Tekstovi sa tagom: matija bećković

Sve te riječi, snimljene i prekucane, godinama kasnije objavljene kao Transkripti genocida, poslužit će kao svjedočanstvo kako su pjesnici i kritičari, neki među njima presuđeni za genocid (kao Karadžić), a neki navedeni u optužnicama kao pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata (kao Koljević), dali svoj doprinos u građenju jednog jezika, jedne retorike koja – nakon što je genocid izvršen – kao i svi jezički nizovi u jednom društvu, postaju sumnjivi po osnovu kolaboracije sa kulturno-političkim žargonom koji je služio kao zavjesa iza koje su žrtvovane hiljade ljudi

Ava Dobrica je mnogo voleo životinje. Često je razgovarao s njima, kao sveti Franja Asiški s pticama, a živuljke su moždanim sunđerom upijale svaku reč premudrosti koja je izlazila iz usta svetog oca. Okupi tako ava Ćosić u dvorištu svoje skromne vile Arkanove tigrove, Bokanove bele orlove, srpske sokolove Siniše Vučinića, kosovske šakale i Medićeve škorpione, i nadahnut Duhom Svetim, stane da im propoveda

Takva, spašena Crna Gora ne bi bila zemlja sa boljim standardom od Srbije, boljom spoljno političkom pozicijom od Srbije, generalno boljom perspektivom od Srbije, što su sve odlike sadašnje, nesretne Crne Gore. Napokon spašena Crna Gora ne bi ušla u EU, napustila bi NATO, kratko vrijeme bila bi srpska kolonija a potom, pod sloganom “Nikad više 2006” bila prisajedinjena Srbiji

Seća li iko od medija u Srbiji da su i institucije Srbije svojevremeno proterale crnogorsku ambasadorku Anku Vojvodić?! Ni jedan medij u Srbiji nije se dosetio da je pre samo nekoliko sedmica ugledni i umereni kosovski intelektualac i filozof, Škeljzen Malići, sprečen da uđe u Srbiju. I dokle će da pretrajava teza o tome kako su nacionalizam, fašizam, širenje verske rasne i nacionalne mržnje, pozivi na nestanak ili okupaciju susednih država ‒ pravo na slobodu govora?! Pod izgovorom borbe za slobodu javne reči, srpski nacionalizam je 70-ih i 80-ih godina 20. veka otvarao srpsko pitanje, ne kao demokratsko ili pitanje građanskih prava. Otvarao ga je kao teritorijalno u priprema za nasilnu promenu granica

Na toj omladinskoj svetkovini izrasloj na pozivu Tita, da gradimo zemlju, Matija Bećković recitovao je stihove iz svoje zbirke “Tako je govorio Matija”. Barabar sa “decom komunizma” slavio je izgradnju Titove i svenarodne socijalističke Jugoslavije. Kad se priredba završila skočio sam na binu, pozdravio pesnika. I zamolio ga da mi pokloni knjigu. Posle nećkanja pristao je i u posveti napisao: Slobodanu Dukiću da pročita, pošto ja nemam vremena

Stavlja nam se na znanje: „Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Irinej primio je 31. jula 2018. godine u Patrijaršiji srpskoj u Beogradu srpske intelektualce: Matiju Bećkovića, Kostu Čavoškog, Slobodana Samardžića, Mila Lompara, Časlava Koprivicu i Miloša Kovića“. Dakle, Srbija ukupno ima šest intelektualaca! Da nismo preterali?

Mislili smo da o Matiji Bećkoviću znamo sve: da je Srbin, da je veliki Srbin, da nije Crnogorac, da je napisao knjige čiji broj je nemoguće utvrditi, da je opevao sve teme i dileme vaskolikog srpstva, da je vernik, da je isposnik, da je svetosavac, da je pravoslavac do poslednjeg mirotočivog stiha, da je nacionalni bard koji prema celom neprijateljskom svetu drži gard, da voli Rusiju, da mrzi Zapad, da je ekspert za procenu cene pojedinih reči među kojima se posebnom vrednošću na berzi izdvaja Kosovo, da piše portrete u stihu za “Večernje novosti”, da nema tog fašiste koji mu se nije divio, da najviše voli da ćera kera…

