Tekstovi sa tagom: lgbt

Grčki film "Golubica" Konstantinosa Chaliasasa, koji je dobio nagradu za najbolji kratki queer film na Merlinka festivalu 2016. godine, je priča o dve duše koje su jedna drugu pronašle sasvim slučajno, te obe žele da dožive ljubav koja im se nudi, makar to značilo i ulazak u pakao. Nagrađeni film biće prikazan na RTS3 u sredu, 13. decembra u 23.30, kao deo saradnje Merlinka festivala i Radio televizije Srbije.

Pisac i profesor, Žan-Pol Aron je naš saradnik i prijatelj. Pre tri meseca, umalo nije umro. Lekari su ustanovili pneumocistozu čiji uzrok nije ostavljao mesto sumnji: HIV pozitivan od januara 1986, prešao je u stadijum side. Pre petnaest dana vratio se kući i sve saznao o neizvesnosti oporavka. Ovaj poznati intelektualac i istraživač mogao je, kao mnogi drugi, da se povuče u tišinu. A izabrao je da priča. Da kaže sve. O svojoj bolesti, o svojoj strepnji, o svojoj homoseksualnosti, o svojim odnosima sa prijateljima, porodicom, velikim misliocima i zdravstvom. Evo njegove ispovesti, ploda desetočasovnog razgovora sa Elizabetom Šemlom (Elisabeth Schemla). Znali smo za talenat Žan-Pola Arona. Pozdravljamo sada i njegovu hrabrost.

“I ne proganjam ja nju. Proganja je onaj idiotski muž što je ubija otkako su se uzeli. Nikog ja ne proganjam, nas dvije smo zajedno. Eto sad sve znaš, istinu.” Osjetim kako se okrenula soba i kava mi se zajedno s kiselinom iz želuca vratila u grlo. Udahnem naglo, tako da me zaboli. “Otkad se tebi sviđaju žene? Prije si imala neke mladiće.”

U utorak, 12. decembra u 19 časova, a u okviru Merlinka festivala, u Velikoj sali Doma omladine Beograda biće održana evropska premijera izraelskog filma „Džesika Bler“, mlade rediteljke Karni Haneman.

Kolone su nas tihih koje bi džemper s irvasom najradije, da kodeks profesije dozvoljava, poklonile svojim terapeutkinjama, onim koje nam, ne samo nekako s decembra, već tokom cijele godine, govore da je u redu. Da je u redu ne biti dobro, da je i ta panika koja se direktno s TV ekrana slije u prsni koš u redu, da je u redu svaka tjeskoba kad rođaci prelaze s druge strane ulice jer nas nisu vidjeli ili im se baš jako pretrčavalo preko crvenog i mimo pješačkog. Da je u redu preskočiti ručak kod tetke i hinjiti bolest. Da je u redu izmišljati dijagnoze od Bajrama do Božića, da je u redu vječno biti bolesna za njihova slavlja, a frcati od zdravlja za prijatelje i one koji nisu dio nuklearnih porodica iz udžbenika i sa bilborda, za one koji će nam pokloniti najkičastijeg anđela u kolekciji, namjerno, da nas naljute, jer, za razliku od onih što su nas rađali i podizali, znaju i naše ljutnje, i strahove, i tuge, i mrakove.

Uprkos tome što se vidljivost LGBT populacije u regionu povećala poslednjih godina, gejevi, lezbejke, biseksualne, transrodne, te interseks osobe još uvek nisu dovoljno prisutne u medijima i javnom životu. Projekat OutSpoken napravljen je kako bi se ukazalo na probleme, te kako bi se edukovalo i senzibilisalo opšte stanovništvo.

Može biti da postoji suština (essence) svih vrsta stvari, može biti da postoji suština rodne ili rasne podele ili seksualne podele. Ja lično sumnjam, ali možda postoji. To nije krucijalna stvar kad je u pitanju moja perspektiva. Ključna stvar su uvek društveni uticaji koji čine nužnim da se u datom vremenu kuju identiteti i zajednice oko tih razlika jer sve vrste razlika postoje i uvek će postojati. Ljudska različitost je zdrava! Ali te razlike postaju smislene samo u izvesnom istorijskom kontekstu i ja sam zainteresovan za to zašto izvesne stvari bivaju smislene u ovo ili ono vreme, a ne u druga vremena. To je problem koji me preokupira.

Reč je o praktičnom problemu. Ako ste u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim i ne možete zatrudneti iz nekih bioloških razloga, ili možda to i ne želite, zbog društvenih ste razloga - šta god se pod tim podrazumevalo - prinuđeni da se borite s normom koja određuje vaš pol. Sredina u kojoj se nalazite bi trebalo da bude prilično zdrava (i politički osvešćena) kako bi vam pomogla da ublažite eventualni osećaj neostvarenosti, gubitka, osiromašenosti ili neprilagođenosti — potrebno je jedno kolektivno nastojanje da bi se promislila ta dominantna norma. Zašto ne postoji mogućnost da žena koja želi da učestvuje u podizanju deteta, ali ne i da prolazi kroz trudnoću, ili ona koja ne želi nijednu od te dve stvari, živi svoj rod bez implicitnog osećaja neostvarenosti ili neprilagođenosti? Kada ljudi postave pitanje: „Nisu li to biološke razlike?", oni u stvari nemaju u vidu materijalnost tela. Ono što oni u stvari pitaju jeste da li je društvena institucija reprodukcije najvažnija odrednica za razmišljanje o rodu ili ne. U tom slučaju reč je o diskurzivnom nametanju norme.

