Tekstovi sa tagom: lgbt

"Pitanje gej identiteta je već duže vremena postalo paradoksalno pitanje, ako ne i nerešivo: gej identitet je istovremeno politički nužan i politički katastrofalan. Gej identitet je nužan, suštinski bitan i neophodan, jer je uvek u opasnosti od nestajanja, potiskivanja i „nevidljivosti". To je identitet koji treba po svaku cenu afirmisati, neprekidno, i to utoliko više ukoliko je i dalje obeležen kao sraman, patološki i devijantan. To je, međutim, i jedan opasan identitet i čak obmanjiv, identitet koji je neophodno odbaciti i kojem se uvek treba suprotstavljati, jer on igra ulogu normalizatora i nadzornika u društvu, jer funkcioniše u cilju zadržavanja seksualne i socijalne razlike, kako u heteronormativnoj kulturi tako i u gej kulturi. To je politički katastrofalan identitet jer dopušta društvu da mirno upravlja seksualnim razlikama i funkcioniše zapravo kao sredstvo za stabilizaciju i konsolidaciju samog heteroseksualnog identiteta (koji bi bio mnogo fluidniji, nestabilniji i nebezbedniji entitet kad ne bi bilo gej identiteta da ga podupire). Ukratko, gej identitet je u isti mah homofobni identitet po svojim totalizirajućim i normalizirajućim posledicama i identitet čija su negiranja, poricanja i odbijanja ništa manje homofobna." Fuko

Novi album "Palo Santo" britanske grupe Years & Years najpoznatije po hit-singlu "King" bolje je ostvarenje od prvijenca "Communion", no iako nastoji, ne uspijeva raskinuti s kompilatorskom estetikom.

Švicarska ljubavna drama "Mario" prikazuje što se događa kad se zaljube dva mlada nogometaša, nudeći pritom i nemilosrdnu ekonomsko-političku analizu gej života i ljubavi u raljama heteropatrijarhata i kapitalizma. Gordan Duhaček je oduševljen ovim filmom, a u tekstu za Crol.hr objašnjava i zašto.

Djeca napokon mogu izaći iz sigurnosti sobe i puhati u pištaljke. Utišat će ih roditelji tek kad upale Dnevnik. U druge ih sobe ne moraju slati. Nema straha: rat, vjera i domovina sigurne su dnevničke teme na koje svi odavno imaju odgovore. Odslušat ćemo ih krajičkom uha, čekajući da prođu, pa opet radosno zapištati, u prazno.

Prva stvar koju svijet nauči pedera jest da on ne postoji. To je prva velika, sveobuhvatna laž koja se širi po rođenju svake gej osobe na svijetu, praktično u samom trenutku izlaska iz majčine utrobe je svakom pederu i lezbijki poručeno da je on(a) strejt. Iako se, doslovno milenijima, rađaju ljudi koji očito nisu heteroseksualni, jer vole i žude za osobama istog spola, a ne različitog, i danas živimo u svijetu u kojem se – posve pogrešno i unatoč ogromnoj količini dokaza koji takav stav ne samo pobijaju, nego ga razotkrivaju kao ugnjetavački – podrazumijeva da će svaka tek rođena beba biti heteroseksualna.

Ako se hiljadu i jedan put pokazalo tačnim Gebelsovo geslo kako hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, možda je moguće da i hiljadu puta ponovljena istina na kraju – postane istina. Zato, još jednom: AIDS nije kuga modernog doba, nije strašna pošast ubačena sa strane, nije božja kazna za grehove, nije biološko oružje nastalo u tajnim laboratorijama, nije deo zavere za uništenje bilo koga, nije sramotna, nije postidna, ne prenosi se pogledom, korišćenjem zajedničkog posuđa ili ljubljenjem. AIDS je samo obična bolest, poput gripa ili velikog kašlja, i ništa više od toga.

Charly Golightly u tekstu za PinkNews govori o tome kako se osećala pošto je pročitala članak o sebi, te svom trans iskustvu u jednom magazinu, i zahteva da se prikazivanje i predstavljanje trans osoba u medijima promeni.

Postoje zabilježeni primjeri bh. građana/ki koji/e su preko svog partnerskog statusa, odnosno po osnovu spajanja porodice, ostvarili/e prava na boravak u drugim zemljama. Ovdje govorimo o slučajevima partnerstava sklopljenih između LGBTI osoba. Primjera radi, pravo na boravak za bh. građane/ke moguće je ostvariti i u Hrvatskoj prema Zakonu o životnom partnerstvu osoba istog spola. Ostvarivanje prava boravka, privremenog ili stalnog, tretira se kao i u slučajevima heteroseksualnih partnerstava, obzirom da se u oba slučaja pravo realizira po istom osnovu, odnosno po osnovu spajanja porodice. Zapravo je moguće ostvariti i ostale socijalne i pravne privilegije koje se odnose na pravno legitimne partnerske zajednice. A to, naravno, nije slučaj samo sa Hrvatskom, nego i sa svakom državom koja ima riješeno pitanje istospolnih zajednica. Pitanje boravka ovdje se čini primarnim upravo zbog istaknutog statusa stranca/kinje, a osnov spajanja porodice samo je jedan od načina za stjecanje prava na boravak, gdje ni sam status stranca/kinja nije sporan obzirom da se ovdje ne radi o isključivom ostvarivanju prava na boravak, nego o pravu na sklapanje priznate životne zajednice preko koje bi se definisalo pravo na boravak.

