Tekstovi sa tagom: milan živanović

Život se odvija u vremenu – dakle konačan je. Ukoliko se zabeleži, niko mu više ne može ništa, postaje bezvremen. Zato se valjda nadamo da će nam se putevi ukrstiti s nekim ko ume s rečima, koji će razumeti ono što jesmo i ono što smo mogli da budemo, kako bi sve to zapisao i ostavio budućim generacijama.

Jesmo li sigurni/ Da postojiš?/ Nikad se nismo probudili/ Na istom mestu,/ U isto vreme./ Možda si ti...

Mnogo je vremena prošlo otkad se u domaćim predanjima pravampir opisivao kao „zborana mešina, koju umesto kostiju i kičme uspravno drži zgrušana krv. Koža mu je tanka, žuta, providna kao da će se svaki čas raspasti, na njoj nema malja. On je bez kose, obrva, brade i brkova. U licu je crven, poput bulke. Noge su mu kratke i podbule. Kreće se kao da se valja, a žrtve opčinjava svojom mlitavošću, tromošću i težinom iz čijeg je stiska nemoguć beg“ (Milenko Bodirogić, Buntovnici). Krvopije su se u međuvremenu pretvorile u holivudske lepotane, čuvare potisnute seksualnosti.

Užasava me ta vlaga/ I praznina/ Kad se osuše bare/ Juče si bio tu/ Baš tu/ Kao sobna biljka/ U šumi/ Sad izlaziš noću...

Kao što se to često dešava u životu, Vedranu je sve dozlogrdilo. U sredu ujutru je prvi put pokušao da sebi oduzme život. Razrezao je žile na desnoj ruci, ali je izgubio svest pre nego što se dočepao leve. Kad se probudio, lokvica krvi se već osušila. Zamotao je peškir oko ručnog zgloba, obrisao pod i skuvao čaj.

Zamislite da uđete u prostoriju u kojoj su mahom ljudi koje poznajete – roditelji, rođaci, komšije, poznanici, tetke, strine i ostali. Zamislite još da vas niko od njih ne vidi. Ako vas neko i primeti, izgovara rečenice poput „meni je to bolesno“. Sad zamislite da živite u toj sobi.

„Neka zemlja je civilizovana onoliko koliko mudrost njenih građana, te uređenost zakona, sprečavaju slabe da postanu još slabiji i moćne da budu nadmoćni“. (Primo Levi)

„Kad spavaš u pećini u potpunom si mraku. Kad se probudiš i otvoriš oči, kao da su i dalje sklopljene. Počinješ da sumnjaš da si se uopšte probudio, bojiš se da si ostao zarobljen unutar sebe“. (Michelangelo Frammartino)

U vreme dok Srbijom vlada bezumlje u obliku porodičnih šetnji i religijskih rituala koji ne služe ničemu osim da dalje raspiruju mržnju i jačaju predrasude, korisno je da se podsetimo da su gej ljudi ljudi kao i svi drugi. To znači da im pripadaju jednaka prava. Zašto Prajd? Zato.

Ovaj izbor je potpuno subjektivan, a zadatak uopšte nije bio lak. Ipak je to čovek zbog kojeg smo često gnječili paradajz u potrazi za posebnom nijansom crvene, a pire nakon toga ostavljali u nekoj providnoj, staklenoj činiji, sve dok se u njemu ne bi rodio novi život. Nije hrana bila ono za čim smo gladovali.

Mačka gnjavi kućnu muvu/ Zuji nagnječena/ Dok ne dosadi/ Potom crna, oslobođena,/ Balavih krila/ Leti u prozor...

Sigurni prostori su ona prostranstva u kojima ne preti nikakva opasnost, bar ne otvoreno i svakog dana. Nije to soba, čak ni cela kuća nije dovoljna – život se u četiri zida ne odvija, već prestaje. Zato su pripadnici LGBTIQ+ zajednice osvajali veće prostore otkad znaju za sebe, bilo za kruzing ili za tajna, simbolička venčanja.

Iz reke Labe u Češkoj se nedavno pomolio kamen s natpisom koji najavljuje neku vrstu apokalipse. „Ako vidiš ovaj kamen – plači“ je upozorenje iz prošlosti, jer je vrlo nizak vodostaj nekada značio početak strašnih muka (ni danas ne obećava blagostanje).

Nadamo se da ste dobro, i da se danas ne razlikujete od drugih. Nama (LGBTIQ+ građanima ove zemlje) je lako – odavno smo izgradili odbrambene sisteme i naučili da nasilnike prepoznamo pre nego što nam se previše približe. Počnite da učite na vreme.

"Ali na cijelom svijetu, na butum dunjaluku, ne postoji nijedna, ali baš nijedna zemlja u kojoj se diskriminira i progoni homoseksualce, a da etničke, vjerske i društvene manjine žive u ravnopravnosti i rahatluku" (Miljenko Jergović)