Monitorova filmska dopisnica u Estoniji je na filmskom festivalu Tallinn Black Nights, a s natjecateljskog programa Prvi autorski film izdvala kosovsko-albanski film 'Brak' prištinske redateljice o homoseksualnoj ljubavi u vrlo konzervativnoj sredini.

Neosporno je da postoji velika raznolikost u društvenim stavovima prema homoseksualnosti, a jedan od njih, koji je imao najveći odjek u određenim delovima društva, svakako je hrišćanski stav, koji je verovatno zasnovan na činjenici da Sveto pismo osuđuje homoseksualne radnje, te homoseksualne osobe, i da je hrišćanstvo od samog početka, uvek najotvorenijim i najjačim izrazima, učilo svoje pristalice da je homoseksualno ponašanje neopozivo loše i grešno. Poreklo hrišćanskog tumačenja homoseksualnosti, prema mnogima koji se bave ovom temom, potiče iz 19. glave Postanja, gde se govori o uništenju grada Sodome zbog izopačenosti njegovih žitelja. Naime, pod izopačenošću Sodomljana podrazumevalo se „poznanje nekoga", odnosno seksualno opštenje sa strancima (pretpostavlja se „anđelima") koji su bili u poseti Lotu. Tumačenje tog poznanja fokusiralo se tokom vekova na homoseksualnost, zanemarujući prvobitno značenje po kojem su Sodomljani zapravo kažnjeni zbog negostoprimstva. Ovakav stav prema homoseksualnosti, koji se vekovima ne menja, čini da je i danas mnogima nemoguće biti pripadnikom LGBTIQ zajednice i biti vernikom, što negde dolazi i iz nespojivosti vere sa seksualnošću koja za cilj nema prokreaciju. Crnogorska nevladina organizacija LGBT Forum Progres odlučila je da se pozabavi ovim problemom, te omogući dijalog koji bi eventualno mogao da dovede do razrešenja, ili makar olakšanja.

Uvijek je teže liječiti posljedicu, nego djelovati preventivno. Međutim, LGBTI aktivistima/cama je to gotovo uvijek teško. “Briga o sebi je prva. Potom sve drugo. Jedna divna žena, dugogodišnja aktivistica, jednom davno mi je rekla – aktivistički rok je dvije godine (intenzitetom kojim većina nas djeluje). Tijelo više ne može, tijelo više ne radi”.

Film „120 otkucaja u minuti“ biće prikazan u okviru devetog Merlinka festivala 9. decembra u 21:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda i nakon projekcije biće organizovan razgovor sa režiserom Robinom Campillom.

Da, mislim da će to odigrati zanimljivu ulogu, koja me fascinira: pitanje gej kulture - pri tome ne mislim samo na romane o homoseksualnosti koje su napisali homoseksualci, mislim na kulturu u širem smislu, kulturu koja izmišlja raznovrsne načine povezivanja, vrste egzistencija, tipove vrednosti, tokove razmene između pojedinaca koji su zaista novi i nisu identični sa postojećim kulturnim formama, niti su nadgrađeni na njima. Ako je to moguće, onda gej kultura neće biti samo izbor homoseksualaca za homoseksualce, već će stvarati odnose koji su, u nekim aspektima, prihvatljivi i za heteroseksualce. Treba da stvari malo obrnemo. Umesto da kažemo ono što smo već rekli — „Hajde da ponovo uvedemo homoseksualnost u opšte norme društvenih odnosa", hajde da kažemo sledeće - „Ne! Hajde da izbegnemo koliko je to moguće odnose koje nam društvo nudi i pokušamo da stvaramo, u praznom prostoru u kom se nalazimo, nove mogućnosti za odnose". Predlažući nova „prava na odnose", videćemo da nehomoseksualne osobe mogu obogatiti svoje živote menjajući modele sopstvenih odnosa.

Biti svjestan/na svoje homoseksualnosti i pritom priznati je kao takvu, sebi i drugima, praktikovati je, imati homoseksualne odnose, ne mora nužno da znači i prestanak autohomofobnih manifestacija. Put do potpune sinteze identiteta uključuje i preuzimanje političke odgovornosti i opće pozicioniranje u odnosu na uslove i okolnosti sistema unutar kojeg živimo. Ovakva struktura i način propitivanja identiteta ne mora se odnositi samo i isključivo na LGBTIQA zajednicu. Ovo se može interpretirati i kao odnos pojedinca ili pojedinke i opće političke kulture u bilo kom drugom kontekstu. U odnosu na autohomofobiju to bi značilo osvještavanje važnosti političke validacije homoseksualnih identiteta. Političko u ovom kontekstu ne podrazumijeva isključivo pravne regulacije ovih pitanja, nego način preispitivanja sveopćih društveno-kulturnih standarda.

Film „Mizandristkinje“ (The Misandrists) je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a na Merlinka festivalu možete ga pogledati u petak, 8. decembra u 21:00. Reditelj Brus LaBrus prisustvovaće projekciji nakon koje će razgovarati sa publikom.