Tekstovi sa tagom: milan živanović

„Zlarin, mali otok brnistre i smilja/ Još i danas stoji kraj pučine sive,/ Reci mi, moja koljevčice sinja,/ Masline tvoje jesu li još žive?“ (Vesna Parun)

Tihi, betonski džinovi dremaju na obodima grada. Sirovi beton se dobro uklapa i u sadašnjost, budući da je sve više onih koji se među grubim zidovima osećaju kao kod kuće. Turisti im prilaze kao hodočasnici, stidljivo ka njima usmeravaju kamere svojih telefona, kako bi sa sobom poneli dokaze da je čovek jednom gradio

Smatra se da je crni talas počeo 1961. godine, sa filmom Dvoje Aleksandra Petrovića, te da je potrajao do 1971. kada je zabranjen film WR - misterije organizma Dušana Makavejeva. Od početka se ti filmovi nazivaju „našim modernim filmovima“, a na scenu ubrzo stupaju Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, kasnije Želimir Žilnik, te drugi. Uz nešto umetničke slobode, u državi koja je film smatrala najvažnijom od svih umetnosti, uz inovativni i eksperimentalni pristup, reditelji crnog talas uspevaju da snime određeni broj filmova koji stižu do velikih evropskih festivala

Jim Carrey je još pre nekog vremena rekao da bi „voleo da svi postanu slavni i bogati“, budući da bi tek tada razumeli da novac ne rešava sve probleme. Nešto slično odjekuje i u seriji Young Royals. Istina, priča o mladim buržujima sigurno ne bi prijala onima koji žive od danas do sutra, ugušeni malim platama, ali bi isto moglo da se kaže i za bajke o prinčevima i princezama, te lažnom obećanju u obliku završetka „Živeli su srećno do kraja života“

U razvijenim zemljama je sve više sadržaja koji propagiraju jednakost, a istraživanja ukazuju da veća vidljivost LGBTIQ+ osoba u reklamama, serijama, te na filmu, utiče na bolje prihvatanje. U rezultatima studije koju su sredinom 2020. godine sproveli GLAAD i Procter & Gamble (LGBTQ Inclusion in Advertising and Media) stoji da su heteroseksualni gledaoci koji su imali prilike da na televiziji u moru strejt lica vide i pokoji gej par, lakše razumeli da je različitost nešto prirodno, a da je pravo na mir i ljubav ništa drugo do osnovno ljudsko pravo

Pretpostavlja se da je svima jasno da utopije mogu da postoje samo u mašti – društvo u kojem bi svi poštovali jedni druge ravno je naučnoj fantastici, najpre zbog toga što „poštovanje“ nema univerzalnu definiciju. Ne postoji ni jasna odrednica o tome šta je ispravno izražavanje koje zadovoljava sve moralne zahteve, budući da se terminologija stalno menja. U tom vrtlogu bi politička korektnost mogla da posluži kao alatka za balansiranje, ali nije uvek tako.

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

A sad zamislite da ovako nešto pročita biće koje još uvek nije razvilo mehanizme odbrane (...) Što bi rekli Amerikanci: „It does get better“, ali ne ako nasilnike doživljavamo kao „našu decu“

„Još uvek mi nije jasno“, povikala je Flamingo kad je došla do daha, „Kako ovo funkcioniše?“ „To je bar lako“, odgovorila je Zoli, „Vi ljudi se i mrtvi bojite odgovornosti“.

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

„I ja sam jednom imao svog čoveka“, rekao je pre nego što je glavu zagnjurio u činiju s hranom, „Ali sam brzo shvatio da je sloboda kad možeš da se udaljiš od ljudi. Ako ne umeš da jedeš iz kontejnera, znači da si rob!“

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda

Ubistva „za očuvanje porodične časti“ ciljaju i kvir osobe, a poslednja poznata žrtva je dvadesetogodišnji Alireza Fazeli-Monfared, koji je 4. maja brutalno ubijen od strane članova svoje porodice, samo zato što je bio gej

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda