima i običan poljubac se doživljava kao provokacija. Kada je poljubac prestao da bude poljubac?

Bez obzira na ideološka razilaženja, istoričari i sociolozi homoseksualnosti slagali su se u jednom: jedan od najvažnijih faktora koji je u posthelenističkom periodu determinisao homoseksualnost kao progonjenu supkulturu jeste Crkva. Nikada Crkva nije bila toliko kritikovana i podrivana kao tokom 18. veka u Francuskoj. Oštri politički traktati protiv Bestidnice, književne satire protiv sveštenstva, savršeno osmišljeni filozofski tekstovi - sve je to kampanju protiv Crkve učinilo još uspešnijom. Napad se činio oštrijim zbog toga što se Monarhija, zbog unutarnjih raskola, i sama do te mere urušila da više nije bila u stanju da nametne stroge moralne standarde koji bi imali bilo kakvu težinu. Ukratko, istovremeno raspadanje verskih i političkih struktura moći, zaduženih za donošenje i sprovođenje moralnih normi, samo je po sebi dovelo do stvaranja plodnog tla za intenzivnije i raznorodnije razmišljanje o homoseksualnosti.

Čovek o kome nam govore i koji treba da postane slobodan već je, po sebi, rezultat potčinjavanja čiji koreni sežu mnogo dublje u prošlost. Jer, njega nastanjuje ona ’duša’ koja je i sama točkić u mehanizmu ovladavanja i upravljanja telom. Duša je rezultat i instrument političke anatomije; duša je tamnica tela. ( Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjevati: Nastanak zatvora, Prosveta, Beograd, 1997)

Razdoblje od 1680-ih do 1850-ih svedoči o važnim promenama u istopolnim odnosima (posebno među muškarcima) u Evropi. Prvo, u najvećim zapadnoevropskim gradovima pojavila se bogata subkultura koju neki istoričari etiketiraju kao "gej" podkulturu. Drugo, intelektualci XVIII veka počeli su da o sodomiji raspravljaju u svetovnim, radije nego u religijskim pojmovima. I treće, revizija kaznenih zakona krajem XVIII i početkom XIX veka promenila je - i uglavnom poboljšala - zakonski položaj sodomista u većini zemalja.

Kad bi ubirač poreza došao na posed, vodan je naokolo u prisustvu zavodljivog mladića, što je pažnju od stoke i ostalih oporezovanih stvari brzo skretalo ka postelji. Dečaci uvežbani za ovu rabotu bili su, prirodno, korisniji u druge svrhe - i o tome su pričali. Bili su u razumljivom iskušenju da se izlože na ulici kad god bi im nešto zatrebalo. A sudeći prema eseju Rassegna, roditelji su se često hvalisali time kako su njihovi sinovi spavali sa tim-i-tim begom ili komandirom policije. U kulturi koja je štitila žene i devojčice, dečaci su rano' stupali u međusobne ljubavne odnose, često potajno snevajući o čoveku koji bi ih voleo i pružio im luksuz. Kada bi se mogući kandidat pojavio, sila je bila sasvim izlišna; dečaci su se nestrpljivo podavali u potrazi za pravom ljubavlju, i u nekim slučajevima bi je uistinu i našli

Kako gotovo svaka LGBT osoba tokom ranog razvojnog perioda usvaja negativne stavove o homoseksualnosti, izgradnja zdravog identiteta i samopoštovanja će zavisiti od toga kako sa tim odluči da se nosi. Neke osobe, kod kojih ona ostane neosvešćena, ceo život će nastaviti da žive mrzeći sebe i druge LGBT osobe, svaljujući sav teret odgovornosti i krivice za nasilje koje trpe na njih/sebe same. Čak i površan pregled oglasa na sajtovima za upoznavanje će otkriti veliku količinu sadržaja prepunih mržnje, stigmatizacije i optužbi usmerenih na druge LGBT osobe. Ovo se može razumeti kao vid odbrambenog mehanizma „ako pljujem druge – nisam kao oni“. Vređajući ostale, koji su „feminizirani“, „promiskuitetni“, „na sceni“, „bolesni“ i pripisujući im sve one najgore stereotipe koje većinsko heteronormativističko društvo ima o LGBT zajednici, osoba uverava sebe da ona sama nije takva („loša“), nalazeći time opravdanje za sopstveno bivstvovanje.

