Tekstovi sa tagom: milan živanović

Iako film na prvi pogled izgleda kao pero laka romantična drama, u njihovom zbližavanju postoji nešto iskreno i sirovo. Ta sirovost je moguća jedino u pravom životu, i to onda kad se poklope sve sitnice. To nije uvek lako, najpre zbog toga što se ljudi boje. Plašimo se da nas ne povrede, da se ne obrukamo, da ne ispadnemo smešni, najviše se bojimo odbacivanja. Ko zna koliko je prilika propalo zbog straha

Najava legalizacije surogat majčinstva u Srbiji je još 2019. godine dovela do podela – s jedne strane je oduševljenje onih koji na drugi način ne mogu da dobiju biološko potomstvo, s druge stavovi onih koji tvrde da se radi o eksploataciji. U zemlji u kojoj je čak 40% radno sposobnih žena isključeno s tržišta rada ovo potencijalno može da postane problem, pa se tu opet vraćamo na pitanje koliko je dobrovoljan izbor koji je uslovljen ekstremnim siromaštvom

Film "Tereza37" reditelja Danila Šerbedžije izabran je za hrvatskog kandidata za američku filmsku nagradu Oskar u kategoriji najboljeg međunarodnog dugometražnog filma. O filmu smo razgovarali s Lanom Barić koja je napisala scenario i odigrala glavnu ulogu

Komunizam se često izjednačava s homofobijom, pa se opisuje kao mračno doba za drugačije. Denis Altman je 1971. godine zapisao da je „predrasuda o homoseksualnosti kao o buržoaskoj dekadenciji bila prihvaćena od strane komunističkih partija širom sveta“, dok je Conor O’Dwyer 2013. godine pisao o tome da je „komunizam ostavio dubok razarajući trag u okviru ovog društvenog polja, zataškavajući istoriju ugnjetavanja gejeva, lezbejki i biseksualaca od strane države (...)“. Film „Operation Hyacinth“ se bavi ovim vremenom i junacima koji su živeli u komunističkoj Poljskoj

„Alkohol je proteza društvenosti koja svet pretvara u pozornicu, a ljude u glumce“, pisao je Veselko Tenžera. Ova rečenica nije bez posledica – „Najpre se alkoholom leče od života, da bi od alkohola bili lečeni zbog života“. Ipak, bežanje iz realnosti uz umerenu konzumaciju alkohola ponekad može da bude blagotvorno. Akcenat je, naravno, na umerenosti.

Kada je muzika u pitanju, tumačenje kvir motiva može da se posmatra s dve tačke – ili se u neku pesmu kvir značenje učitava, ili ti motivi zaista postoje. Dugo smo u tuđe stihove umetali sebe, tražili se tamo gde nas nije bilo – o ljubavi između osoba istog pola se nije govorilo, a ono o čemu se ćuti ne nalazi se ni u pesmama. Srećom, stigla su neka druga vremena

"Moj najveći strah je da neću nikad naći ljude za to, jer emotivno nasljeđe moje generacije, pa i sljedeće je tradicionalno: heteronormativni par kao uzor, te emotivna fiksacija na jednu osobu, najčešće majku, kao obrazac kasnije potrage za jednim i neponovljivim partnerom“

Svako svesno biće svoj život formira kao priču koja ima smisla, pa oko tog narativa gradi ono što naziva identitetom. Takve su priče pune opštih mesta koja potiču iz zajedničkog iskustva, a svaka civilizacija je imala svoje omiljene teme. Sličnosti su se s globalizacijom uvećale, jer ono što je nekada od uha do uha putovalo po nekoliko godina, decenija, čak vekova, danas stiže već nakon nekoliko minuta.

Iz tih putnika koji uživaju u samoći nastaju večiti putnici – lutalice. „Imati kuću, porodicu, prijatelje, imanje ili javnu funkciju, imati određena sredstva za život i biti koristan točkić u socijalnoj mašineriji, sve te stvari deluju kao da su potrebne, čak i neophodne ogromnoj većini ljudi, uključujući i intelektualce, uključujući čak i one koji o sebi misle kao o potpuno oslobođenima. A ipak su te stvari samo drugačiji oblik ropstva koji nastaje od dodira sa drugima, posebno od propisanog i produženog dodira“, pisala je švajcarska avanturistkinja i književnica Izabela Eberhart

Veoma je važno da se gledalac sačuva od spojlera, budući da je tajnovitost ključan začin za uživanje u ponoćnoj misi. Zbog toga je skoro nemoguće da se govori o natprirodnim elementima, a da se ne otkrije previše. Od prve scene koja signalizira da se u mraku dešava nešto jezivo, „normalan“ čovek želi da zna šta je to. Važno je da to sazna u pravom trenutku, a ne u nekakvom tekstu. Zbog toga ovde neće biti reči o mačkama i anđelima

Kao društvena bića koja migriraju, ljudski stvorovi puno polažu u komunikaciju s porodicom i prijateljima. Ako najbliži nisu fizički prisutni, često se doživljava bol koja se, po mišljenju mnogih stručnjaka, teže podnosi od neke fizičke povrede . Budući da komunikacija ojačava veze, postala je važan momenat u evoluciji ljudske rase

Prva linija predaka današnje domaće mačke je iz jugozapadne Azije ka Evropi krenula oko 4400. godine pre nove ere, a pretpostavlja se da su se farmerskim zajednicama približile pre oko osam hiljada godina

Kvir kulturno nasleđe i kvir istorija su skup priča o hrabrosti koja nadilazi državne granice, jer ne možemo da kažemo da nam Džejms Boldvin i Stounvolska pobuna ne znače ništa. Na našim prostorima su i dalje u dobrom delu šifrovane i naša je obaveza da ih tumačimo i umrežavamo. Kvir umetnost, istorija, pa i lična svedočanstva su važni za vraćanje dostojanstva, za samopoštovanje, pa i za mentalno zdravlje. Pored toga su odlična oruđa za borbu protiv homofobije i autohomofobije. Dok ih otkrivamo postaje nam jasno da smo i ovde imali naše male pobune. Odličan primer je premijera filma „Dupe od mramora“ iz 1994. godine. U Sava centru je na projekciji bilo oko četiri hiljade ljudi. Kad se film završio počeli su da uzvikuju da su sve to laži, da toga u Srbiji nema. Žilnik je onda pozvao sve gejeve i lezbejke da mu se pridruže na sceni. Iz publike je izašlo 400 ljudi, nastao je stampedo. Atmosfera se odmah promenila, a glumice i glumci su već sutradan postale/i zvezde u medijima

Istoričari umetnosti, bar oni koji se interesuju za kvir teme, su poslednjih decenija obelodanili mnoga umetnička dela koja se bave homoseksualnošću i homoerotikom, čime se javnosti približila istorija istopolne želje, ljubavi i zajedničkog života. Zahvaljujući umetnosti danas nam je jasno da nismo izmislili ništa novo, te da postoji bogata istorija kvir identiteta koja je sve do nedavno bila sakrivena pod velom srama. Sa oslobodilačkim gej pokretom vidljivost je postala poželjna, najpre zbog toga što je u pitanju najbolje oružje u borbi za jednakost, a to je uticalo i na umetnost koja se bavi motivima koji većinsku javnost uglavnom sablažnjuju, bez obzira što je telo samo telo – čak i kad je homoseksualno, a seks samo seks – čak i kada su ljubavnici istog pola

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda