Tekstovi sa tagom: milan živanović

Dr Marko Lens na kraju nije samo „junak, heroj, kralj i Srbin,“ već i pojedinac koji je ustao protiv homofobije, što verovatno zahteva još veću hrabrost, budući da iza gejeva i lezbijki obično ne stoje čitavi narodi, već samo oni pripadnici zajednice koji ne žele da i dalje trpe diskriminaciju. Sistem stereotipa je ništa drugo do pokušaj pojedinca/pojedinke da sačuva svoj položaj u društvu, a problem je u tome što nikada nije neutralan, već je obično osnažen emocijama i željama da se sačuva bezbednost u okviru pozicije koja se zauzima. Upravo zbog toga niko nije imun na generalizaciju i diskriminaciju, pa najveći broj građana druge definiše još pre nego što ih vidi i upozna, a jedini lek protiv te anomalije jeste obrazovanje i zanimanje za ono što je drugo i drugačije

„Je l plačeš?“ prikrala mu se s leđa. „Plače.“ "Plače.“ "Plače,“ prenelo se preko usana ostalih što su se skupili po ćoškovima kao živina kad preko dvorišta preleti neka senka. „Ne,“ odgovorio je i pružio joj još jednu čašicu kao da zida bedem od rakije i ruku

Filmu „Poljubac žene pauka“ se svojevremeno zameralo to što kvir junaka još jednom stavlja u poziciju u kojoj mu njegov heteroseksualni objekat želje iz sažaljenja nudi mrvicu naklonosti, ali se uprkos tome radi o ostvarenju koje zauzima značajno mesto u kvir istoriji. To svakako važi i za predstavu koja, pored priče o slobodi i različitosti, te žrtvama koje se za slobodu prinose, gledaoca tera i na to da kaže ili pomisli: „Merlin Lives Forever!“

Parada ponosa jeste prošla bez incidenata, ali dok je Sonja Sajzor, jedna od najpoznatijih trans aktivistkinja u zemlji, u Manježu govorila o tome da iako radi od 18. godine ipak nema ni dana radnog staža, neki se građanin žalio što se kasnije vraća s posla i što ne može da prošeta omiljenim parkom, ne razmišljajući o tome da su LGBTIQ osobama sva vrata zatvorena tokom cele godine – pet radnih dana + vikend

Homofobija u Poljskoj nije ništa novo, pa čak ni pre anti-LGBTIQ kampanje, kako tvrde neki građani, nije bilo lako biti gej u konzervativnom Bjalistoku. Nema gej klubova, friendly kafića, te drugih mesta za okupljanje, a držanje za ruke sa partnerom je, kao uostalom i u Srbiji, nešto što nije moguće ni zamisliti. Život se živi između četiri zida, pod uslovom da su zavese neprozirne i dovoljno teške, pa je sve više onih koji napuštaju zemlju u potrazi za normalnijim i bezbednijim životom

„A šta je..“ – „Pssst…“, pa bih sačekao kraj filma da postavim pitanja koja bi do tog trenutka toliko sazrela da više nisam mogao da podnesem njihovu težinu. „A kako…! „Hajde, na spavanje.“ Ujutru bi me pored kreveta sačekala knjiga „Upoznajmo muškarce“, jedna od nekoliko iz kompleta Savremena žena, ali ne samo da žena odavno nije bila savremena, već muškarci sa slika nisu ni malo podsećali na one iz Almodovarovih filmova

Esej "Queen Theory: Notes on the Pet Shop Boys", koji je objavljen 2002. godine, nudi još jedan ugao iz kojeg pesma može da se sluša, budući da Ian Balfour u njemu tvrdi da je prva neobjavljena verzija pesme napisana kao aluzija na situacije koje je Elton John imao sa mladim seksualnim radnicima, a da su je članovi benda nakon toga prepravili kako bi izbegli tužbu.

