Tekstovi sa tagom: milan živanović

Kako povratiti nadu? Potpuno otvorenim i iskrenim razgovorom. Bez ikakvog okolišanja, uvijanja, bežanja, bez ulepšavanja ili prećutkivanja. Realno, istinito, iskreno. Nikad, ali nikad ne smete lagati pacijenta. Istina vas čini slobodnim. I nema čistijeg i lepšeg osećaja od istine koja izgradi neverovatno poverenje! Kada najteži period prođe, pacijenti rado dođu da zajedno popijemo kafu. I tada se najlepše ispričamo. Pričamo o svemu. I o teškim momentima. I o lepim; I o budućnosti. I o nadanjima. To su tako "filigranski" momenti ... sitnice koje jako mnogo mogu da znače.

U Drop-in centru LGBTIQ osobe mogu da prijave nasilje, da dobiju podršku i pomoć, razgovor sa stručnim licima i osobama koje su prolazile kroz iste ili slične probleme. U planu je i besplatna telefonska linija za sve one kojima je potrebna pomoć, a do tada u centar mogu da se jave preko mejl adrese dpc.egal@gmail.com.

Video kulminira kad grupa skinsa sa početka, i imigranata iz sredine spota, na ramenima ponese debeljuškastog plavog dečaka koji pokušava da maše ruskom zastavom, te se zajedno probijaju kroz blato urbane Rusije, hrleći ka nepoznatom cilju, kojeg verovatno i nema, budući da ono što kritikuju samo po sebi ne vodi nikuda.

Nova cyber punk antologija Tima Millera drugačiji je pogled na budućnost, iako ponekad izgleda kao odjek iz prošlosti, te često zaliči na Heavy Metal iz 1981. Ako se na serijal pogleda kao na celinu, možda je najvažnije to što kultiviše ekstremnu ravnodušnost koja je postala glavna odlika čovečanstva, dok briše razlike između hvalospeva i krivice, budući da i jedno i drugo vode neminovnom kraju, i čoveka guraju u ruševine onoga što se jednom nazivalo civilizacijom.

Zatočeni u svojim ognjištima, upozoreni da ne izlaze i slučajno ne dolaze na posao, uposlenici XXZ magazina imali su samo jedan zadatak: da opišu dan opsade Beograda iz bezbedne sigurnosti vlastitih stanova

Od serije Pose, preko dokumentarnog filma o Alexanderu McQueenu, pa sve do filmskih priča koje prate odrastanja onih koji su drugačiji, 2018. godina je obezbedila dovoljno plodne površine za kvir kinematografiju, TV serije, ali i rijaliti programe. Čini se da je vremenu tišine došao kraj, i da, iako još uvek umiru od AIDS-a, te se nose sa teretom auto i internalizovane homofobije, filmski kvir junaci brže rastu i dobijaju jače okvire u kojima se lica jasno vide, a imena dobro čuju.

Za razliku od specijalizovanih magazina ili web-sajtova koji pomno prate svaku od nekoliko stotina ovogodišnjih TV serija, naš tročlani tim recenzenata mogao je da se bavi samo onim što su stigli da vide tokom poslednjih 12 meseci. Svako od nas imao je prava da izabere pet voljenih naslova, te su ukupno ovih petnaest preporuka – naš izbor, naša odgovornost i naš mali ekran...

Da bi se institucionalizovana, te bilo koja druga homofobija sasekle u korenu neophodno je da se pojedinačni homofobični ispadi ne posmatraju kao izuzeci od pravila, već upravo kao signali za to u kojem smeru se neka društvena grupa kreće. U svetu koji je obuzelo desnilo ovo je neophodno i kako bi se građani odvojili od horde koja deluje isključivo iz mržnje, a da bi se sprečilo da se ponovo poveruje u to da se spas krije u takozvanim tradicionalnim vrednostima, te gušenju svega što je drugačije.

