Tekstovi sa tagom: lgbt

Na društvenim mrežama udruženja Da se zna se nedavno pojavio post koji objašnjava da homofobija, transfobija, bifobija i sve druge fobije koje sa strahom nemaju baš ništa, ostaju to što jesu i kada homofob/kinja objasni zašto misli da je LGBTIQ+ osobama mesto između četiri zida, zašto veruje da im ne bi trebalo omogućiti da usvajaju decu, te svašta nešto drugo što utiče na kvalitet života drugačijih.

Ako imamo u vidu da se usled straha i nepoverenja u institucije sistema - policiju, tužilaštvo i sudske organe - žrtve nasilja u velikom broju slučajeva ne obraćaju policiji, jasno je da su podaci kojima se raspolaže samo delimični i da je nasilje nad LGBT osobama u velikoj meri nevidljivo. Ostaje, međutim, nejasno zašto, ako je heteronormativnost zaista jedini „prirodan“ i „normalan“ oblik ljudskog postojanja i seksualnosti, kako se često tvrdi, njeno opstajanje i reprodukcija moraju da se oslanjaju na represiju i nasilje.

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

Odbor Ujedinjenih naroda za ukidanje diskriminacije žena koncem ožujka donio je poprilično značajnu sudsku odluku kojom se izriče da kriminalizacija lezbijskih odnosa krši Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW).

Mladi su u prosjeku osvijestili svoj LGBTIQ+ identitet s 14 godina, češće se outaju majkama nego očevima, a u kontaktu s novim osobama preko polovice njih skriva svoj LGBTIQ+ identitet. Doživljaj poštovanja i uvažavanja njihovog LGBTIQ+ identiteta, kao i osjećaj sigurnosti, češće su imali tijekom studiranja u odnosu na srednju školu, što ne čudi budući da su u srednjoj školi češće doživjeli nasilje, uz negativno spominjanje LGBTIQ+ tema u nastavi.

Sredinom novembra prošle godine Evropska komisija objavila je dokument dugo očekivane, desetak godina rađene, i prve ikada, Strategije za ravnopravnost LGBTIQ osoba, ili LGBTIQ Equality Strategy 2020-2025. Cilj Strategije je, kako je to i sama predsednica Evropske komisije Urusla fon der Lajen nekoliko puta istakla, jačanje prava pripadnika LGBTIQ zajednice širom Evropske unije, i to borbom protiv diskriminacije, osiguravanjem i promovisanjem njihovih prava i prava njihovih porodica; ukratko, iskorenjivanjem sveprisutne nejednakosti.

Ako bi svi progovorili o svojim iskustvima, svet bi sigurno bio bolje mesto. Različiti se razlikuju, ali to ne znači da ih je malo. Hrabrost i film su dobar put ka osvajanju onoga što običan svet zove ljudskim pravima.

Nismo mi izmislili ljubav, a posebno je važno da homofobe podsetimo da su se osobe istog pola volele i pre nekoliko stotina, čak hiljada godina – oduvek. Tome svedoče i redovi iz pisma koje je Herman Melville pisao Nathanielu Hawthornu: „Tvoje srce bije ispod mojih rebara, moje ispod tvojih, a oba su u božjim grudima… Božanski magnet je u tebi, a moj magnet reaguje na njega…“

Represija homoseksualaca je u XX veku dobila svoj najsuroviji oblik, u trenutku u kojem je počeo progon od strane nacionalsocijalista u Nemačkoj. Kada se piše o holokaustu, često se zaboravljaju na male grupe, pa se ti glasovi gube u opštoj galami. Mnoge od njih su bile sićušne i pre nego što su završile u logorima, a iz mučilišta su izašle još manje – i tiše.

Odbacivanje često izaziva gubljenje pojma o sebi, disocijaciju – nije lako kad vas svet ubeđuje da ste nešto drugo, a ne ono što jeste. I dalje nije jasno kako kvir identiteti ugrožavaju heteroseksualnu većinu, ali je očigledno da se i dalje brišu i da se o njima govori kao o nečemu što ne bi trebalo da postoji. Nadamo se da će se to uskoro promeniti – dovoljno je LGBTIQ+ generacija već stradalo.

"Otkriće“ homoseksualnih društvenih svetova je istovremeno značio da su osobe istopolne seksualne orijentacije počele da se shvataju ne kao „sebi okrenute i seksom opsednute karikature“ već kao društvena bića koja, kao i svi/e ostali/e imaju svakodnevne aktivnosti, socijalne odnose, navike, osećanja, vrednosne sisteme.

Osim što im se život svakodnevno vrti oko izbjegavanja nasilja iz mržnje, istospolni parovi u Bosni i Hercegovini ne mogu ostvariti brojna prava koja se podrazumijevaju za njihove sugrađane i sugrađanke u ozvaničenim heteroseksualnim zajednicama. Za istospolne partnere, koji ni na koji način nisu prepoznati u zakonu, već regulisanje imovine i nasljeđivanje je, recimo, pravna zavrzlama, kao i pravo na dijeljenje socijalnog i penzionog osiguranja, a svakodnevni su i simbolični problemi poput onog da svojoj dugogodišnjoj partnerici ili partneru ne mogu obezbijediti sahranu po njihovoj želji jer nemaju nikakva prava ispred biološke porodice, ili da ih, ako završe na intenzivnoj njezi, partnerica ili partner ne mogu posjetiti, dok je to istovremeno dozvoljeno biološkoj porodici koja ih možda uopšte ne prihvata. Ukoliko su prisutna i djeca, stvari se dodatno komplikuju jer naši zakoni ne priznaju da dijete može imati dvije majke ili dva oca.

Film Brokeback Mountain je 2005. godine započeo krupne promene, nakon što je na 78. dodeli Oskara imao čak osam nominacija. Priča o dva zaljubljena kauboja je tako postala neka vrsta prekretnice, jer je kvir junake uvela u mejnstrim, ali je to i danas moguće samo za određeni tip filmova s LGBTIQ+ likovima.

Iako feministička, ženska borba treba biti slavljena i cijenjena svaki dan, ipak mjesec mart nosi neku svoju posebnu simboliku i težinu. Prošle godine sam pisala konkretno o Osmom martu kao danu svih žena, govoreći o značaju datuma i za žene koje ne uklapaju u nama dobro poznato heteronormativne okvire. Ove godine stavljam u fokus feministički i LGBTI pokret, odnosno gotovo prirodno sestrinstvo ovih pokreta i zajedničkim tačkama.