Mladi, strejt, osvešćeni reporteri kao ja bili su Schmalzovi najjači saveznici. U to vreme u Tajmsu je bilo zabranjeno da se koristi reč "gej," osim ako nije deo direktnog citata. Termin koji su prihvatali bio je "homoseksualac," reč hladna, klinički precizna i tako otuđujuća (naslov koji je dobio moj članak bio je: "Ponos i radost na paradi homoseksualaca"). Tako sam počeo da osećam delić straha koji su osećali mnogi gejevi i lezbejke koji su radili u Tajmsu, a koji ih je držao u ormaru ili čak terao u formalne brakove kako bi sačuvali karijeru. Schmalz mi je prvi rekao da je gej tokom jednog od naših poslovnih ručkova. Ne sećam se tačnog mesta i vremena, ili reči koje je upotrebio. Sećam se njegovog tona: mirnog, samouverenog, potkrepljenog činjenicama. Nisam bio spreman za oslobađajuću jednostavnost njegovog zaključka. Moj najveći mentor, profesor književnosti u mom rodnom gradu, odao se alkoholizmu kako bi ublažio posledice toga što je bio gej. Kada mi je jedan prijatelj poverio da ima gej brata, samo smo raspravljali o prirodi te bolesti, a smatrao sam sebe osvešćenim i slobodnim. A onda se pojavio Schmalz i saopštio mi to tako lako i tako tačno. Tokom naših razgovora ponudio mi je prozor u gej život koji nije bio niti život žrtve, niti život zbog kojeg bi se trebalo izvinjavati.

Pitanje gej identiteta je već duže vremena postalo paradoksalno pitanje, ako ne i nerešivo: gej identitet je istovremeno politički nužan i politički katastrofalan. Gej identitet je nužan, suštinski bitan i neophodan, jer je uvek u opasnosti od nestajanja, potiskivanja i „nevidljivosti". To je identitet koji treba po svaku cenu afirmisati, neprekidno, i to utoliko više ukoliko je i dalje obeležen kao sraman, patološki i devijantan

Queer je upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. Queer identitete zato ne smemo da pozicioniramo samo uz različite seksualne prakse i uloge, već je taj identitet važno ponovo promisliti i u vezi sa političkim opredeljenjem priče ali i stajalištem, koje je Homi Baba opisao kao ’ne - tačno/ne - pravilno’ (Michael Hardt, Antonio Negri, „Neka te sila prati“)

„Mislim da previše seksa tokom posla negativno utiče na rezultate rada, a da je potisnuta seksualnost više konstruktivna za nekoga ko sebe smatra kreativnom osobom,“ rekao je Hičkok jednom prilikom Šarlote Čendler, „To mora nekako da izađe napolje, pa onda ta energija odlazi u posao. Mislim da je to uticalo da se stvori utisak seksa u mojim filmovima.“

Tom Bianchi je, pre svega, pisac i fotograf, a puno se interesovao za muški akt. Njegovo ime se opravdano može naći u mnogim fotografskim antologijama, ali i istorijskim. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka radio je kao advokat u Njujorku i Vašingtonu, gde se otvoreno borio za prava LGBTIQ zajednice. Tokom pre-AIDS perioda Bainchi je koristio svoj Polaroid SX-70, te zabeležio život u raju koji će uskoro nestati.

Mnogi muškarci koji su uhapšeni tokom “gej čišćenja” su oženjeni. U Čečeniji ne postoji gej zajednica, niti se o tome priča, pa mnogi gej muškarci misle da su jedini, te, pod pritiskom porodice i društva, sklapaju heteroseksualne brakove. Ali je oduvek želeo decu. Prva supruga ga je napustila, pošto su saznali da ne može da ima dece. “Alah mi je podario decu drugi put,” rekao mi je. Nadao se da će ga to što ima porodicu “učiniti muškarcem.” Čak je pomislio da funkcioniše, pošto je uspevao da ima seks sa suprugom. Ali kada je pokušao da “testira svoju muževnost” tako što je hteo da ima seks sa drugim ženama, nije mu uspelo. “Šta bi to moglo da znači,” pitao je, “Zašto nemam problem kad spavam sa svojom ženom?”

Rainbow Riots, album koji je napravilo nekoliko umetnika iz Ugande, Jamajke i drugih zemalja u kojima je opasno biti drugačiji, stavlja akcenat na aktivističke pokrete u sredinama sa jakom anti-LGBTIQ retorikom.

Skupa smo šesnaest godina. Neprestano. Upoznale smo se na jednom velegradskom partiju i zaboravile se rastati. Otkako smo došle na crnogorsko primorje, preživljavamo i živimo od mora. Nije nam to bio plan, premda tako živimo već jedanaest godina

Parada ponosa, pod sloganom "„Neka svi našši glasovi ore se", održžana je u subotu, 24. juna, u Beogradu, a organizatori su poručili da se problemi sa kojima se LGBTIQ zajednica suočava ne razlikuju previše od onih koji muče druge članove društva, jer je reč o bazičnim ljudskim pravima. "Kada razmiššljamo i zalažžemo se za jednaka prava LGBTIQ zajednice, takođe zastupamo ravnopravnost žžena i mušškaraca, glasno istupamo protiv mizoginije i svih oblika krššenja ljudskih prava pripadnica i pripadnika osetljivih drušštvenih grupa", stoji u njihovom saopštenju. "Nije potreban nikakav kompromis kako bi svako imao svoja prava. Nije potreban nikakav novac da bi se poštovao pojedinac. Nije potrebna nikakva politička žrtva da bi svako imao slobodu." Harvey Milk