Matija Bećković napisao je prigodnu novu pesmu, a Putin poslao čestitku „nežnim damama“; koncerti za žene na kojima zarađuju muškarci pune arene i savacentre, trči se po karanfile, jedna prodavnica nudi popust na Barbike; mediji su spekulisali o navodnoj netrpeljivosti i pasivno-agresivnom prepucavanju između Ane Brnabić i Zorane Mihajlović (jer, kako bi žene drugačije), dobili smo predloge za najbolji osmomartovski poklon po horoskopskom znaku, a kroz sve to se provuklo i par zaista bitnih informacija – žene i dalje zarađuju manje, trpe nasilje više, organizuju proteste i marševe

Za Titovu vladavinu pesnik kaže: "Megalomanija, ideološka narkoza i ludilo". A mi, bez pesničkih ovlašćenja, očima istorijskih ljudi, gledamo šta se oko nas zbiva i posve nepesnički vidimo da megalomanije, ideološke narkoze i ludila ima ne za jednog, već za šest Tita i hiljade akademskih i neakademskih besednika, "vidilaca", proroka i tumača naših narodnosnih sudbina. Ne nosi li jedna skorašnja knjiga naslov Ovako govori Matija? Also sprach Zarathustra. Tako je govorio drug Tito, šta li?

Raspojasano pojmovlje, stigmatizirana i sušičava metaforika, ideologizirana sfera logotetstva... to je "forma" našeg javnog mnijenja, nametnuta i uvijek nametana političkom silom autoritarnih smjena mračne patrijarhalne pozicije i "opozicije". U toj formi odvijao se jedan diskurs koji nam je "izrodio" ("iskukoljio", rekli bi oni) neviđen broj tzv. književnika, mislilaca, istoričara, koji ne bi mogli opstati ni u jednom civilizovanom društvu etičke, profesionalne, estetičke kompetencije. U društvu bez stila i ukusa, međutim, mogućno je da pukovnici i majori "filozofiraju", to jest komanduju filozofijom, da generali povjesničare, to jest manevriraju poviješću, a nekvalifikovana agrarna radna snaga književnikuje, to jest "obrađuje" književnost, uzorava književnu "ledinu"

Kaže Matija Bećković: "Više želim sa svojim narodom biti na pogrešnoj strani, nego sa njegovim dušmaninom na pravoj." Ovo je, zapra¬vo, definicija potpune propasti kulture. Onaj koji bi trebao uspostaviti kulturni kriterij (transcendentalitet) predaje se imanenciji onih kojima je kriterij neophodan za civiliziran život - da ga oni izdržavaju u jednom neciviliziranom životu. Jer, on drugom nije dorastao. Njemu je potreban zapušten, neciviliziran narod da bi on svojom lažnom svjetlošću, imitacijom transcendentaliteta, sijao u njemu

Pesma "Čovek koji nije postojao" kojom je Matija Bećković zamahnuo na Crnu Goru povodom 13. jula, misleći da u ruci drži batinu, nekim čudom se savila, preobrazila u bumerang i mlatnula pesnika po glavi. Pokušavajući da napiše nešto zlobno na račun Crne Gore, Matija je nehotice napravio autoportret. I to iznenađujuće precizan. Idemo kroz Bećkovićevu pesmu stih po stih, da vidimo kako pesnik vidi samog sebe

Ako je iko doprinio, ili doprinese, urušavanju crnogorskog državnog i nacionalnog suvereniteta, onda je to sadašnji, velikosrpski namjesnik u Cetinjskom manastiru; fanatizovani svetosavac, moderni Herostrat svega što je dubinsko, crnogorsko. Njegova svetosavska hobotnica ušla je u sve pore naše stvarnosti i glavni je zastavonoša anticrnogorskog pokreta na javnoj sceni. Čovjek kojem je sve dozvoljeno. Čovjek kojem nije sveta niti država niti vjera. Sve u ime velikosrpstva, ništa u ime Crne Gore