Postoje tri aspekta u istoriji gej filmske produkcije: nevidljivi, zatvoreni i otvoreni. Prve dve kategorije su najčešće povezane sa mejnstrim (čitaj ''holivudskom'') produkcijom, dok se ova poslednja uglavnom vezuje za dokumentarnu, nazavisnu i avangardnu produkciju. Iako možda nikad nećemo znati ko su oni bili i kakav je tačno bio njihov doprinos, možemo slobodno reći da je na hiljade homoseksualaca učestvovalo u snimanju svih vrsta filmova tokom svih ovih godina. Ovi ljudi čine ''nevidljivu'' istoriju gej filmske produkcije. Najdalje što možemo otići u pokušaju da proniknemo u ovu nevidljivu, nezabeleženu istoriju je kada imamo ''čudan osećaj'' tokom neke scene, pa pomislimo: “Ovo je sigurno radio neki kvir umetnik”. Sve veći deo ove nevidljive istorije izlazi na videlo zauzimajući mesto u okviru istorije produkcije zatvorenog gej filma, zbog činjenice da se pojedinci javno deklarišu kao homoseksualci, odnosno autuju.

Muški savez - Männerbund, predstavlja okupljanje muškaraca u organizaciju, najčešće odanu nekoj političkoj ideji, te strukturiranu hijerarhijski; od 18. veka u Nemačkoj delom u vidu tajnih političkih društava (na primer slobodno zidarstvo), od kraja 19. veka u vidu sve više nacionalistički i militaristički usmerenih grupa. Kao paravojna i ideološka zajednica „istosmernosti volje, drugarstva, stege i podređenosti“, muški savez je prototip i temeljni oblik fašističkih organizacija 20. veka. U ideologiji virilnosti nacionalsocijalizma gde žene imaju samo podređenu ulogu, muški savez kao „zakleta zajednica“ bio je visoko postavljena vrednost. Stoga je u načela odgoja spadalo razdvajanje polova (Hitlerova omladina, Savez njemačkih devojaka), a delovi stranke pod uniformom kao Jurišni odredi, SA, i Jurišna vrsta, SS, bili su koncipirani kao muški savezi. U toj fiksaciji nije se mogla prevideti homoerotska komponenta.

Ako se serija Batwoman desi, Kate Kane postat će prvi ikad LGBT glavni lik u superherojskoj seriji. Događaj u decembru, na kojem će biti ekipa serija Arrow, The Flash, Legends of Tomorrow i Supergirl, označit će prvo javno pojavljivanje ovog lika.

Pokušaj da se razume seksualnost pojedinca ili naroda koji je postojao pre, na primer, tri hiljade godina ne prija queer teoretičarima jer oni preziru tradicionalne definicije „homoseksualnog" i „heteroseksualnog" i smatraju da seksualnost postoji u kontinuumu, u kojem, naprosto, neki ljudi preferiraju partnere suprotnog, a neki oba pola, pa koga briga šta je bilo u tamo nekoj staroj Grčkoj. Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da donekle predstavlja jednostavniji proces, ali nije uvek tako, budući da je queer, te druge kategorije, upotrebljen kao eksplicitno nov društveni rod i društvena pozicija, kao nekakva politička trans/preko seksualna paradigma identiteta i pozicioniranja, koja uslovljava više različitih seksualnih identiteta, ne samo lezbejske, homoseksualne, niti isključivo samo heteroseksualne. Queer je dakle ’ono’ granično, što je između društvenog i biološkog pola, što omogućava opredeljenja ’ne - tačno’, ’ne - pravilno’, ’ne - žena ‘, ‘ne - muškarac’, i koji povezuje oba u smeru radikalne pozicije života kao i medija, umetnosti i kulture. U umetnosti su ove granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao deo queer umetnosti.

Renata Turkeš, jedna od pionira/ki LGBTIQ aktivizma u poslijeratnoj BiH, posebno u rodnoj Tuzli, gleda na iskustvo prajda kao esencijalno važno, a svoj prvi je doživjela u Belgiji 2014. godine. “Na svoj prvi pride otišla sam tek u Antwerpenu 2014. godine. Mislim da nisam skidala najveći osmijeh s lica, bila sam toliko sretna i ispunjena što svuda oko sebe vidim samo ono najljepše u životu: slobodu, solidarnost i ljubav. Slažem se da je pride u Belgiji, kao i u mnogim drugim progresivnim zemljama, donekle izgubio svoj politički i aktivistički karakter, i prerastao u veliku zabavu i slavlje. To, međutim, nipošto ne znači da nije potreban: prvi pride u Istanbulu održao se 2003. godine kada je prisustvovalo 30 osoba, na prideu 2014. godine učestvovalo je više 100.000 osoba, no već iduće godine pride je zvanično zabranjen!”

Simon Spier je bijeli američki 17-godišnjak koji živi ugodnim životom srednje klase u lijepo uređenom predgrađu s roditeljima koji ga vole i čiji brak savršeno funkcionira. Simon ima dobre prijatelje, u školi nema nikakvih problema i, kako sam kaže, on je poput svih nas. Simon ima samo jedan problem u životu: on je gej i to taji od svih. No, zahvaljujući spletu okolnosti Simon će se online zaljubiti u nepoznatog gej dečka koji s njim ide u školu, a uskoro će se i, protiv njegove volje, saznati za njegovu seksualnu orijentaciju.

Tako se dolazi do zaključka koji bi svim mislećim bićima trebalo da bude više nego logičan: zdravo odrastanje se zasniva na ljubavi i podršci, a ne na tome da li su roditelji gej ili strejt. Seksualni identitet svakako ne utiče na roditeljstvo, te se predrasude ne zasnivaju na nauci, već na ličnim uverenjima onih koji iz straha, ili nekog drugog razloga, za omiljenu životnu alatku biraju mržnju.