Tekstovi sa tagom: milan živanović

Kada se razmišlja o kvir filmovima, te o predstavljanju LGBTIQ+ osoba u medijima, najveći problem su svakako stereotipi. U dalekoj prošlosti homoseksualci su često služili kao okidači za neki mračni zaplet, i korišćeni su kao potrošna roba, pa su uglavnom, ako ne i uvek, nakon izvršenog zadatka ubijani – simbolično, na velikom platnu. Služili su kao primer koji je funkcionisao po principu „Gledaj! Ovo je život jednog homoseksualca – usamljen, mračan, i na kraju gotov“. Tako su filmovi heteroseksualnu publiku učili o tome šta je homoseksualnost, a poruke su stizale i do kvir gledalaca, koji su ih upijali u tišini mračnih bioskopa. Filmska situacija se poslednjih godina menja, a sa njom i stereotipi

Eksperti za sreću tvrde da su godinu dana nakon nekog iskustva oni koji, na primer, završe u invalidskim kolicima, te oni koji na lutriji dobiju pozamašnu sumu novca, podjednako zadovoljni svojim životom. Tom logikom bi neko ko decenijama živi u Srbiji trebalo da bude podjednako zadovoljan kao i neko ko živi u Norveškoj, ali, nažalost, ni logika ne radi za nas

Strah ustupa mesto hrabrosti onda kada je to najpotrebnije. Dok čekamo rezultate koji zaista život znače, dok bijemo najteže bitke, dok noću hodamo ulicom, strateški raspoređujući ključeve između prstiju, kad se suočavamo sa istinskim gubitkom i porazom, kada se čini da nema izlaza – tada se poznaju junaci

Umetnik se za ljudsko telo interesuje još od kad je počeo da crta po kamenu, pa je erotika postala sastavni deo umetnosti i života. Sudbina homoerotike, ali i kvir identiteta uopšte, je nešto drugačija, budući da je dugo nailazila na neodobravanje, i često ostajala u pozadini, pa su manjinske oči dugo bile uskraćene za one umetničke elemente koji potvrđuju da postoje, i da imaju jednaka prava na uživanje

Dođem do kreveta. Podignem se na zadnje noge i smestim glavu u otvorenu šaku koja leži na samoj ivici. Ne pomera se. Još nekoliko puta bradom pređem po površini dlana

Kako poslednjih nekoliko dana svedočimo, psihologija mase zaista funkcioniše besprekorno. Hipnotisana gomila skinula je maske i rešila da se spontano okuplja – od trgova do tržnih centara. Sloboda, duži s mlekom i ceđena nikad nisu bili slađi. No, iako su se mnogi uželeli kontakta i dodira, posebno sa nepoznatim znojavim ljudima, pitamo se da li ćemo ikad na isti način posmatrati masovna okupljanja, naročito ona lepa i vesela – na koncertima i muzičkim festivalima. Rešili smo da se prisetimo nama najdražih koncerata, u slavu svega što je otkazano i što će se tek otkazati

Menjala se kako su se menjali prohtevi tržišta, pa je lepota tako dobila i ulogu prodavca, drugim rečima postala je način da se kupci ubede da im je za estetsku podobnost neophodan određeni proizvod, koji pomaže da se što pre udovolji ukusima većine. Uprkos tome što se pre ili kasnije spozna da ljudska bića izvan fotošopa izgledaju drugačije, možda ne manje lepo, ali svakako manje savršeno, u glavama konzumera ostaje predstava o lepoti sa kojom se poigrao neki dizajner. Tako se srlja u nedostižne ideale, u život koji se živi sa protein štanglicom u jednoj, tegovima u drugoj, te šminkom u trećoj ruci, koja će iz torza izrasti samo da bi izašla u susret prohtevima onih koji za lepotom žude

Mališan je pokušavao da otrese prašinu sa plavih pantalona, a levo stopalo je držao na desnom koje još uvek bilo obuveno. Trudio se da održi ravnotežu. Gledao je u zemlju. Boginja je gurnula ruku u džep i iz njega izvukla crvenu bombonu. „Evo, muški“, šapnula je i nastavila ka svojoj kapiji

Danas, u još uvek klasno raslojenom svetu, na jednom kraju planete razmatra se uvođenje šestočasovnog radnog vremena kao optimalnog perioda tokom kojeg se može efektivno raditi, dok se na drugom kraju izrabljuje najranjiviji i najmlađi deo stanovništva u nehumanim uslovima, tokom radnog vremena koje ne poznaje granice, a sve kako bi stanovništvo razvijenih zemalja nekako ispunilo ona dodatna dva sata slobodnog vremena. Negde između je prekarijat - srećan što ne šije majice u Bangladešu, a nedovoljno bogat da ih reklamira ili s gnušanjem odbija

Do nedavno se homoseksualnost retko prikazivala na velikom platnu, a i kada jeste bilo je to nešto čemu bi se trebalo podsmevati, što bi trebalo sažaljevati, čak nešto čega bi se trebalo plašiti. Holivud, taj veliki kreator mitova, naučio je strejt ljude šta da misle o homoseksualnosti, a gej ljude šta da misle o sebi. Niko nije odoleo tom uticaju, ali su filmski umetnici iz drugih krajeva sveta doneli i nove struje, a posebno u poslednje vreme, kada se kvir identiteti prikazuju mnogo slobodnije

Kada smo rekli da „Otvorena vrata“ zaslužuju poseban tekst, to smo ozbiljno i mislili. Kako je reč o najboljoj srpskoj seriji svih vremena, druge opcije nije ni moglo da bude. „Otvorena vrata“ su obeležila naše detinjstvo, formirala nam stavove, uticala na odrastanje. „Otvorena vrata“ su Biblija, Bukvar, Čitanka, Večiti kalendar. „Otvorena vrata“ su sve!

Saša je zurio u crvenu mrlju na pločicama, i po navici povlačio ivice bele kecelje koja mu je već savršeno pristajala. Svakoga jutra bi dolazio sat vremena ranije na posao

Sa pojavom televizije počela je da se menja i definicija uspomena, budući da su žive scene ostavljale duboke tragove na mlađu, ali i onu nešto stariju publiku. Tako su se i u našem svetu događaji iz pravog života mešali sa situacijama iz omiljenih serija i filmova, a najviše zbog toga što bismo ih nakon svake epizode do iznemoglosti oživljavali u igrama koje smo izmišljali inspirisani tim novim junacima

Nakon što smo pisali o knjigama, ovoga puta rešili smo da se prisetimo omiljene štampe iz detinjstva i pobegnemo u bolju, ili pak ne baš tako sjajnu prošlost. U svakom slučaju, nostalgija je zagarantovana!

Kad su se vratili kući nije bilo više od sedam sati. Živina je već skakala u krošnje drveća, a sunce se polako gasilo na Duninoj crnoj bluzi. Prvi put je primetila koliko je sve prazno, ušla je u sobu, sručila se u krevet i utonula u zakasnele noćne more iz prethodnih dana