Ako se baš svakog dana ne stidimo onoga što jesmo, tvrdi moderni mislilac Alain de Botton, to samo znači da nismo ni počeli da upoznajemo sebe. Na samom početku tog puta je volja za ranjivost, sposobnost da se uklone sve barikade, jer ranjivi smo svi, najviše oni najhrabriji
Isprva ničeg nije mogao da se seti. Koliko dosadan mora da bude život, pa da ne možeš da ga zapamtiš, pomislio je. Onda je počeo da se navikava na imena predmeta. Prepoznao je stolicu, čajni stočić, bocu belog vina, kolač koji je neko ispustio na pod. Luka! Hteo je da vikne, ali grlo nije proizvelo zvuk. Bio je zadovoljan što se setio i svog imena.
U Sarajevu će se od 28. do 31. oktobra održati peti po redu Međunarodni festival književnosti Bookstan. Otvoriće ga Benjamin Moser, ovogodišnji dobitnik Pulitzerove nagrade u kategoriji biografije. Njegova knjiga „Sontag: život i djelo“ pojaviće se u izdanju kuće Buybook (prevela Senada Kreso), neposredno pre početka festivala. Tim povodom smo razgovarali sa autorom
Javni govor podrazumeva i povećani oprez. Rowling bi, na primer, mogla da se dodatno edukuje u slučaju da i dalje želi da raspravlja o pravima transrodnih* osoba. Čitaoci bi, sa druge strane, mogli da batale spaljivanje knjiga, budući je i to deo jedne ružne prošlosti
Homoerotici je u horor filmu napravljeno mnogo više prostora nego u drugim žanrovima, a posebno u onim sadržajima koji prikazuju omražene krvopije. Vampiri su zbog toga već stolećima simbol za potisnutu seksualnost, kako u književnosti, tako i na filmu. Seksualna žudnja se preslikava na figuru vampira da bi čitaoci i gledaoci mogli da ostanu neuprljani. Njegov ugriz predstavlja simbol penetracije, a onaj koji grize ne razmišlja o polu
Umetnik se za ljudsko telo interesuje još od kad je počeo da crta po kamenu, pa je erotika postala sastavni deo umetnosti i života. Sudbina homoerotike je nešto drugačija, budući da je dugo nailazila na neodobravanje, i često ostajala u pozadini, pa su manjinske oči dugo bile uskraćene za one umetničke elemente koji potvrđuju da postoje, i da imaju jednaka prava na uživanje
U nedelju ujutru su poslednji put zajedno ušli u kuhinju, Pavle prvi. Prišao je prozoru i otvorio ga. Hteo je da se okrene i kaže „Šta? Šta ćemo sad?“, ali je umesto toga došao do sudopere i natočio čašu vode. Klokotanje u grlu na trenutak je prekinulo tišinu. Pitao se kako je moguće da Luka, dva psa i jedna mačka ne prave buku.
Za oca dokumentarnog filma uzima se škotski reditelj John Grierson (1898-1972), koji je ovaj termin skovao 8. februara 1926. godine, u okviru kritike za film Moana Roberta Flahertya. U eseju First Principles of Documentary iz 1932. je nastavio dalje, tvrdeći da bi posmatranje realnog života moglo da dobije status nove umetničke discipline. Za njega su sirovi materijali uverljiviji od onih koji se glume, te je još tada tvrdio da su dokumentarci daleko dragoceniji za tumačenje sveta od igranih filmova
Ovaj bi film mlađe generacije mogao da podseti koliko je bilo teško, te zašto su nastale borbe koje ne smeju da se zaborave ni danas. I to je važno, najviše zbog toga što oni koji se nisu borili ni za šta imaju običaj da veruju da je sve palo s neba, te da im prava nisu narušena jer se svet promenio bez ičije pomoći. The Boys in the Band je važan zbog toga, a verzija iz 2020. još više, budući da je i svojevrsna počast glumcima koji su 1970. godine prihvatili uloge gej muškaraca, a uprkos tome što su ih agenti savetovali da to ne čine
Naše neurotično, hronično neispavano i umorno čovečanstvo kolektivno se drži za slamku spasa zvanu kafa, polažući sve nade i planirajući sve uspehe za ono vreme koje dolazi nakon ispijanja čarobnog napitka. On nam nudi raznovrsne efekte – od placeba do ubrzanog rada srca, a kako dejstvo jutarnje doze popušta, organizam se priprema za popodnevnu, ili čak nekoliko popodnevnih i večernjih
Možda pripadnici LGBTIQ+ populacije neće biti srećniji kada im bude omogućeno da sklapaju brakove i žive kao i svi drugi, ali je sasvim sigurno da ta promena nikako neće uticati na one što porodično šetaju uoči svake Parade ponosa. Jasno je da peticije nemaju veliku moć, te da ne mogu da utiču na zakone, ali povećavaju vidljivost i dokazuju da u zemlji ima još onih građana koji veruju da možemo bolje. Na život, a posebno tuđi, na kraju, niko nema ekskluzivno pravo
Lične ispovesti postale su alati za samopromociju, pa se više ne radi o jednostavnim rečenicama, već o pažljivo komponovanim pasusima koji se dele u tačno određeno vreme, da bi se dobilo što više lajkova i šerova. Samopoštovanje tako sve češće zavisi od nepoznatih ljudi, a misli nam opsedaju komentari onih koji možda i ne postoje. Nismo se ni ranije gledali u oči, ali danas ne gledamo ni u zemlju. Ogledala su zamenile selfie fotografije, a prijatelji sve više liče na botove koji znaju sve o nama, ne zato što su nas slušali, već zato što ih kontrolišu zli agoritmi
"U moje vreme" bilo je poželjno da budemo isti, što ne znači da smo bili jednaki i ravnopravni, naprotiv. Možda zato i dalje nijedan prvi septembar nije tek običan datum, ni decenijama nakon završene škole. Ali, možda će nekad neki prvi septembar označiti zaista i novi početak
"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..." (Milan Oklopdžić, Californija Blues)