Veliki korak je postao moguć tek kada drugačiji više nisu mogli da trpe, pa su se protesti proširili ulicama Njujorka nakon još jedne policijske racije u klubu Stonewall Inn, danas legendarnom Greenwich Village gej baru. Poznatiji kao „Stonewall pobuna“, ovi su protesti postali prvi korak ka politizovanju identiteta, i rođendan modernog LGBTIQ pokreta. Istina je da ni tog junskog jutra jednakost nije izgledala kao nešto što je moguće, već samo kao fantazija onih koji se toliko razlikuju da nemaju šta da izgube. San o jednakosti je u mnogim delovima sveta i danas samo fantazija, ali neophodna, budući da je strah od svega građane počeo da gura u desno, baš tamo gde su i neki njihovi dedovi tražeći utočište od nepoznatog pronašli pakao za druge

Različita čitanja ove epizode su naravno moguća, ali to ne umanjuje činjenicu da se scenarista poigrava odnosom homoseksualnosti i homofobije, što se najbolje vidi u sceni u kojoj Karl svom virtuelnom ljubavniku, koji mu je samo prijatelj, nakon pauze u igranju objašnjava da je sve pokušao, probao druge avatare, nepoznate ratnike, ali da ništa nije bilo dovoljno dobro jer ni jedan od njih nije bio Danny.

Kako povratiti nadu? Potpuno otvorenim i iskrenim razgovorom. Bez ikakvog okolišanja, uvijanja, bežanja, bez ulepšavanja ili prećutkivanja. Realno, istinito, iskreno. Nikad, ali nikad ne smete lagati pacijenta. Istina vas čini slobodnim. I nema čistijeg i lepšeg osećaja od istine koja izgradi neverovatno poverenje! Kada najteži period prođe, pacijenti rado dođu da zajedno popijemo kafu. I tada se najlepše ispričamo. Pričamo o svemu. I o teškim momentima. I o lepim; I o budućnosti. I o nadanjima. To su tako "filigranski" momenti ... sitnice koje jako mnogo mogu da znače.

U Drop-in centru LGBTIQ osobe mogu da prijave nasilje, da dobiju podršku i pomoć, razgovor sa stručnim licima i osobama koje su prolazile kroz iste ili slične probleme. U planu je i besplatna telefonska linija za sve one kojima je potrebna pomoć, a do tada u centar mogu da se jave preko mejl adrese dpc.egal@gmail.com.

Video kulminira kad grupa skinsa sa početka, i imigranata iz sredine spota, na ramenima ponese debeljuškastog plavog dečaka koji pokušava da maše ruskom zastavom, te se zajedno probijaju kroz blato urbane Rusije, hrleći ka nepoznatom cilju, kojeg verovatno i nema, budući da ono što kritikuju samo po sebi ne vodi nikuda.

Nova cyber punk antologija Tima Millera drugačiji je pogled na budućnost, iako ponekad izgleda kao odjek iz prošlosti, te često zaliči na Heavy Metal iz 1981. Ako se na serijal pogleda kao na celinu, možda je najvažnije to što kultiviše ekstremnu ravnodušnost koja je postala glavna odlika čovečanstva, dok briše razlike između hvalospeva i krivice, budući da i jedno i drugo vode neminovnom kraju, i čoveka guraju u ruševine onoga što se jednom nazivalo civilizacijom.

Zatočeni u svojim ognjištima, upozoreni da ne izlaze i slučajno ne dolaze na posao, uposlenici XXZ magazina imali su samo jedan zadatak: da opišu dan opsade Beograda iz bezbedne sigurnosti vlastitih stanova

Od serije Pose, preko dokumentarnog filma o Alexanderu McQueenu, pa sve do filmskih priča koje prate odrastanja onih koji su drugačiji, 2018. godina je obezbedila dovoljno plodne površine za kvir kinematografiju, TV serije, ali i rijaliti programe. Čini se da je vremenu tišine došao kraj, i da, iako još uvek umiru od AIDS-a, te se nose sa teretom auto i internalizovane homofobije, filmski kvir junaci brže rastu i dobijaju jače okvire u kojima se lica jasno vide, a imena dobro čuju.