Kažu da je neki čovek jednom išao po očišćenom trotoaru, a ipak se okliznuo i pao. Palo mu je tada na pamet, kakvog smisla ima čišćenje snega. Obustavite preduzeća za lopatanje – lepše je zavejano. Prosečan građanin Beograda se za životnog veka nagleda kojekakvih besnežnih zima, u okviru kojih saobraćaj ne funkcioniše iz nekih drugih razloga. Najavljivan, dakle, nekoliko dana unapred, i to baš u obimu kakvim nas je mučki zaskočio, sneg nas je ponovo dočekao nespremnih guma, ali spremnih objektiva, tako da u našoj galeriji možete da pogledate kako Beograd izgleda ovog 15. decembra.

Tako se čini da se društvo ipak kreće napred, a uprkos lelecima koji se čuju iz desnih ćoškova planete, te dolaze od pojedinaca i pojedinki koji obično okreću glavu pred društvenim pitanjima koja su zaista važna za budućnost sledećih generacija, te ustaju protiv svega što je drugačije, a u uverenju da u kulturi, obrazovanju i društvu uopšte ima mesta samo za isto. Najglasniji se često pozivaju na seksualizaciju sadržaja, budući da identitet koji je drugačiji automatski biva seksualizovan, te se autovanje i vidljivost pripadnika LGBTIQ populacije najčešće doživljava kao seksualni čin, a ne kao vraćanje dostojanstva koje je generacijama drugačijih odavno oduzeto.

Stigma je, dakle, uvedena sa pojavom AIDS-a. I čitava opozicija, sa svojim različitim zahtevima, koja je stvorena protiv gej pokreta, kom se ubrzo pridružio i lezbejski pokret, izgrađena je na stigmi prema AIDS-u. Mislim da je to slučaj i danas – ona predstavlja kvazimoralistički argument, potpuno populistički po svojoj prirodi, i služi da obmane javno mnjenje kako bi se izgradila negativna slika o zajednici. Interesantno je da se svest o sigurnom seksu i prevenciji pojavila sa gej pokretom.

Brutalizam je stil u modernoj arhitekturi koji je cvetao od 1954. do 1970. godine. Naziv je dobio od francuske reči "beton brut" koja označava "grubi" beton, pojam koji je fracuski arhitekta Le Corbusier koristio da bi opisao liveni beton s vidljivim tragovima oplate korišćen na većini njegovih zgrada sagrađenih nakon Drugog svetskog rata. Pojam je počeo masovno da se koristi nakon objavljivanja knjige Reynera Banhama "The New Brutalism: Ethic or Aesthetic?" koja se bavi pokušajem da se okarakteriše do tada nastala grupa pravaca delovanja, naročito u Evropi.

Ulazim u zgradu kao posle sedam sati povraćanja, palim lampu na telefonu, sija jače od bilo koje rasvete čini mi se, iza vrata stanova čujem: komeša se život. Nije uvek prijatno, znam.

Jezgro oko kojeg se do danas oformilo ono što smatramo Beogradom predstavljaju Beogradska tvrđava i Kalemegdanski park. Oni čine jedinstvenu prostornu celinu na kojoj su jasno vidljivi ostaci Tvrđave, podeljene na Gornji i Donji grad, sa dva jasna stilska obeležja – elementi srednjovekovne arhitekture prožimaju se s dominantnim baroknim rešenjima karakterističnim za XVIII vek. Kalemegdanski park, Veliki i Mali, nastao na prostoru nekadašnjeg gradskog polja, mesto je na kojem se prirodni elementi prožimaju sa urbanim strukturama. Zajedno, Beogradska tvrđava i Kalemegdanski park, predstavljaju spomenik kulture od izuzetnog značaja, mesto održavanja mnogobrojnih sportskih, kulturnih i umetničkih manifestacija, mesto zabave i razonode za sve generacije Beograđana, te onih koji u grad dođu bilo kojim povodom.

Sve što je potrebno za ples jeste prosečno, ili blago natprosečno telo, jer je ples, izgleda, stvoren za one koji nemaju ništa. I dok je talenat dobro oružje i savršena maska, a kontrola pokreta dobar put da se postane simbol za nešto što je veće od nesvečanog postojanja, ples je uglavnom više od načina da se dođe do savršenog ja, jer pripada i svakodnevnim pojavama, pa se u najobičnijim trenucima pojavljuje kao koprena koja pada na nedovoljnu stvarnost.